Sloboda košta

Foto: Zoran lončarević

Vladica Milosavljević i ja smo odrasle na Konjarniku. Zajednička nam je bila autobuska stanica i park kojim smo prolazile do različitih zgrada. Recimo da sam imala 13 godina kad sam počela da se radujem kad se mimoiđem s tom nepoznatom devojkom. Prvi put sam videla da je neko lep, vedar i šaren, a obučen u crno! Nekoliko godina kasnije Bule Goncić me je odveo na probu Magbeta u davno zaboravljeni prostor Pivare u Skadarliji. U prašnjavom, zapuštenom prostoru, prepoznala sam onu šarenu, ovog puta okruženu sivim. Igrala je kao da ceo svet zavisi od toga koliko će ona da izgori, kao da nije proba, i kao da je savršeno nebitno ima li publike ili je nema, kao što je nije bilo. To sam zapamtila kao neku šifru za jedini mogući način da budeš glumac, ili bilo šta. Voleti. Pre mesec dana, gledala sam je posle mnogo godina na sceni JDP-a u predstavi Razbijeni krčag. Još uvek gori. Da li još uvek voli? Da, to mi je skroz jasno. Radije bih pitala ono što se, kad je o ljubavi reč, ne pita, zašto?

Zašto voliš Razbijeni krčag?

E... štap i palica tvoja tješe me. Zato što sam bedan ljudski stvor kome je eto dato da najbolje uči od muke svoje. Plavuša. Prvo, srušila se ideja o tome da ja umem i mogu (ne i da treba) da igram sve. Ta uloga Marte Rul mi tako nije išla da sam već izracionalisala da je baš sada taj čas kad treba da se povučem i penzionišem. Šezdeset godina. Od toga 35 sam u JDP-u. Vala dosta je bilo svega. Na sreću, reditelj Igor Vuk Torbica je bolje od mene znao zašto baš ta podela. I uopšte, sve je znao. Do te mere da mu je Glog (Nebojša Glogovac), izražavajući neko duboko udivljeno čuđenje celog ansambla, rekao nakon male tišine posle uglavnom omrznutog, ali sada ludački tačnog foršpila: A ti mali, ti si u stvari mnogo stariji nego što izgledaš. Reditelj nam ima 26 godina, a spreman i veoma zahtevan. Ionako ne smemo da zaboravimo da uvek iznova moramo da tražimo od sebe svaki put još više. To valjda jedino i ima smisla. Sada preostaje, nakon svih muka, razigravanje u pravcu tačnosti onoga što se htelo, a to razgoni strah i trema prelazi u veliko zadovoljstvo. Krčag veoma volim i zato što je Igor uspeo da nas dovede u stanje muziciranja. Mislim na scensku upotrebu vremena, zahtev za preciznošću, besprekornu određenost i vrhunsku pažnju.

Moram priznati da uživam gledajući svoje kolege i definitivno ne mogu, a da ne kažem ništa o gnezdu iz kog poleću ti mladi, a već veliki reditelji. Najmanji zajednički sadržitelj, ili imenitelj je pedagog sa FDU Alisa Stojanović. Ispiti i predstave njene klase su vrhunski, pogotovo u saradnji sa glumcima sa klase profesorke Biljane Mašić. Nikada neću zaboraviti ispit druge godine režije: Maja Maletković, Petar Popović, Igor Vuk Torbica i Jovana Tomić sa svojim kolegama su nam predstavili jednog novog, baš svežeg a ipak pravog Čehova. I kod kuće i na poslu učimo od dece. Alisi hvala na njenom radu jer sad možemo da gledamo Majine Volvo kamione u Ateljeu 212, Igorovog Pokojnika i Krčag u JDP-u i čudo zvano Lolita Jovane Tomić u Madlenijanumu. Iako vrlo potresena posle Lolite, iznutra sam drhtala od radosti zbog spoznaje da sada definitivno znam da pozorištu ne preti izumiranje.

Koju rečenicu najviše voliš u tom komadu?

Ah, ima ih toliko. Pa, ipak možda repliku koju uvek čekam, a izgovoriće je mladi Rupreht, koga perfektno igra Marko Janketić: Mrak je bio gust kao crne mačke. Valjda zbog iznenadnog upada čiste poezije usred davanja sudske izjave.

Najveći deo predstave igraš u drugom planu. U glumačkom poslu to je ozbiljan izazov i ti to radiš fantastično. Da li imaš osećaj da živiš u drugom planu?

Marta Rul je velika ženska uloga i ja sam za nju baš ovih dana, sa velikim iznenađenjem, primila jednu lično beskrajno značajnu nagradu. Ozbiljno veliki i nadasve redak kompliment mog profesora glume Predraga Bajčetića. U toj predstavi svi igramo sve planove kao da su prvi, zato i jeste sve tako živo sve vreme. Što se tiče toga da li imam osećaj da živim u drugom planu, pa zar u prvom planu nije užas? Istinska zasluga ovde retko zasluži prvi plan. Rekla bih da ja, možda samo naizgled, živim u tim dimenzijama. Težim tome da likovi koje tumačim, pa i ja, živimo punoću stremeći istini od prvog, preko poslednjeg, pa u beskraj planova... svesni izbor.

U razgovoru za NIN pre 20 godina na jednom mestu kažeš: Bog je živ onoliko koliko smo mi živi. Da li smo preživeli?

Sada bih rekla da je Bog živ onoliko koliko smo mi stvarno živi u njemu. To je ta lepota starosti. Ne u krstima već u glavi. A to u njemu je za dvadeset godina mnogo naraslo u smislu unutrašnjeg mira, duboke zahvalnosti i nadasve prisustva... Ali, pre neku godinu, upadnem nakratko ali duboko u neki od očaja. Kad se za tu slamčicu uhvatimo, zna se - možemo da usnifamo samo nekakav otrov tipa samosažaljenja, te ispišem sebi veliko pitanje i zalepim ga pored pisaćeg stola: Kako preživeti do smrti? Kao, sada je meni sirotoj još samo to ostalo. Kao da sami sebi ne damo da živimo u svakom trenu. Ko je lud da ne vidi tu konstantnu svetlost, ali mi je zahvatamo prema želji i mogućnostima.

Šta misliš o nameri ministra prosvete da ukine veronauku u školama?

Ne znam ni zašto su je uvodili. Ili, da, u redu, ali od srednje škole uz najširi mogući uvid u sve najvažnije religije. Takav predmet bi trebalo da obrazuje i širi vidike ne bi li taj đak makar baterijskom lampom osvetlio put do svoje duše. Svakako, uz informisanje dece o civilizacijskim zloupotrebama religije i crkve kao institucije. Religija i vera izgleda i nisu baš često u vezi, vera nije nešto što može da se nauči. Možda je buđenje tačnija reč. Vera nikada ne može postati biznis, a religija očigledno može.



Zašto voliš da igraš Marksa u Sohou?

Sam tekst je čudo. Pisac Hauard Zin nije dramaturg, niti scenarista, već istoričar. Antikapitalista, feminista i aktivista. NJegov tekst je pravo osveženje za srce i mozak. Ne nudi rešenje ali osvetljava najdublje teme naše egzistencije uz ponudu drugačijeg sagledavanja. Osećala sam se prozvano u smislu biblijskog citata: Propovedaćete sa krovova kuća. I eto nas u pravoj misiji. A misija zahteva žrtvu. Godina dana u staroj Carini na Novom Beogradu. Spratovi, hodnici, izbegavate da vam se piški, nema kafa, nema cigarete, učionica i satima ponovo na preneudobnoj, ali nepromenjivoj đačkoj stolici (valjda tako treba, kad već deca dugo sede, da im je bar neprijatno). Otimamo termine u prostoru u kom radimo. Vojkan Klačar sam radi scenografiju. Finansiramo sve potrebe predstave. Reditelj Vlatko Ilić i ja plačemo nad svakom ištrihovanom rečenicom. Ubrzavamo Marksa koji sme da pozajmi nečije telo samo na oko sat vremena. Zadovoljstvo ovog procesa uz sve probleme bilo je beskrajno jer smo bukvalno uronili u tu za nas novu, a za ovaj svet tako bitnu tematiku. Knjige, eseji, količine informacija... izvanredan materijal od strane kuma Dragana Papića, a moj muž je spontano preuzeo ulogu DŽeni, bez koje Marks možda nikada ne bi izgovorio: ...i počinjao sam da shvatam da su do sada filozofi samo tumačili svet a poenta je promeniti ga.

Ja u tom komadu najviše volim rečenicu: Pretpostavljam da je najrevolucionarniji čin u koji bi neko mogao da se upusti - da kaže istinu. Da li ti deluje da ima ko da se upusti u tu avanturu?

To sam i ja najviše volela u početku, ali kasnije su se ređale rečenice: Rat koji održava industrije, zaluđuje ljude patriotizmom tako da zaborave na svoju bedu. Ili: Počistite te smešne nacionalne granice! Bez pasoša, viza, bez graničara i emigracionih kvota. Nema više zastava i zaveta na vernost nekim veštačkim entitetima zvanim države... Pa rečenice u kojima govori o Americi: ... u sjajnom modelu svetskog kapitalizma, nacija koja ne samo što pljačka svoj sopstveni narod, već usisava bogatstvo celog sveta. A što se tiče upuštanja u tu avanturu da se kaže istina, u pozorišnom svetu u modi je vazelin. Rekla bih da mi se ti činiš sklona toj avanturi. Valjda su ti zato i sklonili emisiju. E, da mi je neko rekao da ću ponovo slušati Radio slobodna Evropa.

Ako su istinite tvoje reči da je gluma strast da se kaže istina o životu i svetu u kakvom živimo i ako je ispravno tvoje uverenje da glumac i van scene treba da živi u saglasnosti sa tim načelom, da li glumci rade svoj posao?

Samo ponekad. Kao i u drugim profesijama. Sada je gore utoliko što je trka oko novca zaoštrenija. Neki glumci rade previše, neki premalo. Tržište je mizerno malo, etika bledi, narod se uprostačio a ljudi nemaju ni novac za karte. Honorari su manji nego u doba socijalizma, a trenutna vlast kao da želi da nas uguši u nemaštini. U Bitef teatru nema ko da plati frizera i šminkera, možda se očekuje da mi glumci u tranziciji završimo srednju frizersku ili bar neki kurs. U nekim pozorišnim kućama potroše ogromni novac na veliki neuspeh, a u nekim zbog bede ulaze u hiperprodukciju pa jedva funkcionišemo. Sloboda izbora, da ne radiš glupu seriju iako samo tako možeš da zaradiš za skupe zubne implante, košta. Nekada sam se i sama osećala kao mala institucija, ali tada sam živela u nekoj zemlji, a sada živim u okruženju. Dobro je da moja deca imaju oca, mogla bih da izdržavam samo jedno od dvoje dece.

Da li bi mogla da braniš Leni Rifenštal na bilo koji drugi način, osim kao glumica koja brani svoj lik?

Tu predstavu je režirala Tanja Mandić Rigonat. Na prvom mestu sam se trudila da razumem Leni. Mnoge likove ne možeš odbraniti, ali slažući pazl tog lika možemo proniknuti kako mu radi mozak. Dođe ti logično da negativca, uslovno rečeno, braniš i obrnuto. Leni je čudo. Ta konstantna i neuništiva volja za voljom. Mnogo sam naučila od nje. Leni nam takođe otkriva do koje mere živimo u opštem licemerju. Ta beskrupulozna, ali izvanredna umetnica procesuirana je pet godina. Ko zapravo danas ide na sud za zločinačku politiku, ubijanje i pljačku čitavih naroda. Ipak, posle lomače knjiga u Nemačkoj 1933. godine Leni i svi drugi su morali da shvate ko su nacisti.

Videla sam jedno istraživanje koje reči su u prošloj godini najviše pretraživane u svetskim rečnicima, ispostavilo se da vode one koje se završavaju na izam- socijalizam, kapitalizam, terorizam, fašizam,...? Ako bih umesto rečnika konsultovala tebe za prevod ovih pojmova, kako bi mi ih objasnila?

Možda kao sisteme u smislu modela življenja i ideološko oblikovanje života masa kako bi pizde sačuvale kapital. Svi koji se tale, jure korist, korumpirani su i priklanjaju se sili nekog -izma. U tom smislu neoliberalizam mora da se sjuri u terorizam i fašizam. Gospodin Cvetković je u svojoj kritici za predstavu Leni između ostalog napisao da fašizam kao poslednji stupanj imperijalizma ponovo diktira svetske tokove moći, kapitala i ugnjetavanja. Krećemo se između - spasimo banke umesto ljudi, i - pomozimo bogatima ne bismo li im olakšali život. Tužno je da su ove reči izbile u prvi plan, ali je divno što je imodži (emoji) u jednom istraživanju na prvom mestu. Potreba za radošću, do suza.

Da li još uvek veruješ da je dobar Fromov savet za izbegavanje života u večitom strahu: Bolje da glumiš slona, iako si miš, šta drugo preostaje?

Tu sam pukla: umem da glumim samo na sceni. Privatno bi me ponizilo odustajanje od svoje male autentičnosti, ili je u pitanju socijalna neinteligencija. A što se tiče izbegavanja života u večitom strahu, verujem da ako uhvatimo dobru trasu ili put, vremenom, kao neki dar, strah jenjava. Ne znam da li može sasvim da nestane s obzirom na to da smo u materiji, to jest imamo i telo. Neverovatno koliko smo u isto vreme i veliki i mali. Jaki i krhki.



Da li imaš strah od starenja?

Ne plašim se starosti uopšte. Pa već sam stara, tačnije ovo je rana starost. U stvari, starost nisam ni primećivala do 49. rođendana, a tada je proces već bio uveliko u toku. Pa šta ću? Prepustila sam se. Raspoloženje je ionako najbitnije. Stanje svesti i energija. Starost ne otvara u struku, ali u glavi je sve bolje i jasnije. Plašim se zapravo nemoći tela, nemogućnosti da opslužiš sebe i pomogneš drugima. Plašim se i pomoći medicine u smislu nasilnih produžetaka života i slično. A što da ne umrem. Ako je taj čas. Sve u svemu, razni oblici restartovanja - da! Restauracija - ne! Botoksi, plastika i slično grčenje... to je kao krečenje groba. Umesto toga predlažem kupovinu novog CD-a Discipline kičme pa da poskočimo sa decom, a i bez njih.

Pominjala si izjavu Majkla Mura da postoje države u kojima se vlast boji naroda i one u kojima se narod boji vlasti, u kakvoj državi mi živimo?

Uvek u istoj izgleda. Vlast je uplašena od onih koje sluša a i voli da plaši narod i mi nikada nećemo poželeti drugačiju jer smo primitivan, politikom upropašten i nadasve autoritaran narod, pa nismo mi Grci da odmah sutra posle obaranja aviona palimo zastavu pred ambasadom države koja ga je srušila. Patrijarh nam je pre neki dan na veliki praznik poručio kao podršku za mir u nama - da ne damo da nas iko deli. Iko? Ko? Od čega? Odmah me je asocirao na scenu iz Zvjagincevljevog Levijatana, ugodni razgovor uz obilatu trpezu lokalnog moćnika sa vladikom. Nama posle onoga što nam je svima poručio patrijarh Pavle: Budimo ljudi iako smo Srbi, više ništa i ne treba reći.

Jednom si rekla da kultura koja je došla sa tranzicijom liči na osiromašeni uranijum. Kako je vidiš danas?

Retko je viđam. To jest, u tragovima. To je i logično s obzirom na potpuni poremećaj sistema vrednosti. Kako nevredni da vrednuju? Kome je ovde stvarno stalo do kulture kada nije ni zaposlenima u kulturi?

Ako je publika najbolji deo pozorišta, šta je najgori?

Najgori deo pozorišta su oni koji su pobrkali zašto su tu. Sve živo što je van scene, administracija, uprava itd., svi treba da znaju da su tu zbog te scene, ne obrnuto. Na primer, država postoji zbog naroda koji je nastanjuje, ona ga opslužuje i svojim silama administracije servisira. Što znači radi u interesu naroda, ne u svoj i svojtin, inače je domaći izdajnik. Još jedan problem, pozorište nije mesto za osrednjost.

Zašto mogu da te pitam samo za tri predstave?

Samo? Kada bi se sva tri naslova igrala normalno... Leni je nova predstava još neuigrana, a već vidim da nam između predstava ostavljaju pauze od po dve-tri nedelje. Katastrofa! Osim toga u ovim predstavama igram velike uloge. Samim tim veliko ulaganje i veliki posao. Dovoljan za mene. Lepo je biti i neka domaćica. Ako imaš porodicu. Nikada nisam htela da se razbijam od posla kvantitativno. Pre svedeno, ali ubitačno kvalitetno. Volela bih da povremeno nešto dobro snimim a da to nisu zubi ili pluća.

U Marksu izgovaraš Linkolnove rečenice. Ne možeš praviti budale od svih ljudi sve vreme. NJihov zdrav razum, njihov instinkt za ljudskost i pravdu, ujediniće ih. Da li veruješ u takav srećan kraj?

Baš je zanimljivo što si se za to zakačila. Prvi deo citata da ne možeš praviti budale od svih ljudi sve vreme - izgovaram sama, a drugi deo njihov zdrav razum, njihov instinkt za ljudskost i pravdu, ujediniće ih, izgovaram zajedno sa rediteljem koji je sa mnom na sceni sve vreme, i to je jedino takvo rešenje u predstavi. Upravo zato smo i morali da se udružimo u toj izjavi jer je u njen drugi deo danas teško poverovati. Treba mi pomoć i zajedništvo da bih to izgovorila, a sa Vlatkom možda i poverovala.