Pisma o pismu

Autori su Nemanja Vidić i Dragoljub Zbiljić. Knjigu još nisam čitao, jer su zajedno s njom, iz istih izvora, stigla tri poduža pisma, upućena na sve adrese koje nešto znače: predsedniku Republike, patrijarhu, Skupštini, ministrima prosvete i kulture, političkim partijama, filološkim fakultetima i tako dalje. U pismu koje su potpisali prof. dr Zoran Milošević, predsednik Srpskog sabora udruženja „Matica srpskog jezika i ćirilice“, i Nemanja Vidić, predlaže se da se „pripremi široki skup srpskih lingvista koji bi sačinili prvi međusrpski dogovor“, kao zamenu za danas prevaziđeni Novosadski dogovor iz 1954. U drugom pismu, Đorđe Janjatović i Boško Brzić obraćaju se predsedniku Republike s molbom da od Vlade i Skupštine zatraži donošenje novog zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Glavni deo ovog podugačkog pisma ipak je posvećen predsedniku SANU, akademiku Kostiću, koji se kritikuje zbog svoje poznate izjave o Kosovu. Još žešće kritike upućene su samoj Akademiji. Tvrdi se da ona „sprovodi višedecenijsku hrvatsku jezičku politiku“, da je imala „sramnu ulogu u proterivanju ćirilice iz Srbije i njenoj zameni hrvatskom latinicom“, da „SANU i Matica srpska već decenijama svesno i namerno uništavaju srpsko viševekovno ćirilično pismo“. Teško nama! Ko će onda da zaštiti srpsko nasleđe? Vlada sigurno ne, jer se u pismu tvrdi da „izvršna vlast masovno koristi hrvatsku latinicu“, da „čovek koji već tri godine kao samodržac vlada Srbijom... ništa nije uradio na sprovođenju ustavne odredbe o ćirilici kao jedinom službenom pismu srpskog jezika“, da je „Srpska napredna stranka“, nakon što je „od Srpske radikalne stranke preotela 22 poslanička mesta u Skupštini Srbije… svoj politički život počela samoporicanjem one svoje pridevske odrednice u svom imenu, koja na srpstvo podseća. Možda imaju ambicija da budu srpskohrvatska napredna stranka samo to još nisu javno saopštili?“ Ako mislite da je to oštro, sačekajte da vidite šta u trećem pismu piše. O njemu ćemo u sledećem broju.