Publika željna emocija

Foto shutterstock

Praktično je nemoguće zamisliti kako se, na beogradskom Birfestu, umesto roka, popa i sličnog zvuka, sa bine čuje klasična muzika. Upravo se to dešava na Danima piva u Zrenjaninu, kada na gradskom trgu nastupa Zrenjaninska filharmonija. E, to je Vojvodina! Zato je ovo priča o tri klasična orkestra sa severa Srbije, Zrenjaninskoj filharmoniji i Vojvođanskom simfonijskom orkestru koje vodi violinista Roman Bugar, i Vojvođanskom kamernom orkestru iz Subotice, pod vođstom Miloša Nikolića, maestra na istom instrumentu. Priča o ogromnoj ljubavi prema klasičnoj muzici.

Roman Bugar je još u detinjstvu osetio bliskost sa rumunskim narodnim pesmama, melosom svog etnosa. Trebalo je, kaže, da odraste, da shvati složenost i emocije upletene u tonove koje je svirao, da pronikne u virtuoznost velikih violinista, pa da se u njemu razvije ljubav prema klasici. To ga je podstaklo da vežba i postane koncertni violinista.
I za vođu se spremao postupno, kao đak srednje muzičke škole, amaterski je vodio crkveni hor u rodnoj Ečkoj. Naklonost publike ga je ohrabrila, pa je postao dirigent orkestra Nacionalnog saveta rumunske nacionalne manjine, paralelno preuzevši da obnovi rad Zrenjaninskog kamernog orkestra. On je vremenom prerastao u Filharmoniju, a docnije je došlo vođstvo simfonijskim orkestrom, što znači da je Bugar stalno na probama i nastupima, a veoma retko kod kuće.

Tom iskušenju valja dodati još jedno: treba okupiti najbolje muzičare na oba mesta. Sreća, kako kaže Bugar, pa ih je Vojvodina puna. Problem je i u tome što kvalitetno izvođenje podrazumeva perfektnu uigranost svakog člana, koji se stoga ne mogu smenjivati. Nije lako balansirati ni između Zrenjanina i Novog Sada, sedišta ovih grupacija umetnika, niti praviti selekciju. Zbog najveće poteškoće budžeta, umesto bar dva koncerta mesečno, Filharmonija nastupa samo u prilikama kakve su Dani piva, proslave Grada i Novih godina, i slično. Ovo limitira program, pa se on sastavlja iz raznovrsnih numera, podobnih svačijem ukusu.

S druge strane, Vojvođanski simfonijski orkestar ima sedam koncerata godišnje, pa repertoar može studioznije da se isplanira. I uzme u obzir evropski kriterijum, vidljiv (ili čujan) o godišnjicama vezanim za muzičku umetnost, kao i preporuke dirigenata i solista koji će nastupati sa orkestrom. Manjkavost finansijskih sredstava, uprkos podršci pokrajinskog Sekretarijata za kulturu, dovodi do poskupljenja karata. A to sobom nosi i manje publike na koncertima, nevoljno priznaje Bugar.

Čast i odgovornost su reči koje vođa dva orkestra najčešće prepliće kad govori o svom radu. Čast se odnosi na činjenicu što je Zrenjanin ponovo dobio Filharmoniju, nakon 60 godina, i na to što orkestri pronose misiju popularizacije klasične muzike, kako se to obično kaže. Po meni, klasika nije nepopularna, već je nepoznata i nerazumljiva. Upravo zato smo ove sezone, pred svaki koncert, nastupali u smanjenom sastavu na mestima gde je koncentracija ljudi velika, kao što su Tržni centri Merkator i Big, objašnjava Bugar. Cilj je bio privući pažnju ljudi bez ranije želje da posete njihove koncerte. Zainteresovati ih da provedu jedno nedeljno veče, jednom mesečno, uz klasiku.

Isto se čini i izborom repertoara, pa orkestri najčešće izvode publici omiljena dela. To su poznata imena klasicizma i romantizma, ali Vojvođanski simfonijski orkestar, kao i svi veliki, teži širenju programa. Ove godine smo u cilju podsticanja savremenog muzičkog stvaralaštva u našoj sredini, raspisali konkurs pod nazivom Kompozicija mladog vojvođanskog autora, , navodi Bugar. Na njihovo veliko razočaranje, nijedan kompozitor se nije odazvao, što ne znači da će stati sa sličnim inicijativama. Sve navedene preduzete korake uvek prati i epitet odgovorno, jer čast bez toga ne ide.

Vreme kada sve teče glatko su novogodišnje proslave. Tada se stvara velika euforija već početkom decembra. U duhu praznične atmosfere, svi zaboravimo na probleme i muke, okrećemo se stalnim vrednostima, kaže Bugar i nabraja porodični ambijent uz jelku, druženje sa prijateljima u čuvenoj najluđoj noći. Sutradan ujutru, dok sabiramo utiske, većina nas sluša Novogodišnji koncert Bečke filharmonije, opisuje specifičan štimung. Oni koji imaju više sreće, tokom prazničnih dana mogu i uživo da čuju sličan koncert u svom gradu. Publika voli, a usudiću se da kažem i da je željna takvih dešavanja, objašnjava vođa Vojvođanskog simfonijskog orkestra i Zrenjaninske filharmonije, čiji se ovonamenski koncerti rasprodaju mesec dana ranije. U tom periodu ljudi su navikli da potroše i ono što nemaju, a organizatori koriste priliku da zarade sve ono što nisu tokom cele godine, Bugar tumači presedan, svojstven i siromašnijim društvima.

Sve bi bilo lakše, naglašava, kada bi se više pažnje posvetilo muzičkoj edukaciji. Kad bi deca iz kuće ponela da klasična muzika nije kazna koju moraju da istrpe na školskim časovima muzičke kulture. Kada bi im neko na pravi način ukazao na složene emocije, od kojih je klasika sazdana. Kada bi joj se posvetilo više medijskog prostora. Tužno je i strašno što je važnije ko je sa kim u vezi, koliko koštaju nečije cipele ili ko je koga uvredio u nekom rijaliti programu, nego uspeh ili znanje nekog čoveka, nebitno iz koje oblasti, kaže Bugar. Vojvođanska filharmonija, opet, čini ono što je do nje: poziva članove da na probe dovedu decu, da se upoznaju sa instrumentima i posebnom atmosferom.

I ovo spada u odgovornost, kao i borba za što ravnopravniji položaj njegovih, orkestara u Vojvodini, Srbiji, svetu. Kao i osluškivanje mišljenja članova koje, inače, niko ništa ne pita, a oni, zapravo, čine orkestar. I nastojanje da se bolje razume da muzičari nisu samo svirači, već ljudi koji aktivno učestvuju u stvaranju i očuvanju kulture, zaključuje Bugar.
tek je neznatno drugačiji deo priče o Vojvođanskom kamernom orkestru iz Subotice, osnovanom ove godine na temelju ideje Miloša Nikolića da okupi najbolje muzičare iz Pokrajine. Srećom, to tlo je i muzički plodno, pa mu je uspelo, opet uz pomoć pokrajinskog Sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Zadatak je bio nešto teži, zbog specifičnosti kamernih nastupa. U kamernom orkestru, jer je manji, svaki član mora biti na visini zadatka, mora da da sve od sebe, jer publika jasno čuje i registruje svaku, i najmanju grešku, objašnjava Nikolić. Lakše je, zato, u organizacijskom smislu, zbog manjeg broja ljudi kojima se rukovodi, zbog ugovaranja koncerata koji su jeftiniji. Zbog izbora koncertnih prostora, jer to može biti i (oveća) soba, kao što sam naziv govori. Kamerni stil muziciranja je intiman, topao, mekog zvuka i u tome je njegova lepota, navodi dugogodišnji član Evropskog kamernog orkestra, što je iskustvo koje je Nikoliću veoma koristilo.

Biti na čelu orkestra (ili kakve druge organizacije), znači biti uvek bar pola koraka ispred ostalih. Davati primer, biti najspremniji, najmotivisaniji, najenergičniji. Samo tako, kaže, tim daje dobre rezultate. A ovaj njegov sastavljen je od vrsnih umetnika, dugogodišnjih saradnika, ujedno i prijatelja, što istovremeno i olakšava i otežava posao. Biti bolji od najboljih nalik je nemogućoj misiji, priznaje. Zato nije lako biti vođa, ali aplauz i oduševljenje publike uvek mi, iznova, napuni baterije. Ne samo meni, nego svima nama, Nikolić prilaže recept za uspeh. Zanos i energija auditorijuma uvek dirnu svakog od muzičara tokom koncerta.

NJegova ozbiljna namera da Subotica dobije to što zaslužuje, naišla je i na podršku tamošnje Muzičke škole, gde radi kao profesor. Direktorka Edita Barlai ima sluha za vrhunske stvari i uvek je spremna da im izađe u susret, pa nam je ustupila timpane, navodi dirljiv gest lokalne zajednice. Nikolić zna da je pristrasan kad kaže da je subotička publika najdivnija. Koliko je željna dobre muzike, pokazuje to što mu nedeljama nakon koncerta sugrađani prilaze da bi mu čestitali i zahvalili mu na izuzetnoj prilici da nahrane dušu.
Vojvođanski kamerni orkestar publici uzvraća ljubavlju i pažnjom, izborom repertoara u kojem najviše uživa. Domaća publika najviše voli muziku epohe romantizma i kompozicije Čajkovskog, Bramsa, Mendelsona, Dvoržaka.., verovatno jer su najmelodičnije, kaže Nikolić. Ali, baš te numere su najzahtevnije, iako se običnom slušaocu možda čini da oni to bez po muke sviraju. Izbor je sveden na klasiku, jer su mlad orkestar, ali je u planu širenje programa na savremeno muzičko stvaralaštvo.

Zbog mobilnosti tima, Kamerni orkestar nastupa u svečanoj sali Gradske većnice, u crkvama i sličnim prostorima. Međutim, u želji da klasiku približi i stanovnicima malih mesta gde možda nikada nije održan ozbiljan koncert, on planira da zađe i u takve kutke. Zaista ne mogu da prihvatim da će ljudi ostati uskraćeni za divno iskustvo samo zato što žive u manjim mestima, odlučan je Nikolić. Istovremeno, širi uticaj Vojvođanskog kamernog orkestra ka naprednijem Zapadu.
Sastav ove muzičke družine je mešovit, umetnika ima iz Subotice, Novog Sada, Sombora, Zrenjanina. Što je daleko manje važno od činjenice da su u pitanju najbolji. I da publici pružaju ono što im je nasušna potreba.