Kapitalizam nikad nije bio jači

Foto: Emil Čonkić

Ubeđenost u levu ideju, za koju tvrdi da je obrazovnom sistemu nedostupna, uvukla je mladu Andreu Jovanović u javnu polemiku sa najuvaženijim zastupnicima neoliberalizma u Srbiji. I ne samo s njima. Ova filozofkinja odudara od novolevičarskih šablona u ponašanju i govoru, jer je beskompromisna u odbrani leve ideje i feminizma. Zato, tvrdi, levice u Srbiji ne može biti ako se ona ne ogradi od takozvane stare levice, ali i od nove takozvane levice.

Građani levicu i dalje identifikuju sa Mirom Marković. Nova levica ima prvi zadatak da objasni taj period, koji još uvek nema istorijsku interpretaciju. U vezi sa tim je i kako ćemo se postaviti prema petom oktobru. Ekonomija se menja ka kapitalističkoj, a ključni ekonomski zakoni donose za vreme Slobodana Miloševića. Društvena svojina se ukida, nastaju tajkuni. Sa Zoranom Đinđićem isto to se samo otvara ka Zapadu, dovode se strani investitori i odvijaju privatizacije koje su upumpavale pare u budžet i doslovno ubijale domaću proizvodnju. Prelaz između ta dva je bio samo politički. Državna preduzeća su zatvarana ne da bi se otvorila privatna nego da bi se otvorilo tržište - da ono što se proizvodilo počne da se uvozi. A svakako treba imati na umu da je tokom NATO bombardovanja pogođeno preko 300 državnih preduzeća, čije nekretnine su uništene. Istovremeno, šest tenkova i nula privatnih preduzeća. To je doslovna destrukcija industrije, koju je Jugoslavija još uvek posedovala. Levica zato danas ima zadatak da se ogradi od devedesetih, objasni da se tokom Miloševićevog perioda dogodila prvobitna akumulacija kapitala, koji je on hteo da deli sa svojim ortacima, a ne sa Zapadom i zato ga je Zapad sklonio. Ta politika se nastavlja kroz DOS, DSS, DS i Aleksandra Vučića. Levica, takođe, mora da se ogradi i od preživelih, a to bi trebalo da bude lak zadatak, jer mislim da niko zaista ne veruje da je Aleksandar Vulin na levici.
Dok se levica ograđuje život teče, a stečena prava radnika se vraćaju u prošlost.

Ovde sve vreme postoji i antifašistička neoliberalna levica. Fascinantno je da ljudi koji su najduže i najagresivnije podržavali ekonomske reforme i koji se kunu u Đinđića, sebe zovu levičarima. Od Nenada Čanka do Vesne Pešić, širok je dijapazon u kome su i NVO, političari, novinari. Oni čak i veruju da su levičari, jer levicu tumače kao slobodu medija i prava za sve. A to je šizofrena fiktivna pozicija, koja je podržala studentske proteste s ubeđenjem da su na levici ako kažu da žele obrazovanje za sve. A kad ih se pita: koliko obrazovanje košta, jer u kapitalizmu ništa nije besplatno, a baš vi zagovarate kresanje budžeta, individualizaciju troškova i smanjenje ulaganja, zagovarate tržište, liberalizaciju fakulteta - levi liberali, poput Jove Bakića, nemaju odgovor na pitanje kako da omoguće obrazovanje za sve. Ne postoji klasna senzibilnost. Oni su otpisali ekonomiju, a levicu shvataju samo politički.

Ujedinitelj je antifašizam koji je upitnog karaktera. On vrlo malo ima veze sa istorijskim antifašizmom, a više sa interpretacijom antifašizma koji je bio zapravo antislobizam i sa novcem iz stranih fondacija za koji se obavezuju da će pričati da su Srbi kolektivne ubice, zaostali, pogrešnog mentaliteta. Opasnija varijanta tog rasizma je da nešto nije u redu sa našom kulturom. I to kroz priču da nas je socijalizam razmazio, da smo postali neradnici i da smo kroz istoriju, uostalom, uvek bili agresori. Tako antifašizam postaje autorasizam.

Dakle, nismo neradnici kako nas zove premijer?

U poređenju sa našim premijerom, ipak se mora priznati da eventualno Deda Mraz nije neradnik. Ali, recimo da u našem Zakonu o radu postoji institut pripravnosti po kome radnik mora stalno da bude u stanju da se odazove pozivu poslodavca. Taj vojnički termin omogućava mu da poseduje radnika koji radi prekarne poslove - po ugovoru, nesigurne, sa nefiksiranim radnim vremenom i mestom.

Zašto je levica nevidljiva dok ne počne da je okuplja otcepljena struja, zapravo, desničarske stranke?

Baviti se politikom je skupa stvar. Mladi ljudi stalno odlaze iz levičarskih pokreta, jer ne vide perspektivu. Drugo pitanje je obrazovanje kadrova. Poslednjih dvadesetak godina leva teorija je zabranjena pod izgovorom da se ona odnosi na neka mračna vremena u kojima su svi išli na more, svirali gitare i niko nije brinuo o tome da li će imati šta da jede. U ovim našim lepim, šarenim vremenima ljudi nemaju gde da uče leve teorije. Ne postoji proizvodnja političkog aparata koji bi objasnio građanima šta nije u redu. Na našim univerzitetima i kulturnim institucijama, zastupljena je samo neoliberalna ideologija. Zato ni kritika ne postoji. Svi u Srbiji, pozicija i opozicija su neoliberali. U Makedoniji je zakon o radu, zapravo zakon o poslodavcima. I sad se države utrkuju u tome koja će napraviti gore uslove za sopstveno stanovništvo da bi došla strana investicija koja je, zapravo, maska za pranje novca ili čak i kad nije, otvara vrlo mali broj radnih mesta, sa lošim uslovima. A svi naši političari, stručnjaci, profesori univerziteta, slažu se da je to u redu, samo se ne slažu u nijansama. Neko ne bi Vučića da vodi takvu politiku, drugi bi da to ide brže. Osim toga, zastupanje leve politike samim tim nije izuzeto od nejednakosti, nepravednosti, hijerarhije i ostalih strukturnih problema koje kapitalizam podrazumeva.

U Srbiji koja se dominantno identifikuje sa liderima, zar levica ne uviđa da joj je potreban kompromis u stavu i odnosu prema javnosti na bi prestala da bude marginalna pojava?

Potpuno je u redu delati na više polja, pa i ako je potrebno, da se osnuje partija, što levica nema mogućnosti da uradi, jer su zakoni pisani tako da je to moguće jedino cepanjem. Ali istovremeno, u javnosti, treba problematizovati ideju liderstva. Na duge staze, politika se mora depersonalizovati i prava levica bi morala da demokratizuje samu politiku. Uključivanje ljudi u politiku treba da je zadatak levice, jer u Srbiji danas isuviše mnogo ljudi veruje da ništa ne može da promeni. Problem je što se unutar marginalne levice čeka idealna situacija koja se nikada neće dogoditi. Levica bi najviše volela da preko noći ovaj narod postane takav da većina zna napamet Kapital, da ne vole Srbiju, da ne gledaju fudbal i nikada ne navijaju za reprezentaciju. Ta nesrećna svest postoji na delovima levice. Ne spadam u one koji odmah kritikuju Borka Stefanovića. Neka se ta priča širi. Ali, nije isključeno čak ni da je on iskreni levičar koji istovremeno iskreno želi da bude autoritaran.



Kako se dogodilo da se ono što je nekada bio minimalni zahtev levice, kao što su zahtevi Sirize, danas zove radikalnom levicom?

Neoliberalna ideologija je danas hegemona. Kapitalizam kao politički i kao društveni sistem nikada nije bio jači. Slušamo od levičara priče o krizi kapitalizma, ali sloj ljudi koji su reprezenti te moći, pa i sam sistem, konsolidovaniji su nego ikada pre. Svi su poverovali da je to sve što imamo i svi su se pomirili sa tim da je Tačerka u pravu da nema alternative. U takvoj situaciji bilo kakva problematizacija osnovnih postavki se odmah čini radikalnom.

Ovde imamo paradoks da se ulasku Srbije u EU i NATO protivi isključivo tzv. desnica. Može li levičar biti globalista?

Globalizam kakvog mi znamo nastao je sa kapitalizmom i on znači jedno - seoba kapitala i omogućavanje njegovog još većeg interesa. Ali, kapitalizam nikad nije ceo. Jer kapital nema interes da ide, npr, u supsaharsku Afriku, delove Indije LJudi bi u svetu trebalo da se povezuju na drugim osnovima, da se uzimaju lokalne specifičnosti u obzir. Nažalost, takozvani desničari u Srbiji to razumeju bolje od takozvanih, pa čak i pravih levičara. Većina građana Srbije danas će reći da je patriota, da ne treba da idemo u NATO, jer nas je bombardovao, da nam se sa Kosovom desila nepravda i tako dalje. Ova ideologija prepoznaje taj sentiment, i obrađuje ga na pogrešan način, jer ga pretvara u šovinizam, a levica na to ne nudi odgovore.

Ona bi većinu najradije očistila od svih tih nazadnih elemenata. Eto u Stefanovićevom programu je npr. jedna od najvažnijih stvari oporezivanje crkava. On misli da levica u politiku to treba da unese kao novum. Da li nam je to najveći problem sada, ma šta mislili o bogatim popovima? Pri čemu je mnogim ljudima na lokalu crkva poslednje mesto kolektiviteta - mesto gde se sastaju umesto u mesnim zajednicama, domovima omladine i kulture. I na levici se usmeravaju prema DSS ili Dverima za koje tvrde da imaju elemente fašizma. Teško im je objasniti da je fašizam to što nam vlast radi. Ne zato što postoji cenzura. Iako jeste problem, cenzura po sebi nije fašistička. Ona može biti i demokratska i liberalna. Nego zato što nam se onemogućava normalan život. U takvom istorijskom trenutku je nebitno i suludo pitanje da li se neko oseća kao Srbin ili stanovnikom planete. Veoma je upitno ko je na dobitku ako nam umesto progresivnog oporezivanja glavna tema bude oporezivanje crkve. Levičar je danas internacionalista, ali ne globalista. I svakako da je nedopustivo razmišljati o ulasku u NATO. O EU nemam decidiran stav, iako o ekonomskim dokumentima iz procesa pridruživanja nemam ništa lepo da kažem. Jedna od prednosti ulaska u EU je veća mogućnost povezivanja levice. Čak i tobož leve partije u Evropskom parlamentu su sve sami Vulini. I taj problem po radničke klase naroda Evrope ima velike posledice. Jedna partija u jednoj državi ne može danas ništa da uradi. Pritisak odozdo treba da oseća svaka evropska država. Ali EU je ekonomska unija i ništa više od toga.

Da li pozitivna diskriminacija na izbornim listama doprinosi društvenom položaju žena?

Pogrešna je i pretpostavka da će osoba koja je žena samo zbog toga u skupštini da se bori za prava žena. Pogrešna je i ideja da žene treba da se otarase ideologije, kada se bore protiv naših pravih neprijatelja- muškaraca. Primer apsurda je kada se zajedno bore za pravo na abortus. Jedna od njih bori se istovremeno za povećanje državnih izdataka i socijalnu negu, a druga za skraćivanje tih sredstava, zabranu mešanja države u ekonomiju i ostalo. Zapravo, druga se bori za pravo na abortus ne shvatajući da najveći broj žena u sistemu za koji se ona zalaže nema pristup abortusu. Jer sa zdravstvenim osiguranjem ta intervencija košta 15.000 dinara, a uglavnom je prisutna u siromašnijim slojevima, gde žene nisu obrazovane u seksualnom smislu ili su podređene volji muškaraca. U kapitalizmu su žene obrazovane na način svojstven kapitalizmu. Emancipacija se nije dogodila do kraja. Žena je došla na nivo da ima isti izbor kao muškarac - da radi ili da umre. Svi pojavni oblici patrijarhata imaju koren u načinu na koji je u kapitalizmu napravljena podela rada. Uloga žene je da reprodukuje porodicu. Čuveno pitanje je zašto smo za čuvanje tuđe dece plaćeni, a za čuvanje svoje ne? To je mistifikovana majčinska ljubav, a i najlakši način da se ogroman posao ne plati. I svi seksizmi potiču odatle. Jer se mora opravdati naturalizacija žene kao bića koje brine i voli za džabe.

Da li vam je u budućnosti zamislivo da, na primer, hirurg po podne vozi uber da bi zaradio za život, zdravstveno i penziono osiguranje?

U svetu se to već dešava. Ka tome nas svi naši političari usmeravaju. Zar nas premijer ne uči da treba da radimo 20 sati dnevno? Već danas su hirurzi primorani da rade posle radnog vremena privatno. Briga o stanovništvu smatra se neproizvodnom, dakle, nebitnom. Levičarska pretpostavka je da su takvom sistemu najveći neprijatelj ljudi kojima će možda jednog dana da pukne film. LJudi će biti sve nezadovoljniji, ali motivacija za akciju nikada nije samo negativna. Mora da postoji pozitivna ideja ili barem sentiment. LJudi mogu dugo, zauvek da trpe. Boriti se protiv je u redu, ali bitnije je boriti se za. Na primer, za progresivno oporezivanje, za zakon o radu u korist radnika, za reviziju privatizacije.