Dejton mora da se menja

Foto Beta/Nenad Petrović

Dejtonski sistem u Bosni i Hercegovini je disfunkcionalan i potreban mu je hitan i temeljan remont. Sistem upravljanja državom na više nivoa je previše kompleksan i pre blokira, nego što olakšava progres. Za promene nedostaje preko potrebna politička volja gotovo svih aktera, a bez nove generacije političara i tvrdoglavijeg civilnog društva, Bosna bi mogla čak i da nazaduje, kaže u intervjuu za NIN Volfgang Petrič, austrijski diplomata i nekadašnji visoki predstavnik EU u BiH.

Kakva je budućnost BiH u aktuelnom političkom uređenju?

Bojim se da će se sumorna situacija nastaviti. Međunarodni nadzorni organi nemaju više mnogo praktične svrhe, što se manifestuje drastično smanjenim nadležnostima OHR-a (visokih predstavnika). Misija EU, jedna od najvećih na svetu, ima svrhu, ali nedostaje istinska saradnja i koordinacija sa lokalnim institucijama. Potreban je suštinski remont. Međutim, nedostaje politička volja u Briselu, Vašingtonu, Sarajevu, Banjaluci i Mostaru. Dok se EU pretvara da želi Bosnu u članstvu, bosanski donosioci odluka se pretvaraju da žele da se pridruže EU. Ovi političari i njihove partije se osećaju komotno u svojim malim feudima i mrze bilo kakve promene. To je tužna realnost Bosne.

Da li je neophodno menjati dejtonski poredak?

Nesumnjivo, Dejton mora da se menja. Još bolje, promene moraju da obuhvate budućnost ujedinjene i multietničke Bosne u reformisanoj EU. Tako će, nekad neprijatelji a trenutno prijatelji iz bivših jugoslovenskih zemalja, biti ispod evropskog kišobrana. Granice će biti stvar prošlosti, biznis bi mogao da procveta, zavisnost od stranih gospodara bi prestala.

Republika Srpska teži da održi referendum o pravosuđu. Da li je to zapravo prvi korak ka referendumu o nezavisnosti?

Slažem se s nekim kritikama u RS da pravni sistem u BiH ne radi kako bi trebalo, ali predloženi referendum nije rešenje. To bi samo produbilo političku krizu i ugrozilo legalitet RS, koja, nakon svega, proizlazi iz dejtonskog sporazuma. Bolje je da stručnjaci rade na reformi sistema, da ga poboljšaju, i tako izbegnu nenamerne posledice poput državnog kolapsa Bosne u ovim najopasnijim vremenima za Evropu.

Međunarodno pravo predviđa pravo na samoopredeljenje naroda, što je primenjeno na slučaju Kosova. Zašto se to pravo osporava Srbima u BiH?

Nije bilo referenduma na Kosovu, već je to bila vladina unilateralna odluka o nezavisnosti. Već sedam godina Kosovo nije univerzalno priznato, niti je članica UN, mnogih međunarodnih foruma, nema priznanja ni od pet članica EU. S druge strane, BiH je članica u svim međunarodnim i evropskim institucijama, u 2015. čak predsedava Savetom Evrope. Zamislite koliko bi onda trebalo da se RS ustanovi kao suverena država. Srbi koji tamo žive bi imali dug put do priznanja, a to bi blokiralo članstvo u EU. Pre bi bili kao Južna Osetija ili severni Kipar siromašna i izolovana državica, koju bi čak i geografski podelilo Brčko. Bili bi odsečeni od ostatka Evrope, osim možda od Srbije, koja je upravo otvorila prva pregovaračka poglavlja sa EU i nije naročito zainteresovana za nove probleme u susedstvu. S pravom ste pomenuli Srbe u BiH, jer smo ispravili Dejtonski sporazum i od 2002. Srbi imaju ustavni status.

Kada ste bili visoki predstavnik u BiH imali ste dobru saradnju sa predsednikom RS Miloradom Dodikom, koji vas, zajedno sa drugim visokim predstavnicima, sada krivi za stanje u zemlji. Šta je uticalo na tu promenu odnosa?

Veoma sam razočaran što me je gospodin Dodik, s kojim sam imao odličan profesionalni odnos, iskoristio kao žrtveno jagnje za probleme koje nisam ja prouzrokovao. Kao najmoćniji političar u poslednjih 15 godina u tom entitetu, on može samo sebe da krivi za katastrofalne ekonomske probleme u RS. Uprkos podršci koju sam mu dao, i koju je, moram da kažem, i on meni davao, rezultati njegove politike su razočaravajući. Bez međunarodne i finansijske pomoći EU, RS bi bila na ivici ekonomskog kolapsa. Nezaposlenost je zapanjujuća, posebno među mladima, koji napuštaju taj entitet. Penzije finansiraju pozajmljenim novcem a ko će to da vrati?

Kako biste opisali aktuelno stanje na Kosovu, budući da ste bili i specijalni predstavnik EU za Kosovo?

Nakon dve godine teškog ali konstruktivnog dijaloga između Beograda i Prištine, situacija na Kosovu je kritična. Dok su vlada i parlament u Beogradu nastavili da napreduju pod teškim uslovima, Kosovo je duboko podeljeno kada je reč o davanju prava Srbima. Opozicija u parlamentu nasilno opstruira osnivanje Zajednice srpskih opština (ZSO), jednog od stubova Briselskog sporazuma.

Koliko je ZSO važna za smirivanje međuetničkih strasti na Kosovu?

Uspostavljanje ZSO je ključ za normalizaciju odnosa između Albanaca i Srba na Kosovu. Uveren sam da bi ZSO donela više samopouzdanja i ekonomskih perspektiva Srbima i pomogla da se premosti veliki jaz između dve zajednice. To će biti dug i naporan put, ali će morati da se uradi.

Očekujete li da Beograd ikada prizna nezavisnost Kosova i da li je realno da to u nekom trenutku bude i uslov za članstvo Srbije u EU?

Sve dok Kosovo nije priznato od strane svih država članica, ima mnogo važnijih pitanja za rešavanje. EU radi dobar posao tako što olakšava dijalog između Beograda i Prištine. S druge strane, tačno je da će pristupni pregovori EU sa Srbijom koji su tek počeli, profitirati od napretka u dijalogu. Na kraju, biće do Beograda i Prištine da se dogovore kako da normalizuju odnose.

Smeta li EU što Srbija neguje dobre odnose i sa Rusijom, Kinom, a istovremeno ne teži članstvu u NATO?

Sve dok Srbija, Rusija i Kina igraju po pravilima, dok Srbija shvata da je deo Evrope, ne vidim nikakav problem. Dobri ekonomski i, u slučaju Rusije, kulturološki odnosi su dobrodošli. Znam da su Srbi istinski Evropejci, ali Evropa koju svi želimo je više nego samo zapadna Evropa. Mostovi s našim istočnim susedima su krucijalni u vremenu globalizacije.

Da li će se EU raspasti pod pritiskom migrantske krize i opasnosti od terorizma?

EU je, nema sumnje, u najgoroj krizi još od osnivanja, ali ostajem optimista da će iz krize izaći jača i više ujedinjena. Trebaće vremena, i biće teško, ali Evropljani shvataju da nema alternative jakoj i demokratskoj Uniji.

Kako se boriti protiv terorističke ISIS i terorističkih napada na tlu Evrope?

Potrebno je da se borimo sa uzrocima, jer ni vojna akcija ni velika politička snaga same neće pomoći. Kada se konflikt u zemljama Bliskog istoka završi potrebno je da im pomognemo da reše socijalne i ekonomske poteškoće. Nakon Drugog svetskog rata, SAD su pomogle Evropi s Maršalovim planom, sveobuhvatnim programom istorijskih razmera. I to je uspelo.