Žrtva sopstvene moći

Uobičajeno je da nastavci nekog holivudskog, visokobudžetskog i visokoprofitabilnog filma - ukoliko zanemarimo poboljšanje u vizuelnim efektima - po ideji i smislu daleko zaostaju za prvencem. Oni koriste inerciju prvobitno pokrenute gledalačke mase i, preživajući, u prvom filmu već upotrebljene ideje i prosedee, obezbeđuju znatan prihod. Izvrstan primer jesu drugi i treći deo Matriksa. Film “Spajdermen 2” je, međutim, izuzetak. On nije poboljšao vizuelne efekte u odnosu na prvi deo, te i ovom prilikom vratolomno kretanje čoveka-pauka između oblakodera izaziva utisak kućne video-igre. Ali, on je suočio gledaoce sa suštinom problema svog junaka, pokazao im je da je Piter Parker žrtva sopstvene moći, zatočenik nadljudskih svojih sposobnosti.

“Spajdermen 2” stavlja svog junaka pred sledeću dilemu: prepustiti se dužnostima intime neponovljivog privatnog života ili ih se odreći zarad službe višem cilju i tek kroz sreću drugih graditi smisao sopstvene egzistencije? To je dilema između prava na hedonizam i obaveze asketizma. Hedonizam je pravo čoveka da uživa vlastitu egzistenciju, da je oslobodi od moguće uloge podržavajuće egzistencije, dakle, pravo jednog života da se ne pretvori u funkciju za druge živote. S druge strane, askeza je stvar specifične sposobnosti koja je čoveku data kao mogućnost neobične egzistencije, koju nazivamo herojskom, a ova sposobnost čoveka da više voli izabrani cilj nego sebe, kako kaže Sid u istoimenoj Kornejevoj drami, zahteva ono što nazivamo ličnom žrtvom.

U drugom filmu o Spajdermenu, Piter Parker je pokušao da se odrekne svoje nadljudske sposobnosti, koju je, kako smo videli u prvom filmu, zadobio sasvim slučajno. Pokušao je da vodi život običnog srećnika, ali ne zadugo. Osećajući svrab svog talenta da pomaže drugima u nevolji, on se odriče i onoga što je običnom smrtniku najteže da pojmi: ljubavi voljene žene. Istina, film će se završiti hepiendom, ali tek pošto je junak svoju odluku da se žrtvuje bespogovorno doneo.

Spajdermen nije osoba koja se plaši ljudske nemoći privatnog života i koja stoga bira svoj nadljudski status, kao kompenzaciju. Ne, jasno nam je stavljeno do znanja da se kod njega radi o etičkom izboru i žrtvi. “Data mi je moć da činim dobro, i ukoliko je ne koristim, to je rđavo, to je nemoralno!”, ovako bi, otprilike, rezonovao ovaj junak, da smo imali priliku da čujemo jedan njegov solilokvijum. “Najzad, imam li uopšte izbora?”, mogao bi, s pravom, da se upita. Pred sobom, dakle, vidimo ličnost koja nema suštinsku mogućnost izbora i koja mora da dela prema vektoru inercije vlastite obdarenosti, kao što i zločinac dela po vektoru sile inercije suprotnog smera: to čini doktor Oto Oktavijus, Spajdermenov suparnik u ovoj epizodi. Interesantno je da i Spajdermen i dr Oktavijus, ne svojom voljom, postaju persone nadljudskih sposobnosti, jedan na strani dobra, drugi na strani zla. Doista, zašto je neko dobar, a neko zao, pitanje je koje još uvek ne umemo da rešimo.