19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Bajagin prvi album “Pozitivna geografija” štampan je u početnom tiražu od samo 15 000 primeraka. Diskografska kuća PGP RTB smatrala ga je kandidatom za momentalnu propast, a Bajagić - tada još uvek član “Riblje čorbe” - delovao je toliko stidljivo da se činilo kako pred svaki koncert mora da pita roditelje da li sme da se popne na binu. Međutim, umesto da neslavno potone, Bajaga je došao u priliku da otvori šampanjac: ispostavilo se da je na njegovoj prvoj ploči publika s punim pravom prepoznala zarazne izlive dobrog raspoloženja i autentičnu gradsku zafrkanciju tipičnu za Beograd osamdesetih. Bajaga je, drugim rečima, munjevito postao jedan od gradskih simbola i najveći raznosač radosti na jugoslovenskoj rok sceni.
Tu radost je najpre počeo da sipa u Beogradu i Zagrebu, gradovima koji su tokom većeg dela osamdesetih - pogotovo u svetu umetnosti, i pogotovo u rokenrolu - održavali i pažljivo zalivali mnogostruke prisne veze. Beograd i Zagreb komunicirali su uz snažnu međusobnu naklonost i uzajamno poštovanje. Štaviše, ako govorimo o rok muzici, nije suvišno podsetiti da je, recimo, zagrebački “Jugoton” odlučujuće uticao na proboj najvažnijih beogradskih novotalasnih grupa - Šarla akrobate, Idola i Električnog orgazma - objavivši njihove pesme na zajedničkoj, odavno kultnoj, ploči “Paket aranžman”. S druge strane, Beograd je načinio heroje od DŽonija Štulića, Jure Stublića, Jasenka Houre ili Darka Rundeka. Otud ne čudi što je i Bajaga prvi koncert održao u Zagrebu i što je tamo imao najtvrđe uporište, tvrđe čak i od Beograda.
Pa, dobro, čime je Momčilo Bajagić hipnotisao Zagreb, Beograd i, uopšte, svaki grad u kojem se pojavio? Pre svega, kako je i red, svežim, beskrajno šarmantnim pesmama. Potom, imidžom idealnog zeta: bio je čist, blag i pristojan, razbijajući famu da rok muzičari pivsku flašu ispuštaju samo slučajno, a u četkicu za zube ili bocu šampona gledaju sa onakvim čuđenjem kakvo majmuni pokazuju posmatrajući crne monolite u Kjubrikovoj “Odiseji”. I najzad, skromnošću kakva se retko sreće i u profesijama koje su kudikamo manje zatrovane taštinom.
|
Karijera Instruktora kroz dvadeset važnih datuma Godine prolaze 30. januar 1984: prvi Bajagin solo album “Pozitivna geografija”; u produkciji Kornelija Bate Kovača, snimila grupa Bajaginih prijatelja. Ploča se pretvorila u kolekciju hitova među kojima su “Mali slonovi”, “Tekila-gerila”, “Limene trube” i “Papaline”. 12. april 1984: prvi koncert Bajage i još uvek bezimene grupe u zagrebačkom klubu “Kulušić”. Sviraju pesme sa Bajagićevog debija, zatim Čolićevu “Afriku”, pa “Kosooku”, “Nemoj da se zezaš sa mnom” i “Kad hodaš”. Koncert prolazi sjajno. 21. april 1984: Bajaga i bend - u međuvremenu nazvan Instruktori pozitivne geografije - u prepunoj sali beogradskog Doma sindikata ponavljaju trijumf iz Zagreba. Uveče u Bajaginom stanu u Kosovskoj, u euforičnom raspoloženju se pominje mogućnost da “cela stvar postane jako velika”. 13. mart 1985: izlazi album “Sa druge strane jastuka”, a Bajagić stiče reputaciju neprevaziđenog hitmejkera uz “220”, “Zažmuri”, “Dobro jutro, džezeri”, “Dvadeseti vek”, i tako dalje. Grupa skraćuje ime u Instruktori i ustaljuje se u ovoj postavi: Momčilo Bajagić (vokal, gitara), Dejan Cukić (vokal, sitne udaraljke), Žika Milenković (vokal, gitara), Nenad Stamatović (gitara), Miroslav Cvetković (bas) i Vlajko Golubović (bubnjevi); uskoro stiže i klavijaturista Saša Lokner. 8. juni 1985: dva koncerta na Tašmajdanu u Beogradu. Prve večeri pljusak. Instruktori pred osam hiljada ljudi sviraju na otkrivenim delovima bine i sa publikom kisnu do gole kože. Sutradan na koncertu, publika žali što nema kiše; klinci skaču u obližnju fontanu i ulaze mokri na stadion. 15. juni 1985: Bajaga i Instruktori na stadionu Crvene zvezde, u okviru DŽU Rok misije, humanitarne akcije za pomoć gladnima u Africi. 28. juli 1985: grupa svira u Moskvi, Park Gorki, pred nekoliko stotina hiljada ljudi na 12. svetskom festivalu omladine i studenata koji je otvorio Mihail Gorbačov. Plašeći se okupljanja tako velikog broja ljudi, sovjetski zvaničnici prekidaju koncert. 6. septembar 1986: izlazi album “Jahači magle”; hitovi: “442 do Beograda”, “Samo nam je ljubav potrebna”, “Bam bam bam”, “Kao ne zna da je gotivim” i, najzad, “Ja mislim 300 na sat” u kojoj gostuje Josipa Lisac. 22. novembar 1986: kraj mamutske turneje povodom “Jahača magle” pred 18.000 fanova u Hali 1 beogradskog Sajmišta. Avgust/septembar 1987: na 44 koncerta Instruktora u SSSR-u više od 100 000 ljudi; 11. oktobar 1988: objavljena “Prodavnica tajni”, prva ploča bez Dejana Cukića; uz hitove “Plavi safir”, “Godine prolaze”, “Život je nekad siv, nekad žut” i “Ruski voz”, album je Bajagin najveći komercijalni trijumf. 8. mart 1989: Promocija “Prodavnice” na dva koncerta u Hali Pionir. Novinari zaključuju: “Superiorni nastup najveće grupe koju je jugoslovenski mejnstrim ikada iznedrio”. 22. novembar 1989: izlazi dupli “živi” album “Neka svemir čuje nemir”, sa pet studijskih pesama među kojima se izdvajaju naslovna i “Na vrhovima prstiju”. 18. septembar 1991: objavljen mini album “Četiri godišnja doba”, gostuje operska diva Jadranka Jovanović; promotivni koncert u Centru Sava 1. juni 1993: izlazi album “Muzika na struju”. Pod utiskom rata u Hrvatskoj i Bosni, Bajaga peva kako gore “duše, planine i kuće”, o “hiljadu krikova i iscepkanih slika”, “hiljadu užasa i strahova u noći”, slici koja se “razlupala na kraju veka”. 11. decembar 1996: objavljen kompakt disk “Od bižuterije do ćilibara”. Instruktori u novoj postavi: umesto gitariste Nenada Stamatovića dolazi Vlada Negovanović, a novi bubnjar je Čedomir Macura. 12. maj 1997: besplatan koncert pred 70 000 ljudi na beogradskom Trgu Republike. 7. oktobar 2001: disk “Zmaj od noćaja”. Izmena u grupi: umesto Vlade Negovanovića LJubiša Opačić. 25. maj 2002: Instruktori bude uspomene i osvežavaju mitologiju osamdesetih, svirajući na Tašmajdanu. 18. decembar 2003: izlazi album “Ruža vetrova Beograda”, zbirka Bajaginih pesama u kojima se pominje glavni grad. |
Pa šta je od pobrojanog predstavljalo mejnstrim? Evo kratkog i tačnog odgovora: sve što je nosilo Bajagin potpis postajalo je glavna ili “srednja” struja. Sposobnost da tako utiču na muziku i publiku imaju, znamo, samo najveća imena.
Uprkos udobnoj poziciji koju je stekao drugim albumom, Bajaga je - eto osobine rasnih autora - nastavio da eksperimentiše. Umesto da odštancuje još šest-sedam “Jastuka” i na taj način zalepi ono mesto ispod kičme za kraljevsku stolicu, pokazao je kako mu je od tog mesta važnija sama kičma i njen uspravan položaj. Time se hoće kazati da je njegov treći album “Jahači magle” doneo dalje usložnjavanje i sazrevanje zvuka; srećom, to nije bitno oštetilo Bajagin komercijalni potencijal, pa je on, promovišući tu ploču u Hali 1 beogradskog Sajma, bio nagrađen i dotad najvećim koncertom u karijeri (videti sažetu hronologiju uz ovaj tekst).
Još uvek vanredno sposoban da oseti kojim putem bi trebalo ići, Bajaga je, krajem osamdesetih, shvatio kako su “Jahači magle” zatvorili jedan krug i kako bi trebalo otvoriti novi. To je učinio sa “Prodavnicom tajni”, albumom disciplinovane, svedene forme, uz povremeno dodavanje orijentalnih začina koji se, začudo, nisu pokazali prejakim ni za većinu ljubitelja klasične rokenrol kuhinje. Naredne dve ploče - “Neka svemir čuje nemir” i “Četiri godišnja doba” - predstavljale su izvestan predah, mada se druga može smatrati i uspelim eksperimentom kojim je repromovisana dugo zapostavljena kategorija mini-albuma, popularna u šezdesetim i sedamdesetim godinama.
No, ako je Bajaga želeo da obnovi duh šezdesetih, SFR Jugoslavija rešila je da obnovi ambijent četrdesetih, kada su se, pod senkom Drugog svetskog rata, njeni narodi neštedimice ubijali. Posle otcepljenja Slovenije 1991. godine - i tamošnjeg minijaturnog, bizarnog rata koji je istovremeno imao formu tragedije i lakrdije - krv je ozbiljno potekla u Hrvatskoj i, pogotovo, Bosni. Zbog onih koji su, slabi na sluhu i inteligenciji, u Bajaginim pločama nalazili banalnu romantiku i prejaku patetiku - pa ga još uvek smatraju pretečom južnoameričkih telenovela - vredi pomenuti da je upravo on, Bajagić, vanrednom intuicijom karakterističnom za umetnike, naslutio užas u kojem će Jugoslavija skončati.
Već na “Pozitivnoj geografiji”, kroz eksploziju vedrine, provuklo se nekoliko tmurnih tonova: u pesmi “Limene trube”, Bajaga je pevao o strašnim znamenjima na nebu i maršu teškog kamenja, uz stihove: “LJudi beže, ljudi odlaze” i “Ne volim vojnu muziku”. Na drugom albumu je, u “Dvadesetom veku”, pominjao “vojnike u rovovima” i “ludake po krovovima”; na trećoj ploči je, pak, konstatovao kako je “jutro rumeno od stida” i kako je “sve više varvara”. Kao da to nije dovoljno, u jednom skoro šokantnom televizijskom intervjuu pričao je da je sanjao rat, mobilizaciju i masovnu pogibiju. Dok je govorio, na ekranu je stajao znak Televizije Sarajevo.
Kao zakleti pacifista i poslednja velika zvezda sposobna da u suton osamdesetih svira u svim delovima SFRJ - to nije mogao ni Goran Bregović, čiji su se ideološki lupinzi svima popeli na glavu, a ni Bora Đorđević koji je otvoreno podržavao Slobodana Miloševića - Momčilo Bajagić je početkom devedesetih - kada su njegovi košmari postali stvarnost i kada je rat definitivno razorio Jugoslaviju - pao u depresiju i rešio da raspusti grupu. Međutim, ubrzo se predomislio, pa je, vrativši energiju i entuzijazam, snimio album “Muzika na struju”.
Taj album je bio, u isti mah, Bajagin kreativni plafon i labudova pesma. Uz “Muziku na struju” on se, hteo-ne hteo, oprostio od dve stvari: čarobnog dodira inspiracije i karijere u svojoj zemlji. Naredni albumi, “Od bižuterije do ćilibara” i “Zmaj od noćaja”, daleko su, naime, zaostali za onim što im je prethodilo; tako se kruna na Bajagićevoj glavi malo nakrivila, a muzika je, od “srednje struje”, spala na osrednju. Dalje, Bajaga se preorijentisao na sviranje našim ljudima - i, sve više, strancima - širom Evrope, Amerike i Australije. Kao pogonsko gorivo za tu, izgleda beskrajnu, seriju koncerata služe nostalgija i gastarbajterski hit “Moji drugovi”. Najzad, LJubljana, Zagreb i Sarajevo nisu zaboravili da je Bajagić, dok se ratni barut maltene nije ohladio, povezivao delove bivše Jugoslavije svirajući ili dajući pomirljive izjave u novinama. Otud on danas u ta tri mesta na koncertima okuplja više ljudi nego u Beogradu.
Istini za volju, Bajaga je nekoliko puta pokušavao da oživi karijeru u Srbiji i Crnoj Gori. Koncert na Tašmajdanu, održan maja 2002, bio je, bar zasad, poslednji ozbiljan pokušaj te vrste. Stvar, međutim, nije uspela; ne zato što je koncert bio loš - naprotiv, bio je odličan - nego zbog toga što Bajaga više ovde nema kome da se obrati. Nova generacija ima nove heroje - među kojima je najveći Đule Van Gog - a generacija koja je sazrela uz Bajagićevu muziku se rastopila; njen dobar deo je emigrirao, drugi deo je zadovoljan setnim preslušavanjem ploča iz osamdesetih, a tek mali deo, pritisnut iscrpljujućom borbom protiv crnila srpske svakodnevice, ima snage da ide po koncertima. Tako se dogodilo da Instruktori na Tašu, u međuvremenu odrpanom i pretvorenom u ruglo, jedva prodaju pet hiljada karata.
Ivan Ivačković
