Mnogo ćoraka u ratu za mir

Foto profimedia.rs

Piramide u Gizi, statua Hristosa Spasitelja u Riju, Empajer stejt bilding u NJujorku, Sidnejska opera i još 160 dičnih građevina širom planete - plaveće se 24. oktobra u čast sedamdesetogošnjice Ujedinjenih nacija. Jedinstveno ofarbane nacije zagreju srce čak i kada ih oboji Evrovizija, daj šta daš, ali su metaforična značenja plave baš nezgodna. U srpskom se plavi onaj koga pretuku. Englesko turn blue znači da se čovek smrzava ili da se rastužio, pa plavetnilo jeste prikladno, ali zato što je Zemlja tužna, premlaćena i u svežem Hladnom ratu.

Organizacija stvorena na razvalinama Društva naroda i predratne civilizacije kako bi očuvala međunarodni mir i bezbednost, razvijala prijateljske odnose među narodima, rešavala međunarodne ekonomske, socijalne, kulturne, humanitarne probleme i promovisala ljudska prava - što piše u njenoj osnivačkoj povelji - sedamdeseti rođendan slavi na planeti na kojoj se vodi više od pedeset ratova. I na kojoj, uprkos tome što je smanjenje siromaštva jedan od ključnih milenijumskih ciljeva UN, 80 najbogatijih Zemljana poseduje koliko i tri i po milijarde najsiromašnijih, a upravo se suočava sa najvećim izbegličkim jadom nakon Drugog svetskog rata, jadom kome osnovna ljudska prava nisu samo uskraćena, već u žicu umotana.

Ovaj bi jezgrovit prikaz bio dovoljan za presudu o potpunoj propasti projekta Ujedinjenih nacija, ali običaj je i na rođendanima i na sahranama da se o glavnom glumcu govori gledajući mu kroz prste.
Uz rođendanski popust, može se reći da Ujedinjene nacije ostaju kakva-takva prilika da i male države puste glas, a svet je sačinjen upravo od Davida, ne od Golijata. Osnivačem je bila pedeset i jedna država, a članica je sada skoro četiri puta više 193. Ujedinjene nacije nisu zaostale za talasom dekolonizacije šezdesetih godina prošlog veka i pružile su šansu tek ispilelim državama da se, nekad na sreću, češće na nesreću, upletu u kučinu međunarodnih odnosa, a za to što njihovi glasovi i dalje zvuče kao pijukanje ne bi trebalo kriviti Ujedinjene nacije. Raspolućeni interesima velikih i često ratobornih petlova, pilići nemaju nikakvu šansu da se trajno ujedine. Ako je u maloj Srbiji bilo predmetom opšte sprdnje kada su mala Maršalska ostrva, Burkina Faso, DŽibuti ili Kiribati priznavali nezavisnost Kosova, nije čudno što i veliki uporno zezaju male. Od svežijih uspeha na planu uvažavanja političke stvarnosti, treba podsetiti i na to da su UN u septembru odlučile da se u NJujorku pored zastava država članica vijori i palestinska.

Brojne mirovne misije svedoče o tome da UN ni za sedamdeset godina nisu uspele da ostvare šta su sebi zacrtale u osnivačkoj povelji - ni mir, a kamoli prijateljstvo - ali, uz već pomenuti rođendanski popust, možemo pretpostaviti da bi neka planetarna klanja izgledala još gore bez plavih šlemova. Oni su obavili 55 mirovnih misija, skoro polovinu u Africi; počeli su u Kongu 1960, a posao poslednji put nazvali okončanim na Timoru 2012. Šesnaest misija je u toku, pri čemu nikako ne može biti utešno to što neke traju decenijama plavi šlemovi su trajan deo lokalnog kolorita u Libanu (od 1978), na Golanskoj visoravni (od 1974) i Kipru (od 1964), ali apsolutni rekord među mirovnim misijama, baš ironično, drži Organizacija Ujedinjenih nacija za nadzor nad primirjem (UNTSO), koja još od 1948, skoro koliko traju i same Ujedinjene nacije, pokušava da spreči pokolje na - Bliskom istoku. Usput valja primetiti da je jedna od šesnaest sadašnjih misija opet u Kongu, te da je većina i dalje u Africi. Korporacija RAND, čuveni američki skup mozgova za razmišljanje o svetskoj politici, koji je tokom postojanja okupio trideset dva dobitnika Nobelove nagrade, procenio je da su plavi šlemovi u proseku bili uspešni u dve od tri misije, ali nema tog rođendanskog raspoloženja u kome bi plava odela mogla da zaborave na to da nisu uradila praktično ništa za Bangladeš 1971, za Kambodžu u vaktu Pola Pota, za Ruandu 1994. Samo ova tri neslaganja u Savetu bezbednosti koštala su između tri i šest miliona života.

Koliko god razoružanje planete bilo nužan komad puta ka cilju planetarnog mira i prijateljstva, jasno je da je svaka priča o njemu ćorak, i da ga Ujedinjene nacije nikada neće preći. Svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti nalaze se među šest najvećih svetskih izvoznika oružja - društvo im pravi Nemačka - i očekivati od takve organizacije da učini nešto na planu razoružanja isto je što i očekivati od deteta da voljno preda bombonu koju već valja u ustima. Kada je reč o nuklearnim bomb(on)ama, na rođendan Ujedinjenih nacija, 24. oktobra 1945, imala ih je jedna država. Danas se njima diči najmanje sedam članica UN (SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan), skoro sasvim sigurno osam (Izrael), a možda i devet (Severna Koreja).



Ujedinjene nacije jesu bile među trošačima mastila koji su zaslužni za Sporazum o neširenju nuklearnog oružja potpisan 1968, stupio na snagu 1970, nakon što su se nuklearnog oružja dokopale sve stalne članice Saveta bezbednosti - ali u svetlu činjenice da četiri i po decenije nakon što je taj slavni sporazum pušten u pogon i dalje imamo sasvim dovoljan nuklearni arsenal da sahranimo civilizaciju, onaj iz UN ko bi 24. oktobra, na rođendanskoj žurci trijumfalno mahao tim papirom bio bi zadocneli brat blizanac Nevila Čemberlena koji je 1938. trijumfalno mahao Minhenskim sporazumom.

Prema nekim specijalizovanim agencijama Ujedinjenih nacija čovek mora biti manje sarkastičan. Svetski program za hranu najveća je planetarna humanitarna organizacija tog tipa; godišnje pomogne u preživljavanju 80 miliona ljudi u sedamdeset pet zemalja. Unicef je samo u Iraku prošle godine vakcinisao više od pet miliona dece protiv dečje paralize, omogućio pristup čistoj vodi za milion nesrećnika i pomogao da više od 200.000 đaka nastavi da se školuje. Svetska zdravstvena organizacija je u prvim redovima borbe protiv virusa HIV-a i ebole, malarije i tuberkuloze, a 1979. je mogla da objavi da je iskorenila velike boginje, što je bio prvi takav uspeh u istoriji čovečanstva, ali to je i pravo mesto da se sa pohvalama stane.

Virus velikih boginja, koji je u 20. veku ubio između trista i petsto miliona ljudi, i dalje postoji - u jednoj američkoj i u jednoj ruskoj istraživačkoj instituciji. Bez obzira na to što je SZO još 1986. preporučila da se te zalihe unište i odredila 30. decembar 1993. kao krajnji rok za konačnu sahranu neprijatelja sa kojim se čovek rvao nekih dvanaest hiljada godina, otpor Amerikanaca i Rusa čini sahranu nemogućom i danas. Tim stručnjaka SZO je 2010. zaključio da su zalihe rizik koji nema nikakvu suštinsku zdravstvenu svrhu. Al ima vojnu, i tu pomoći nema.
Skaska o hiberniranim velikim boginjama metonimična je za priču o Ujedinjenim nacijama. Najbolje što se o njima posle sedamdeset godina može reći jeste da jesu zacelile poneku otvorenu ranu masakriranoj planeti, ali da nisu uspele da učine ama baš ništa da se rane prestanu otvarati. Ujedinjene nacije nisu, niti mogu biti, išta više od zbora sto devedeset troje ljudi beskrajno različite moći, te nepomirljivih interesa, i u svežim pričama o njihovom reformisanju, o potrebi da se Savet bezbednosti drugačije organizuje ili da se predstavnici Parlamentarne skupštine Ujedinjenih nacija biraju neposredno - da i ne pominjemo ambicioznije predloge, poput ideje američkog borca za zaštitu životne sredine Pola Hokena da se UN finansiraju taksama na oružje - ili nema razuma, ili nema iskrenosti; ne u svetu u kome jedan čovek može ekonomski da teži koliko i 43.750.000 drugih ljudi skupa, i u kome su sve države koje najneposrednije odlučuju o miru najveći svetski izvoznici oružja.

Krajem septembra države članice su potpisale Ciljeve održivog razvoja, spisak lepih želja koje treba ostvariti do 2030. Zemljani bi u narednih 15 godina, kaže papir, trebalo da okončaju siromaštvo svugde i u svakom vidu, obezbede zdrave živote i promovišu dobrobit u svim starosnim dobima, omoguće jednako obrazovanje svima, postignu rodnu jednakost, promovišu stalan, uključiv i održiv ekonomski razvoj, punu zaposlenost i pristojan rad za sve, preduzmu hitne mere borbe protiv klimatskih promena, kao i da smanje nejednakost među državama i unutar njih, te izgrade efikasne, odgovorne i uključive institucije na svim nivoima. Spisak rođendanskih želja onog deteta sa bombonom bio bi realniji od spiska rođendanskih želja čika sa bombama, te se treba nadati da će im onaj lajtšou uspeti, kako bi barem nešto zagrejalo plavu, tužnu, premlaćenu planetu u svežem Hladnom ratu. Srećan vam rođendan, Ujedinjene nacije.