Umetnost u grotlu pakla

Foto Zoran Lončarević

Vuk Kostić nas je dočekao u kafani, vidno raspoložen i uzbuđen, dan pre premijere njegovog producentskog debija filma Igra u tami, baziranog na istoimenoj pozorišnoj predstavi. Doduše, da je bilo sreće i sluha ljudi koji odlučuju o ovdašnjoj kinematografiji, Igru u tami bismo odavno gledali na velikom platnu, jer je to isprva i pisano kao scenario za film, ali sudeći po njegovom producentu i jednom od glavnih protagonista, čekanje se i te kako isplatilo.

Sada, Kostić je prezadovoljan učinkom čitave ekipe filma, koja je iznela jedan težak rad samo na ličnom entuzijazmu. Zasnovan na pripovetki Ive Andrića Aska i vuk, priča prati mladu devojku koja postaje žrtva seks trafikinga. Da bi opstala u zarobljeništvu, među ljudima koji se ponašaju poput zveri, počinje da pleše, čime iz korena menja svog tamničara...
Ne znam da li postoji bolja priča za film, kaže nam Vuk Kostić na početku razgovora za NIN. Uopšte nismo hteli da pratimo trendove, niti da film liči na nešto drugo. Naš film je, nažalost, užasno aktuelna priča. Svakodnevno slušamo o devojkama koje nestaju, a ima ih mnogo. I do stotinu godišnje. A to su naše rođake, komšinice, sestre. Kada nestanu dobar deo njih bude eksploatisan, završe u prostituciji. I ta priča je strašna.

Čitava drama smeštena je u jednu prostoriju, gde se odigrava radnja sa otetom devojkom. Namerno ste priču fokusirali na mesto odigravanja radnje?

To je pakao. Had. Jedni su dole, drugi su gore. I čim jedni siđu dole, gubi im se trag. Namerno smo to potencirali. Ta devojka nema pojma gde se nalazi kada se zatekne u toj prostoriji. Ne zna ni gde je došla, ni kako je tu dospela. Taj prostor smo svi doživeli kao kotao, u kome skaču đavoli sa trozupcima.

A od tih đavola, vaš je možda i jedan od najgorih?

Ja sam definitivno najgori, možda je samo lik majke gori od mene.

Ti ljudi đavoli, koje svakodnevno srećemo, stalno moduliraju i u svakodnevnom životu imamo primere koji su sve strašniji i strašniji. Da li ste pričali o tim likovima, da li ste ih istraživali?

Nema tu mnogo mesta za istraživanje. Dovoljno je da pogledate novine, svakog dana. Samo obeležavajte stranice crne hronike i nakon nekog vremena imaćete dosije o tome. Oni su toliko evidentni i toliko javni, da ih ne možete zaobići.

Ali vi ih igrate sa jednom dozom ironije, i mnogo humora. Da li ste hteli da sugerišete njihovu sveprisutnost time?

Oni su namerno sve vreme smešni, jer oni izgledaju kao najobičniji ljudi, koje srećemo stalno. NJima ne trebaju rogovi i šiljati repovi. Da tako izgledaju, svako bi ih provalio. Sa takvim izgledom, malo koga bi imali da prevare. A oni nisu glupi. A ni te devojčice nisu toliko lakoverne da pruže ruku nekome ko izgleda ko đavo. Ima onih koji se tetoviraju da bi izgledali strašno. Ali đavo ne izgleda tako. Da je išaran, niko se ne bi upecao. Đavoli izgledaju potpuno suprotno. To su galantni momci, duhoviti. Oni najopasniji čak iskazuju i strah, koji im služi poput odbrambenog mehanizma. U tome i jeste ona mudrost, da je najveći uspeh đavola u tome što je ubedio ljude da ne postoji. Tako se postavio i glavni lik u filmu. On nudi devojci da pođe sa njim, da radi u kafiću pored mora. Ubedi je da su oni svi dobri, zgodni, elokventni, duhoviti. Na prvom mestu, oni i jesu duhoviti. A upravo je duhovitost njihova najveća maska. Amerikanci bi to nazvali skrivanje na otvorenom. Oni se skrivaju među ljudima, u gomili. Pogledajte samo najveće begunce recimo. Skrivali su se u centru grada, tamo gde ima najviše ljudi. Postaju kameleoni, ne vide se na prvi pogled. Ima primera i u prirodi. Zebre se uvek skrivaju u krdu, jer tako lav ne može da razazna i izdvoji jednu od njih. I uvek strada ona koja se od krda izdvoji.

Film pokazuje dramu u zatvorenom prostoru, a ne vidi se kako je devojka tu došla, niti neki drugi njihov bekgraund. Da li ste to namerno izbegli?

Postojala je ta ideja, na prvom storibordu, koji smo predali na konkurs Filmskog centra Srbije, jedine kuće koja nam je finansijski pomogla i dala sredstva za postprodukciju filma. Na tim crtanim scenama filma, imali smo i delove u kojima vidimo kako se oni upoznaju, kako on nju vreba, ali smo kasnije shvatili da nas to uopšte ne interesuje. To je bio scenario za mnogo veći budžet, raspisan sa još 15 likova, prevrtanjem automobila, sa zgradama koje gore. Bilo je mnogo likova policajaca, jedinih pozitivnih pored Aske. Ali pošto nismo imali sredstva, pobrisali smo sve likove koji nam ne trebaju i vratili se izvornom tekstu. Tada smo i shvatili da nas interesuje drama u samom paklu. I hteli smo da pratimo njega, od trenutka kada se zbog nje promenio.

A da ste pokazali njenu životnu priču pre dolaska u taj pakao, da li biste time promenili žanr?

Time bismo upali u zamku. Ta priča može se dogoditi devojci iz bilo kojeg staleža. I dobrostojećim i siromašnim i onima iz srednjeg staleža. Kao i droga ili bilo koji drugi porok. Nismo hteli da pokažemo da je ta devojka sirotica, koja iz siromaštva beži u pakao. To smo namerno izbegli. Smatrali smo da baš za edukaciju može biti pogrešno, da neko pomisli da se takva priča događa samo sirotinji.

Još više, čini mi se da ste tako izbegli i brojne klišee, pogotovo kada su likovi u pitanju? Da ste klišeizirano pristupili, možda biste pre napravili edukativni film?

Film bi bio edukativan ako bih imao tri devojčice iz tri različita staleža. Ovako imamo dve, koje prikazuju dve mogućnosti. Aska je devojka koja tek dolazi u pakao, gde se već nalazi Rada koja tu duže živi, i trpi zlostavljanja. Ali ona nema druge opcije. Ona čak u jednoj replici kaže biju me ovde, ali biju i kod kuće. Znači, jednako trpi i od svoje porodice, koju teroriše otac alkoholičar. I mi smo to negde, kroz film, označili. Ali nije to nama bilo bitno. Bilo nam je bitno da ispričamo priču o tom paklu i tom modernom ropstvu.



Andrićeva Aska i vuk poslužila je kao inspiracija, ali priča je otišla dalje. Zadržali ste ideju da ona produžava sebi život tako što igra. Da li je umetnost, u ovim mračnim vremenima, jedina opcija za preživljavanje?

Da, jedino svetlo. Međutim, nju umetnost i zarobljava i oslobađa. Vuk nju i traži među nevinim i čistim devojkama. Ona je nevina u svakom smislu, i u seksualnom i u mentalnom. Ona je neiskvarena, i kao takva postaje plen. Ti zlikovci baš i gađaju samo takve devojke, a ne nekog iskusnog.

Ali Aska uspe svojim plesom da promeni vuka. S obzirom na to da ste glumac, da li mislite da umetnost danas može barem jednu osobu na planeti da promeni?

Ne znam, ali ako promeni barem jednu osobu, to je veliki uspeh. Ovo su tvrda vremena, bezosećajna. Često razmišljam o moralu danas. To više nije pitanje da li ćeš promeniti nekoga ili nećeš. Moral je danas u tome da ako vidiš tri kera koji razvlače jednog, taj jedan napadnuti automatski postaje moj brat. Pitanje moralnosti danas je pitanje saosećajnosti.

Kako je izgledalo producirati film?

To nema veza sa ovim gospodskim glumačkim poslom. (smeh) Ali opet, sve se zaboravi kada vidiš svoj film na velikom platnu. Posao sa ljudima je najgori. Nama su pomogli nama najbliži. Dobili smo pare od kumova, od rođaka... Od ljudi koji su verovali u nas. Film je završen na prijateljima, po sistemu ajde brate, pomozi mi samo sad i nikad više. (smeh)

Koliko ste kao producent uticali na stil filma?

Mi smo se svi dogovorili kako će to da izgleda. Da nismo, ne bismo ni radili. Drukčije nije moglo. Nismo imali dilemu da će Miloš Kodemo da bude direktor fotografije. On je moj drug, i lično sam ga pozvao. Znao sam da jedino on može da oseti ritam filma, da ga snimi sa takvom bojom i takvim izgledom. I da se nisam dogovorio sa Jugom Radivojevićem kako film treba da izgleda, ne bih ga ni radio. Tu nema mnogo lutanja i traženja. Znao sam kako će da izgleda svaki kadar. Kao i u vojsci, imaš jednog kapetana, ali svi znaju kuda idu.

I tako ste napravili angažovani film. Da li je kinematografija u Srbiji dovoljno angažovana?

Što se našeg filma tiče, priča je angažovana, a film je dobra umetnost. A u umetnosti nema muljanja, jer se sve vidi. Možemo da muljamo drogu ili oružje, ali ne može da se mulja sa umetnošću. Sve je transparentno. A što se naše kinematografije tiče, stvari su jednostavno takve i što pre shvatiš da su stvari takve, moraš nešto da preduzmeš. Jedan od najvećih grehova jeste ne činiti ništa. Samo sedeti i očajavati, jeste veliki greh.

Da li je onda srpski film prepušten jedino sebi?

Mi smo išli na konkurs, gde su nas odbili nonšalantno. Ali znao sam da ne treba to da nas koči, niti da čekamo nešto da se desi. Ja sada imam 36 godina i da nisam tada snimio film, već sada ga ne bih radio. Što zbog sebe lično, što zbog situacije. Novac sam pozajmio od onih koji su verovali u mene. To je to jedno veliko poverenje. Sad mi izgleda kao da su jedino u Lazara Hrebeljanovića verovali više, izašli za njim i svi izginuli (smeh). Tako i sada, svi su poverovali jednom ludaku da će sve biti u redu! (smeh)

Da li se samo ludaci ovde mogu da bave umetnošću?

Da! Samo ludaci! I samo ljudi jake, lude vere. Jer bez vere nema ništa.