Telo kao delo

Terminom body art danas se označavaju svi vidovi kreativnih, gotovo umetničkih radova koji se obavljaju na ljudskom telu. To su pirsing, tetovaža, oslikavanje tela bojom. Pri tom valja naglasiti da su sve navedene varijante bodi arta stare koliko i svet. Najstarije tetovaže potiču iz 4. milenijuma pre naše ere, a otkrivene su na egipatskim mumijama. Pirsing je takođe stara ljudska igra i zabava. Bušeni i ukrašeni pupak u Egiptu bio je rezervisan isključivo za najuglednije dame i sveštenike, dok su praktični Rimljani učvršćivali toge i ogrtače pomoću alki, pirsingom fiksiranih na sopstvenom telu. Uprkos tome što je u nekim saveznim državama nanošenje tetovaža izričito zabranjeno zakonom, i dalje se s pravom smatra da su glavni pokretač zbivanja u oblasti tetovaže i pirsinga Sjedinjene Američke Države, u kojima ima 12 miliona tetoviranih građana. Tako je upravo u Americi patentirana prva elektronska mašina za tetovažu. Inače, od prošle godine, pripadnici mornarice ne smeju više da tetoviraju glavu i vrat, niti na telu smeju da poseduju “eksterne objekte koji su ugrađeni u kožu ili zube kao ukrasi”.

Bodi peinting (body painting) jeste oznaka za najrasprostranjeniji vid bodi arta, gde najvažnije mesto ima oslikavanje lica i tela. Gotovo je postalo pravilo da se crteži nanose tehnikom gvaša ili akrilnim bojama. Samo, i u jednom i u drugom slučaju mane su očigledne: gvaš se na telu - koži - isušuje i mrvi, a akrilne boje je veoma teško skinuti. Zbog toga profesionalci savetuju da se u boju doda malo šampona ili kreme za brijanje.

Postoji još jedan vid bodi arta koji zasad nije mnogo rasprostranjen u Evropi, posebno ne u Rusiji; to je skarifikacija ili oslikavanje ožiljcima, koje ima dugu tradiciju kod naroda tamne boje kože. Postoje neka afrička plemena u kojima je oslikavanje ožiljcima nerazdvojni deo bračne inicijacije. Tek pošto se mladoj na stomak nanesu brazgotine, koje se potom posipaju pepelom da bi se sačuvala reljefnost, mladenci mogu da ostanu nasamo. Savremeno oslikavanje ožiljcima podrazumeva da se na kožu nanesu prilično duboki rezovi koji ostavljaju dekorativne ožiljke. Često se, pri tom, rezovi nanose prema skici koju donese sam klijent. Najnoviji hit sezone je “pletenica”, preplitaj tri tanke kožne tračice koje su prvo sa strane zasečene, potom isprepletene i onda ponovo “prilepljene” na mesto gde su izvršeni ti delimični rezovi. Postoji i “breding”, jedna od varijacija ukrašavanja ožiljcima, kada se na koži ostavlja žig priljubljivanjem usijanog metalnog predmeta. U principu, ni ovo nije nimalo novo. Još u drevnoj Mesopotamiji na čelima robova obavezno je bilo utisnuto: “Begunac - hvataj ga”. U Rusiji su se oznake žigom na čelu pojavile na osnovu ukaza carice Jelisavete 1746. godine; na taj način su obeležavani zločinci “kako bi se razlikovali od ostalih dobrih i finih ljudi”.

Iako govorimo o bodi artu, ova oznaka za umetnost, art, nikoga ne treba da zbuni. U ogromnoj većini slučajeva radi se pre svega o izuzetno unosnom biznisu, a tek potom o umetnosti. Da biste se, na primer, bavili bodi peintingom, osnovni minimum koji morate da nabavite jesu tri silikonske četkice (oko 60 dolara), četiri oštre četkice (oko 40 dolara), odgovarajući izbor boja (od 150 dolara mesečno naviše), bocu specijalnog ulja za optimalno nanošenje boje na kožu i specijalnu plastičnu foliju za oslikavanje šablona (ta folija košta jedan i po dolar po listu i isključivo je za jednokratnu upotrebu). To se ulaganje, međutim, odmah isplati: cena crteža veličine kutije cigareta iznosi 10-15 dolara; fejs art, kada ga koriste deca, što je najčešći slučaj, po jednom crtežu košta 10 dolara, dok za odrasle cena fejs arta iznosi 30 i više dolara. Ako pak neko želi da ukrasi celo telo crtežom u boji, dakle da napravi neku vrstu kostima, za to će platiti 100-120 dolara. Jedina usluga koju će vam u većini salona pružiti potpuno besplatno jeste lepljenje dekorativnih sićušnih predmeta, nalik na dugmad ili razne kopče.

Tetovaža: Evolucija tetovaže koja je prešla ogroman put od geografske karte ostrva na telima novozelandskih Aboridžina do logotipa trgovinske kompanije na krstima ili bedrima nekog japija nimalo ne ometa vračeve australijskih plemena da nastavljaju tradiciju svojih predaka i da do dana današnjeg tetoviraju ručne zglobove novorođenčadi. Na bebino zapešće nanosi se isti crtež kakav postoji na zapešću majke; reč je o prostoj kopiji koja ni najmanje nije štetna za novorođenče. Ocena “nije štetna” teško da bi se mogla primeniti na ostale vrste tetovaže, budući da tu zaista nema nikakvih garancija. Možemo samo zamisliti do kakvog je, recimo, zaključka iskustveno, i to zaista na sopstvenoj koži, došao jedan stanovnik britanskog grada Lidsa, koji tek što je izašao iz lokalne bolnice. Naime, kako piše “Dejli miror”, taj dojučerašnji pacijent sada namerava da tuži bolničke lekare koji su zbog operacije oštetili tetovažu koju je imao na nozi; ranije je tu pisalo “I love njomen” (volim žene). Sada, međutim, posle operacije, nestala su dva slova pa piše “I love men” (volim muškarce).

Dok se evropski naučnici još spore o razlici između dermatografije i tetovaže, mudri Japanci već čitav niz vekova za oba procesa koriste jednu reč - irdzumi, što znači “injekcija tuša”. Proces nanošenja obojene japanske tetovaže koja zaista spada u sofisticirane umetničke grane izuzetno je bolan, tako da klijenti obično nisu u stanju da izdrže više od jednog sata “umetničke obrade” iglama od bambusa, drveta i kostiju. Da bi se u potpunosti završio započeti crtež koji pokriva veći deo tela, neophodno je oko 50 seansi tokom čak nekoliko godina i oko 6 000 dolara koliko iznosi honorar dobrog majstora. Uvek se, međutim, može naći način da se ti troškovi pokriju, pa čak i da se ostvari zarada. Tako je, recimo, Britanac Erik Vinkten odlučio da zavešta svoju tetoviranu kožu muzeju. Testamentom je predviđeno da kada bude umro njegova koža (tačnije, telo s kožom) bude izložena na razgledanje i aukciju. Testamentom je takođe predviđeno da zarada od prodaje kože pripadne njegovoj deci. “Teško da će mi koža biti potrebna posle smrti, a za ljubitelje umetnosti bio bi veliki gubitak da se dopusti da ona tek tako ode pod zemlju. U Kini, na primer, često prave abažure od ljudske kože. Ne znam kako bih se osećao kada bi mene natakli na nekakvu lampu, ali se nadam da će to kod mnogih ljudi izazvati istinsko uzbuđenje”, kaže Vinkten. Odavno je prošlo vreme zašiljenih spajalica i mastila kao sredstava koja se koriste pri tetoviranju, ali i dalje postoji opasnost od tetanusa, tuberkuloze, hepatitisa B i C, virusa side, kao i mnoštva najrazličitijih kožnih bolesti i alergijskih reakcija. Prema podacima američkih Centara za kontrolu i prevenciju infektivnih oboljenja (CDCP) najčešća infekcija od koje strada do 60 posto ljudi - tetoviranih u privatnim ordinacijama gde se ne poštuju sva neophodna sanitarna pravila - jeste impetigo koji, nažalost, može da dovede do oboljenja bubrega. Ovde zaista treba staviti prst na čelo i razmisliti o sledećem: mnoga udruženja za transfuzije i mnoge banke krvi, pre svega američki Crveni krst, ne primaju krv od tetoviranih davalaca ukoliko nije prošlo najmanje godinu dana od poslednje tetovaže. Upravo je, naime, toliko vremena potrebno da bi se saznalo da li se neko ko je sebi priuštio zadovoljstvo nove tetovaže zarazio nekim oboljenjem. Sam kriterijum prilikom izbora salona za tetovažu ne bi smela da bude cena (cene na moskovskom tržištu idu od 30-200 dolara za crtež veličine paklice cigareta), već to da li u salonu postoji autoklav za sterilizaciju instrumenata, imaju li urednu dozvolu za rad, i poseduju li sve potvrde o higijenskoj ispravnosti za opremu i materijal koji koriste. S druge strane, stručnjak za tetovažu mora - pre no što pristupi ukrašavanju - da bude potpuno siguran da klijent nema nikakvih zdravstvenih problema, posebno na delu tela koji želi da ukrasi crtežom. Na primer, ne možete raditi tetovažu usana ukoliko imate herpes, niti možete raditi tetovažu u oblasti obrva ako imate psorijazu. Stvarni stručnjak nikada neće raditi tetovažu ljudima koji su oboleli od šećerne bolesti, onima koji imaju ozbiljne kardiovaskularne probleme ili probleme sa koagulacijom. Sem toga, mora se imati na umu da je svaka seansa tetoviranja bolan proces, tako da se predlaže da se ljudima koji imaju nizak prag bola da anestezija. Najviše boli tetoviranje na bedrima, na rebrima, duž kičmenog stuba, ispod pazuha i u području genitalija.

Pirsing: Težnja za izraženom individualnošću prilično je skupa, najblaže rečeno. Sićušni gušter zariven u pupak, metalni klinovi koji pomalo zastrašujuće izbijaju iz obrva, tanušni prsten kojim je probijena donja usna - svaka od tih stvarčica košta od tri do stotinu dolara, ako pri tom ne računamo cenu probijanja koja iznosi najmanje 30 dolara. Poslednja novotarija u oblasti pirsinga je tzv. brejn pirsing, ili pirsing mozga, gde se na potiljku buše dve rupice kroz koje se provlači prsten. Prsten deluje na odgovarajući deo mozga i izaziva osećanje blaženosti. Stručnjaci za pirsing tvrde da je to znatno bezbednije nego uzimanje narkotika i za ovo bušenje - izvora stalnog zadovoljstva - naplaćuju oko 1 000 dolara. Međutim, svaki je pirsing opasan jer uvek postoji opasnost od nepravilnog oblikovanja rubova lezije, pigmentnih ili depigmentiranih mrlja, ili pojave raznih drugih vrsta deformisanih ožiljaka koji se potom mogu otkloniti samo hirurškim putem.

Pretpostavimo da ste imali sreće i da na seansi pirsinga majstor u gumenim rukavicama nije zakačio nijednu arteriju, venu, a ni glavne nerve. Koristio je rukavice za jednokratnu upotrebu i imao je sterilisane instrumente. Posle seanse niste imali toksični šok, niste dakle dobili sepsu, niste zakačili nikakvu gljivičnu infekciju niti je vaše prezime moralo da bude uneto u medicinsku kartoteku u kategorijama hepatitis B ili hepatitis C. Interesuje vas dakle samo jedna stvar: kako da proces zarastanja, zaceljenja rane bude što manje bolan. Zarastanje se odvija na najrazličitije načine. To zavisi od mesta gde je izvršeno bušenje, od vašeg ukupnog zdravstvenog stanja i od toga kako negujete ranu. Alkohol, plivanje u bazenu, pušenje, nedovoljno spavanje, korišćenje psihotropnih supstanci, odlazak u saunu, solarijum, izloženost stresu - to bi otprilike bio onaj minimum stvari koje se moraju izbeći. U protivnom, samo ćete produžiti proces zarastanja. Ako ste, recimo, probušili pupak, moraćete najmanje pola godine da živite u skladu sa higijenskim pravilima koje nalaže sportski i zdrav život. Sem toga, moraćete da nosite isključivo rublje od pamuka, čistom pamučnom tkaninom da pokrivate ranu u kojoj se nalazi ukras, s tim što taj ukras nećete smeti da skinete sve dok rana ne zaraste u potpunosti. U svakom slučaju, moći ćete makar da se istiha radujete činjenici da ste u poslednjem trenutku ipak odustali od pirsinga na genitalijama.

Najbezbolniji i najbezopasniji jeste tradicionalni pirsing ušne resice; drugačije rečeno, bušenje ušiju za minđuše. Međutim, ako odlučite da rupa ne bude na resici nego iznad nje, onda postoji velika mogućnost da povredite hrskavicu, onako kao što se obično povredi hrskavica u nosu. Poznato je da se hrskavica lako zapali i veoma teško leči. Isto tako, samo oni retki među nama koji su stvarno pazili na školskim časovima anatomije i biologije dobro znaju kako stoje stvari sa kožom na stomaku. Tačno je da je kožni omotač na stomaku znatno deblji nego sloj kože na ušnoj resici. Upravo se zato ne sme ni pokušavati da se tu nešto buši u domaćim uslovima. Za posebno radoznale evo jedne informacije. Oblast blizu pupka bogata je krvnim sudovima, tako da u nehigijenskim uslovima postoji ogroman rizik od infekcije. Laiku se čini da je meko tkivo jezika pogodno mesto za bušenje, ali upravo tu prolaze veliki krvni sudovi i ako se tu nešto nehotično povredi, eto belaja... Sem toga, pored alergijskih reakcija, infekcija, krvarenja i opasnosti od formiranja grubih ožiljaka, pirsing jezika može izazvati i povredu perifernih nerava, a i stomatološka oštećenja. Nemojte se začuditi ako zubar odbije da vas pregleda ukoliko vidi da imate pirsing jezika: metalni predmeti na usnama i u usnoj duplji sigurno da nisu od koristi čak ni za običan stomatološki pregled.

Magični broj sedam ne daje mira ljubiteljima pirsinga. Telo nekadašnje medicinske sestre Škotlanđanke Elejn Dejvidson izbušeno je na 700 mesta, od čega 30 na jeziku i oko 200 na licu. Elejn se nikada ne rastaje od svojih ukrasa čija ukupna težina iznosi oko tri kilograma i bez problema prolazi kroz sve detektore metala na aerodromima. Tridesetčetvorogodišnjem Kanađaninu Brentu Mofatu bile su potrebne tačno 702 sterilisane medicinske igle da bi postavio novi svetski rekord u pirsingu iglom. Iskreno govoreći, Brent je u početku nameravao da to uradi sa 1 000 igala, ali se ipak pokazalo da su 701. i 702. koje su u osmom satu te dugačke seanse bile zabodene u grudi novog rekordera ipak bile one poslednje. Sedeo je tako sa iglama na sebi još oko pet minuta (tačno onoliko koliko je bilo potrebno predstavnicima Ginisove knjige rekorda da bi registrovali novo dostignuće), a onda je počeo grozničavo da se oslobađa metala.

(“VesMir”)

Prevod sa ruskog: LJiljana Nedeljković