Država svesno guši duhovni život

Foto: Zoran Lončarević

Islednik je vrhunac pulskog opusa Dragana Velikića. U romanu koji mu je doneo drugu NIN-ovu nagradu, posle Ruskog prozora 2007. godine, pisac nastavlja spisak hotela koji je započela njegova majka i oživljava svet iz te davno nestale sveske s urednom evidencijom. Počinje iz podruma Vile Marija, majstorski se igra autobiografijom, ispoveda, isleđuje, dok njegov glavni junak, kome pozajmljuje ime, želi da svedoči, bez slepih prolaza i suvišnih reči. Ne bi li se, na kraju, pojavila ona varijanta koja nije izmišljena. Priča kakvu bi mama sa uživanjem čitala. NJena priča.

Na početku romana majka odmah kaže: Uvek si opušten na tuđ račun. Neko to drugi plaća. Islednik je knjiga o majci?

Ne mogu da se ne osmehnem na ovakva pitanja, jer odmah pomislim koliko bi moja pokojna majka bila srećna da može da vidi koliko se pominje. Ona je moj periskop prema vremenu u kojem nisam postojao, a koje sam želeo da zagrabim, da sagledam. Jer, sve dobija puni smisao tek u kontekstu vremena. Doživljaj sveta je ono što svaka knjiga reflektuje, a doživljaj sveta rezultat je svega proživljenog, kao i onog naučenog, pročitanog, tek okrznutog u hodu... Sve to zajedno su naša sećanja, uz mnogo toga drugog. Majka se pak, u većini života, javlja kao vrhunski autoritet, i obično tek kad se oslobodimo senke bilo kog vrhunskog autoriteta, tek tada možemo da počnemo da sagledavamo stvarnost sopstvenim očima. Otuda potreba za povratkom u prošlost, zapravo za presložavanjem sećanja, ili da kažem jednostavno potreba za otkrivanjem istine. Rekao bih da je o tome knjiga, a ne o mojoj majci; ukoliko vaše pitanje to implicira, majka iz Islednika donekle jeste, ali umnogome nije moja majka.

Zato prozu otvarate mislima Borislava Pekića o ispovesti?

Nisam pisao roman da bih se ispovedio kao u intervjuu za neki tabloid, već iz potrebe da se bavim sukobom naučenog prihvaćenog vaspitanjem ili nekim drugim načinom bilo čijeg tuđeg mišljenja sa golom činjenicom života. A onda je, tokom pisanja, ta tema sa ličnog plana nekako prirodno prerasla u priču o jednom društvu, jednoj državi, pa se proširila na nekoliko država, kroz čitav jedan vek. Izbeglice u Solunu u periodu od 1912. godine, kada je taj grad postao grčki, pa sve do 1920. godine, imaju neku svoju istinu koju nijedan udžbenik istorije ne može da uhvati. Ali, da bismo to shvatili, morali smo da proživimo one godine od 1991. do 1995. Tako da se Islednik može shvatiti kao glas protiv zvaničnih istina. One nikada nisu tačne.

Majka je u središtu knjige. Ostali junaci žive u univerzumu stana koji čitav podrhtava ritmom njenog disanja. Da li je dugo čekala da dobije glavnu ulogu?

U svemu što sam pisao, od prve zbirke priča, ima negde nekakva majka. Više ili manje slična mojoj majci iz života, ali to je moj doživljaj nje, moje sećanje. Kao svako sećanje, može da bude varljivo. Sem toga, ja sam tek od nekoliko njenih osobina izgradio književni lik. A svaki književni lik se veoma razlikuje od živog bića, prvenstveno zato što je umetnost sublimisanje i eliminacija viška, dok je život mnoštvo nefunkcionalnih različitosti.

Zaista je neodoljiva! Ne samo zbog dubokog poštovanja prema mravima ili zato što je znalo da je uzbudi tiho zujanje veš-mašine, već stava da ovaj svet nije stvoren da bismo se zabavljali. Kako bi se ona snašla u našoj svakodnevici? Zabava je ključna reč.

S obzirom na to da je bila čvrsta, jaka preživela bi, snašla bi se. Kao što smo se svi mi snašli. Da sad ja pitam vas, koji ste mnogo mlađi kako ste se vi snašli u svemu ovome? Akcenat vašeg pitanja je, ipak, na našoj svakodnevici, zar ne? U osnovi svega je imperativ šićardžijskog soja zaraditi! Da vam prevedem sa starosrpskog šićardžije su interešdžije, ili onaj ljudski soj koji se bogati na tuđoj nesreći. Manipulisati ljudima u ovom, da ne kažem nesrećnom, ali vrlo problematičnom društvu, nudeći im zabavu na svakom koraku, pa to je kao da bacate drogu po školskom dvorištu.

Pitanje je da li je tako samo u ovoj zemlji...

Nije to samo naš specijalitet, to znamo, ali druge države, one ozbiljne, one sa kojima bi da se poredimo, one podržavaju i neguju alternativu toj zabavi ozbiljne kulturne programe. Kod nas je pre neki dan odlučeno da će ove godine, za sufinansiranje programa i projekata na osnovu javnog konkursa u oblasti kulture, resornom pokrajinskom sekretarijatu na raspolaganju biti 42,7 miliona dinara, za razliku od prošlogodišnjih 315 miliona! Ovim su na udaru, između ostalog, Sterijino pozorje, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Šekspir fest, Filmski festival na Paliću, Novosadske muzičke svečanosti... I to je samo jedan segment ovdašnje politike, u moru sličnih. Shvatate li vi šta to znači? To znači da ova država svesno i namerno radi na gušenju duhovnog života svojih podanika. Tu se štedi! A ne štedi se na platama hiljada i hiljada partijskih aparatčika, kojima je i ova vlast kao i prethodne omogućila sladak život na račun svih nas ostalih. Zato ta vojska parazita aklamacijom potvrđuje nove izbore, jer time misle da će uspeti da ukradu još jedan mandat. Pa, i uspeće ako im dozvolimo.

Majka govori i o ljudima sa plaže koji se poput nekog bučnog refrena provlače Islednikom. Pripovedač kaže da su oni pobedili. LJudi sa plaže, ravnodušni, otupeli od uživanja, koji ničemu ne znaju vrednost?

NJihova pobeda je Pirova pobeda. To su mase koje ne misle, ljudi usmereni na život od danas do sutra, bez cilja, plana i odgovornosti prema sebi i prema društvu u kome žive; prema svojoj deci, koja će postati ili takva ista beslovesna masa, ili će otići negde daleko, negde gde se vrednuju pamet, odgovornost, znanje i marljivost. Negde gde može da se planira život, i gde nije suština preživeti dan, a sutra ćemo kako padne.

Kako je došlo do toga da se izgube kriterijumi, da se, kako pišete u romanu, više ne znaju vrednosti?

A tek kako će se gubiti vrednosti. To vam je kao lavina. Pogledajte novoizabrani upravni odbor RTS-a. Javni servis je u medijskoj džungli bio poslednja odbrana, poslednja slobodna teritorija od prostaštva i primitivizma. A novi upravni odbor nam dovodi učesnicu Velikog brata da utiče na program javnog servisa. I ne samo ona. Ko su ti ostali izabrani članovi, čime su se to preporučili za tu odgovornu funkciju? Preporučili su se odlukom tog istog Velikog brata koji je instruirao zanimljivi scenario. Kako su u Regulatornom telu za elektronske medije (REM), koje bira Upravni odbor, uspeli da dobiju šest listića sa identičnom listom kandidata, među 52 koliko je bilo na ponudi? I da na svim tim listama ne prođu jedna Srbijanka Turajlić, Radoslav Zelenović, Boško Jakšić, a da prođe učesnica rijalitija, referent prodaje u građevinskoj firmi i perjanica Miloševićevog novinarstva? Javni servis je institucija od nacionalnog značaja. Pitam se da li bi u ovom društvu, na ovaj isti način, bez otpora, prošlo i da nam vojskom upravlja vlasnik pumpe, ili švercer oružja? Verovatno bi i to bilo moguće. Jer, kada vam predsednik države mulja nešto sa diplomom, kada ministri imaju doktorate resavske škole, onda je sve moguće.

Postavljate i pitanje: Šta radi malograđanin? Sužava kontekst umesto da ga širi...

Malograđanin veruje da može da se izdvoji iz vrtloga istorije, da sačuva svoja četiri zida, svoj bankovni račun, svoje muškatle na prozoru, i da to nema nikakve veze sa gladnima u Africi i klimatskim promenama, sa Mlečnim putem i komšijom koga su prethodne noći odveli neki nepoznati ljudi. Tako se omogućuje dolazak svakog zla, svejedno da li je to 1941. ili 1991. godine.

Islednik govori o povratku u Istru. Nalazimo i opis odlaska iz Pule 1991. godine. Pitali su jednog pisca da li su se devedesete završile i on je cinično rekao da nisu sve dok su Skorpionsi na turneji.

Devedesete, onakve kakve su bile, jesu okončane. Jednostavno, bio je to jedan drugačiji kontekst. Nismo imali iskustvo demokratije, nismo znali kako to u praksi izgleda kada se smenjuje vlast mirnim putem. Onda se dogodilo ono užasno ubistvo Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera, i jedan mogući razvoj je zaustavljen definitivno.

To je bio prelomni trenutak?

Otada mi bauljamo. Uvek stižemo sa tolikim zakašnjenjem, da zapravo nikada nigde i ne stignemo. Naravno, već vidim one patri(j)ote koji cokću, brecaju se na ove moje reči, jer po njima mera patriotizma je u rečima, a ne u postupcima. Zato se i rak-rana srpskog društva korupcija, rešava tako što se samo najavljuje obračun sa tom bolešću, ali još ne videsmo da se konkretno nešto procesuiralo, već se sve svodi na gromke medijske frke, spektakularna hapšenja, posle kojih prestaje interes za taj predmet, sve biva kao i pre. I pred ove najavljene izbore biće pretnji i dojava, neki tajkuni će se naći nakratko iza rešetaka, na delu će biti strategija skretanja pažnje građana sa gorućih problema. Uostalom, u tome i jeste smisao svih tih rijalitija. Spustiti što više kulturni nivo, izluđivati zdrav razum, jer glavama pod kapuljačama lako se manipuliše.

Glavni lik nastavlja spisak hotela koji je započela majka, ali je očigledna njegova potreba da izbriše njena pravila, iako će, na kraju postati mama. Islednik je roman o matrijarhatu?

Ne mislim da je Islednik roman o matrijarhatu. A što se pravila i navika tiče, naši najbliži žive u nama baš kroz ta pravila i navike koje mi na kraju usvojimo. To jeste u romanu krunski obrat. Porodično nesvesno, koje je ustanovio mađarski psihoanalitičar Leopold Sondi, jeste važna tema u mom romanu.

Vaš junak podiže glas, buni se, ali takoreći postaje svoja mama. Da li ste vi buntovnik?

Ne znam da li sam baš buntovnik, pre mislim da sam u svom društvenom nastupu dosledan sebi. A to jeste važno. Sada, sa ovim životnim iskustvom, sa sigurnošću mogu da tvrdim da je životno važno biti iskren; prvenstveno pred sobom, da bi se moglo biti iskren sa drugima. Laži su opasne, jer lišavaju života. One su kao šljašteći celofan u koji je zamotano ništa. Biti iskren nije isto što i biti buntovan. Imate buntovnike koji prosto moraju da budu u sukobu. Ja sam više za istinu. Jer, više verujem u evoluciju nego u revoluciju.

Postoji i pasus u kome pišete da je gospodstvo imati ritam, svakodnevno obavljati niz stvari u isto vreme. Kakav je vaš ritam? Mislite li da je danas uopšte moguće imati ritam kada čovek, na primer, nema posao?

Dobro pitanje. Znam šta znači nemati posao. Nakon studija sam pet godina tražio zaposlenje, javljao se na stotine konkursa, koji su po pravilu bili namešteni. Za mene nije bilo mesta niti u jednoj novinskoj redakciji, iako sam na testiranjima uvek bio u samom vrhu. Ne samo što nisam imao vezu, nego nisam imao čak ni onu famoznu potvrdu o moralnopolitičkoj podobnosti, što je bio eufemizam za članstvo u Savezu komunista. Ta potvrda je bila važna komponenta na kojoj se baziralo licemerje koje će se nakon raspada Jugoslavije samo preliti u nove pojavne oblike.

Smatrate da književnik mora da ima društveni angažman?

Pisac već samim tim što piše, i svoj rad izlaže pogledu drugog, jeste angažovan. Ne verujem da je za pisca dobro da bude isuviše angažovan u politici, jer politika je umetnost kompromisa, a književnost ne trpi kompromise. Kalkulacijom se ne postiže visoko Ce, već samo otužna škripa. Možda sam naivan, ali ne može se raditi na sebi, a istovremeno kalkulisati. To je onaj vid poštenja prema sebi bez kojeg nema novih otkrića, novih pomaka u vlastitom razvoju.

Kažete da izbor profesije nije presudan za pisca, kao i da uspešan pisac ne znači i dobar pisac. Jesu li studije književnosti važne za budućeg autora?

Mnogi veliki pisci nisu studirali književnost. Koliko je samo lekara: Čehov, Bulgakov, Gotfrid Ben, Laza Lazarević, Miodrag Pavlović... Umberto Sabato je bio fizičar svetskog renomea. Dobar pisac je vlasnik autentičnog književnog sveta. Dakle, možete vi voleti ili ne nekog pisca, ali snažan književni svet opstaje mimo trenutnih moda i afiniteta, jer prave knjige ne nastaju kao posledica inspiracije, već egzistencije morale su da budu napisane. Kad-tad dođe njihovo vreme. Nekada u pogrešno vreme priđemo nekom piscu, kao što se to meni dogodilo sa Beketom. No, kada sam iz trećeg puta krenuo da ga čitam, nisam ga ispuštao iz ruku, i stalno mu se vraćam.

Kako vidite domaću književnu scenu? Šta čitate?

Naša književna scena je raznolika, i dobro je da je tako. Pratim kolege pisce koje volim: Radoslava Petkovića, Basaru, Filipa Davida, Albaharija, Valjarevića. Arsenijevića... Iz regiona, tu su Miljenko Jergović, Daša Drndić... Naravno, čitam i druge, pogotovo pesnike, međutim, pominjem one senzibilitetski bliske.

Bili ste ambasador u Austriji. Zašto niste ostali u diplomatiji?

Pre svega, nikada me niko nije ni zvao. Čak mi se nije ni zahvalio na dobro obavljenom mandatu, koji je u samoj kući, u Ministarstvu spoljnih poslova, dobro vrednovan. Međutim, ja sam bio nestranački ambasador, nisam bio određen po kvotama, dakle, nisam ispao iz špila međustranačkih kombinatorika. Sem toga, nisam dao nikakav znak, nisam pokazao da me zanima da ostanem u diplomatiji. Posle četiri i po godine spisateljske apstinencije, shvatio sam da pisanje za mene nema alternativu.



Kako vam se učinio diplomatski svet?

Zapravo tužno; kako može da izgleda život u kome nema prostora za lični stav, gde su adrenalinski ispadi nepoželjni, i gde se sva kreativnost na kraju usmeri ka uspinjanju na hijerarhijskoj lestvici? Što su kvalitetniji, to je veći zločin koji nad sobom vrše. Naravno, upoznao sam i izuzetne ljude, sjajne profesionalce.
Međutim, ma koliko sam se uspešno kretao u tom svetu, jer sam bio u zemlji koju poznajem, i gde sam kao pisac već imao nekakvo ime u javnom životu, drugi je to DNK.

U romanima često povezujete evropske gradove. U Isledniku su Beč, Budimpešta, Solun, Pula... Kako vam danas izgleda Evropa? Koliko se promenila otkada niste ambasador? Kako je vidite u godinama koje dolaze?

Evropa je mnogo širok pojam, previše je tu činilaca da bi se ulazilo u predviđanje, a i ona sama je prilično brzo pribegla deobi žiletnom žicom, da bismo mogli da govorimo o njoj kao o jedinstvenom pojmu. Pitanje je kako će birokratija Unije da reaguje, a tu već možemo da uđemo u sferu predviđanja, jer sve birokratije funkcionišu po istim zakonitostima. Žiletna žica je prvi korak, onaj u kome se bavi ostavljanjem utiska da se nešto uradilo, iako je svakome jasno da ne da ništa nije urađeno na rešavanju problema, nego je problem samo proširen i produbljen. Sledi faza čekanja, dobijanja na vremenu; u međuvremenu će tenzije da rastu, pronalaziće se neprijatelji... Dalje ne bih da predviđam.

Vi ste treći pisac koji je dobio dve NIN-ove nagrade. Kako opuštate ruku posle takve gužve?

Islednik je završen u aprilu, i nije još vreme da se krene sa novom knjigom. Za sada samo akumuliram mogući materijal. Ono što znam, to je da će moj sledeći roman biti o Beogradu. Međutim, nakon ove NIN-ove nagrade, odužiće se period priprema, jer mi sleduje predstavljanje Islednika po Srbiji i regionu.

Danas se u medijima često raspravlja ima li cenzure ili ne?

Nema cenzure bez autocenzure. Ne sećam se da je neko otišao u zatvor zbog napisanog teksta. Situacija je sve gora, a mediji se utrkuju ko će više da se ulaguje Vučiću. Nije on kriv zbog toga.

Pisanje je i umetnost osluškivanja trotoara. Šta bi trotoari rekli o našoj svakodnevici?

Naši trotoari su ogledalo naše svakodnevice. Izrovani, neprohodni, zakrpljeni, prljavi.