“Sablja” za delfina Jocu

Bilo je to prvo nerazjašnjeno ubistvo u Crnoj Gori.Ostala su se desila kasnije.
Zbog Joce delfina trebalo je ovde da se uvede Sablja. Sad je kasno za sve.
Pogotovo za one koji su mrtvi
Nekada je postojao udžbenik “Istorijska čitanka” za osnovne škole. Za sva četiri razreda.
Poučne priče za male Montenegrine.
Duklijane i Serbe.
Kralj Nikola je voleo novinare.
Vukao ih je svuda sa sobom. Kako belosvetske, tako i naše.
Svaki potez najdugovečnijeg vladara na Balkanu trebalo je da bude obeležen.
Jer svaki je bio istorijski.

2.

Na obalu Zete stigao je kralj Nikola sa perjanicima i predstavnicima službe informisanja.
Zaustavili su se pored najdubljeg vira za koji je već ranije bilo poznato da je pun ribe.
Skidoše čizme.
Kralj je ripio na kamen i održao istorijski govor, a koji mu nije bio istorijski.
“Braćo i djeco moja, novinari, serdari i ostali narode, danas je veliki dan za Crnu Goru. Danas ulazimo u društvo evropskih naroda. Zahvaljujući novom načinu ribolova u Crnoj Gori. Ribilov se u Crnoj Gori modernizuje. Više u Crnoj Gori neće biti gladi.” Perjanici poskidaše “plave dimije” i čizme.
Ostadoše samo u belim sviticama.
Malo poviše njih, kralj je držao štek dinamita sa štapinom. Sa kamenom privezanim za dinamit da brže potone.
Kralj svečano zapali fitilj i baci u reku.
Perjanici zalegoše.
Ču se eksplozija kakvu još niko od Crnogoraca ne bejaše čuo.
Zelena površina Zete zabjele od trbuha mrtvih.
Perjanici poskakaše u vodu i počeše da izbacuju pijane i mrtve ribe u travu.
Male su im prolazile, ali kad je ko u Crnoj Gori vodio računa o malim ribama.

3.

Kao mali mnogo sam voleo priče o Gospodaru koje mi je đed Nikola pričao. On je bio perjanik kralja Nikole.
I znao je mnogo priča.
U to vreme se pravila pruga Beograd-Bar.
Mi smo krali rakiju od kuće i nosili minerima.
Od minera smo dobijali dinamit, kapisle i štapin.
Sto metara dalje od kuće proticao je Lim.
Bacali smo dinamit, ali ribe nismo smeli da donosimo kući.
Ubrzo su nas ukućani provalili.
Ja sam kao najstariji snosio komandnu odgovornost.
I dobio sam gajtanom od usisivača po debelom mesu.

4.

Lutam po ekološkoj državi. Ko svi besposličari, letujem po moru. U Ekološkoj.
Gledam i slušam priče ekološke.
U Kumbor selu. Na Cicinom mestu.
Sedimo u dubokoj hladovini pod “dlakavim kumpijerom afričkim” (tako Cetinjani zovu kivi), pije se rujno vino u potaji i teku priče. Nema bolje hladovine od te.
“To vaše dinamitanje po rijekama je ništa prema onom koje se ovdje činjelo i koje se čini. Polovina Grbljana i Krtoljana bilo je bez ruku. Riba se abramuje nečim. Školjkama ili hljebom, pa onda u zoru zapale fitilj i čekaju da se ribe skupe. Toga je više bilo tamo prema Kašićima ili Bigovu. Mnogi ne dočeka jer pukne eksploziv i raznese mu šaku.”
Ako je mogao Gospodar, što ne mogu i oni.
Milicija ih je hvatala kad ponesu ribu na pjacu. Uhvati ribu za glavu i prodrma. Ako je kičma prekinuta, onda znači dinamit radio.

5.

U Crnoj Gori se vazda znalo: kako gospodar kaže.
E, sad našli tu neki ekolozi da se bune zbog Tare.
Zbog hidroelektrane Buk Bijela.
Koja će kanjon Tare da potopi.
Šta će nam kanjon Tare kad od lovočuvara nacionalnog parka ne moš oko otvoriti, a ne bacit dinamit.
Naoružani automatima iskaču iz šume i love pecaroše.
Vodi ih jedan što je bio šef Državne bezbednosti u Doboju.
Kažu da je jednom priveo čak i Nela Karajlića i Kusturicu.
Štrajkuju ekolozi u Šćepan polju.
Nose plakate na kojima piše
NEĆEMO BARU, HOĆEMO TARU.
Ima tijeh ljubitelja Tare svuđe po svijetu.
U Crnu Goru pomanje, ali se ne može reć da ih nema.
More ima da potope sve do kule vojvode Momčila. Do Braštanovice.
More do Mojkovca.
Priča se, mada dokon je narod pa bi samo pričao (ionako su fabrike zatvorene), a ovu sam priču na Palama čuo, da Olbrajtovica je sa Dodikom nešto oko Buk Bijele uglavljivala. Neke koncesije.
I kakvi su to ekološki pokreti i grupe ako je čitava država ekološka. Valjda su svi u njoj ekolozi.
Samo ne znam šta će nam tolika jezera. Još se sećam kad je moja neudavana rođaka idući za ovcama pevala:
“Oćemo li, moj jelene,
Na skadarsko isušenje
Oćemo li, moje zlato,
Na skadarsko ići blato.”

6.

Nikad neću prežaliti što je propao Kaporov i Kalajićev poduhvat da dovedu Gabrijela Garsiju Markesa u Jugoslaviju.
Gabo ih je odbio s obrazloženjem da je izdavačka kuća “Dečje novine” iz Gornjega Milanovca odbila da mu isplati honorar za “Sto godina samoće”
Da svrati u Kumbor selo zimi.
Kad počnu kiše.
Da vidi šta je sto godina samoće.

7.

Desila se bajka na moru, u Boki.
Pojavio se delfin samac. Delfin Joca.
Delfinku su mu ubili ribari.
Joca se sprijateljio sa decom.
Najviše je voleo jednu devojčicu iz doma za napuštenu decu u Bijeloj.
Pokojni Dragan Radulović snimio je dokumentarnu TV bajku o devojčici i delfinu.
Delfina su svi slikali. Postao je velika zvezda.
Promoter ili PR, najbolji kojega je Boka ikada imala.
Onda su ga ubili.
Kako, pitam:
“Biće iz puške, kako bi. Sjekao je mreže ribarima.”
Svi su znali ko ga je ubio, ali ubica nikad nije pronađen.
Svi su znali čak i gde se to dogodilo.
Ali ubica nikada nije pronađen.
Ispred dečjeg doma podignut mu je spomenik u moru, kojeg je već počelo debelo da razjeda more.
Ako se nešto ne učini, Ana iz Internet kluba u Bijeloj, gde ovo kucam, kaže da će se srušiti ako ga ne obnove ili na neki drugi način ne zaštite.
Bilo je to prvo nerazjašnjeno ubistvo u Crnoj Gori.
Ostala su se desila kasnije.
Zbog Joce delfina trebalo je ovde da se uvede Sablja.
Sad je kasno za sve.
Pogotovo za one koji su mrtvi.
Šta vam je ovde najveći problem, da napišem dok se od sunca pod Lekinim kivijem skrivamo. Priča Leka:
“Zagađenje. Najveći su zagađivači vojne praone i brodogradilište. Zato i ima samo jedna u Mediteranu.
Peskarenje sve živo uništava. To se radi noću da ljudi ne vide. I to nema nikakve zaštite. Zatim, vojne praone. I privatnici vikendaši koji nemaju kanalizaciju i prave neke septičke jame ili odvode fekalije direktno u more. Ono, najbolje bi bilo da se uradi taj centralni kanalizacioni tunel koji bi kupio sve otpadne vode iz Boke, ali i ovako bi bilo dovoljno da se cijevi dovedu do dvaest metara u dubinu, đe je pritisak dvije atmosfere. Taj pritisak sve to razgrađuje. Svako jutro možeš viđet bijelu mrlju od Zelenike i drugu od praona vojnih.
Đe god vidiš na pijesak da niče trava na četres stepeni znači tu su zagađivači.
Naselja, kamp kao što je ođe u Kumbor “Šumadija”, zatim do Đenovića.
Đe god ima potok, oni su sproveli kanalizaciju do njega. A potok ide u more.
Ovdje je u Kumbor selu bilo petnaes bunara. Sa njih smo ko đeca pili vodu. I ništa nam nije falilo. Sad su svi ti izvori, koji su inače fenomen (slatka voda u bunaru na pet metara od mora), danas zagađeni. Nije čudo kako se svi ne porazboljevamo.”

8.

Kada je NJegoš zabranio da se pljačkaju ovce po Hercegovini, da se udara na ovce, ko da su ovce Turci, razgovaraju jedan Cuca i jedan Katunjanin.
“Jesi li čuja da je gospodar zabranio udar na ovce hercegovačke. Pod pritnju da će biti mušketan onaj ko bude uhvaćen da plijeni ovce?
A je li zabranio da se udara na ovce u Rovce i Bjelopavliće?”
“Pa šta se onda sjekiraš.”
Gde god da je prošlo, ovde traje.
Samo što više to nije plen ovaca i udar na konje, već je organizovani šverc i kriminal.
Kad je to u Crnoj Gori šverc bio zabranjen. Planinari najviše vole puteve kotrobanskih krijumčara.
Glavni junak Lalićeve “Svadbe” je švercer duvana Tadija Čemerkić.
Zato se čudim što su se opozicione snage toliko uzbudile zbog izjave da je šverc bio po zakonu.
Treba malo prelistati zakone kralja Nikole. Verovatno bi se našao neki paragraf. Mora i ekološka država od nečeg da živi.

NEBOJŠA JEVRIĆ