Neodgovorno roditeljstvo

Foto shutterstock

Član 154 Porodičnog zakona kaže: Maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. DŽon Godfri Saks, američki pesnik, dopunjuje: Zakone, kao i kobasice, možete poštovati samo ako ne znate kako se prave. Otud toliko dece samohranih roditelja koja jedva imaju za hleb, a kobasice ne sanjaju. Problem je, naravno, hroničan. Autonomni ženski centar je 2012. procenio da 85 odsto dece ne ostvaruje u potpunosti pravo na alimentaciju, to jest ne dobija sve ili ne dobija ništa od onoga što im sleduje, a mediji su objavili da je, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, domaće pravosuđe 2014. godine odrezalo zatvorsku kaznu dakle, poslednje, ekstremno sredstvo da se neko urazumi za 374 roditelja koji nisu plaćali izdržavanje, novčanu kaznu za još šezdeset, a uslovnu za hiljadu i sto. Te brojke ovo delo čine najčešćim krivičnim delom protiv braka i porodice ako se izuzme porodično nasilje. A samohrani roditelji, uprkos masovnosti, svejedno priču moraju da počnu opaskom da im se čini kako ih Srbija ne vidi najbolje.

Problem je već samo podnošenje tužbe. Ako neko ne isplaćuje izdržavanje, to znači da su međusobni odnosi već narušeni, i vi pokrećući sudski postupak dolivate ulje na vatru. Onda se manipuliše detetom: ,Tvoja mama hoće da me pošalje u zatvor. Žene odustaju na prvom koraku jer ne žele dodatni stres, podseća za NIN Dragana Soćanin, predsednica udruženja Roditelj.

Jer ceo put ka pravdi vodi kroz živo blato.
Jedna od najčešćih priča jeste ta da majka zna da otac ima novca, dešava se da vozi i skup auto i ima firmu i nepokretnosti, ali bi, što se prava tiče, maltene mogao da prima socijalnu pomoć jer ništa nije na njegovo ime, već na ime njegovih roditelja ili rođaka. Pred državom je nezaposlen, i to su već šablonski slučajevi.
Rutinski su već i slučajevi u kojima je roditelj u zemlju propao; ne od stida, već pravno.

Dešava se da ocu jednostavno ne možete da uđete u trag, nije na prijavljenoj adresi, ne zna se gde živi. Zamislite koliko to oteže postupak.
Nepriznavanje očinstva je takođe, kaže Dragana Soćanin, češće nego što mislimo. O kaljanju ugleda u sudskom postupku (Neću ništa da joj dam, jer ona to troši na sebe) ne treba trošiti reči. Sve su to standardni primeri iz sudske prakse, ali je nevolja i u tome što Duško Radović nije slučajno supružnicima, sadašnjim ili bivšim, svejedno, preporučio da nikako ne dopuste da im odnose uređuje pravo.

Razvod se dešava između odraslih i ne smemo da dozvolimo da štetimo deci zato što smo povređeni, i to se zakonima ne rešava. No kada je već tako, treba insistirati na posredovanju između supružnika koji se razvode na samom početku. Treba ih obavezati da prođu kroz taj proces i dok ne prođu, centar za socijalni rad treba da im bude organ starateljstva. Tako je u inostranstvu ako ne poštujete pravila, dete ide nama. U nekim američkim državama, postoji lista stavki koju roditelji moraju da potpišu da će dete nositi kacigu, da će biti vezano u sedištu, da će pohađati školu određenog kvaliteta... I ko god dobio starateljstvo, oboje su obavezni da detetu obezbede takav život, predlaže Dragana Soćanin.



Predsednica udruženja Roditelj podseća, naravno, i sama da su centri za socijalni rad u Srbiji preopterećeni. Drugim rečima, koliko su ovi predlozi dobri, toliko je stvarnost daleka od njih. Gordana ime izmišljeno, podaci poznati redakciji samohrana je majka osnovca sa juga Srbije i pristala je da za NIN ispriča kako je izgledao njen put kroz mašinu za mlevenje duše.

Prvu tužbu pokrenula sam 2008. godine. Utvrđeno je da moj bivši muž na svoje ime nema ni deset hiljada dinara, a do tada je na ime alimentacije dugovao sto pedeset hiljada. Dobila sam preporuku da ga gonim krivično. Angažovala sam advokata, podnela i krivičnu prijavu, a nisam imala nikakvog iskustva i nisam znala kako će to izgledati. Postupak je trajao dve godine, uz povremene pozive da svedočim. Četiri puta smo se sreli i svaki put koliko duguje, šta je platio, zašto nije. I vređanje: ,Što dam, ona potroši; najgora majka; izlazi noću Dve takve godine, do pravosnažne presude. Onda je tražio produžetak, da nešto proda, otvori radnju, zaradi, pa sam mu dala produžetak tri meseca. Dok je predmet opet stigao na red, prošlo je šest meseci. Tada je rekao da mu treba još vremena, pa sam mu dala još tri meseca.

Postupak je potom obustavljen jer je pravosnažnost presude istekla. Advokat je zaboravio na rokove.
Godine traume pale su u vodu. Kada sam čula da se postupak obustavlja, zanemela sam. Tada sam se i ja razbolela.
Razbolela se i Gordana jer je bolesno i njeno dete.

Alimentacija mi je na papiru 4.500 dinara mesečno, utvrđena 2006. kao trideset odsto tadašnjeg minimalca, i do danas nije menjana. Prošle godine mi je uplatio ukupno deset hiljada, a tu, hajde, računam i ono što su mi njegovi roditelji dali. Događalo se i da mi godišnje uplati hiljadu dinara. Nama samo za lekove mesečno treba tri i po hiljade, ne računam ni kontrole ni bilo šta drugo.

Gordana zarađuje kao spremačica. Radi za minimalac.
Svaki put odvojim novac da bih otputovala na suđenje; uzimam, dakle, od svog deteta, a muž me sačeka kada nisam sa advokatom, pa mi nabija osećaj krivice, zove me na kuću, preti mi. ,Kako ćeš objasniti detetu to što ću ja u zatvor, pita me.

Psihički izdatak je, kaže Gordana, još veći nego finansijski. Ali žena je borbena, pa je pokrenula i novu krivičnu prijavu, i pre mesec i po je njen bivši suprug, nakon još dve godine povlačenja po sudovima, dobio zatvorsku kaznu. Četiri meseca.

Advokat me priprema na to da je moguće da moj bivši muž odloži odlazak u zatvor. U zatvorima su gužve, mnogo je ljudi na čekanju, i to je mnogo baš onih koji ne plaćaju alimentaciju. Može da se desi da u zatvor ode tek za godinu, a ja sam svakako u nebranom grožđu. On će da leži četiri meseca, da izađe i da ga boli uvo. Dete i dalje nema, ja sam i dalje u minusu, a on može da izađe labilniji i da nekome naudi.

Da li je onda čudno što se malo samohranih roditelja roditelja, jer ima i očeva, mada su majke ubedljiva većina odluči da uopšte podnosi krivičnu prijavu?
Same smo u tome, nemamo podršku jer se društvo, pogotovo ako je sredina manja, pita kakve smo mi to žene i ,ko zna zašto ih je muž napustio. Procedura je duga, a neizvesnost takva da niko nikome ne garantuje da će dete ostvariti svoje pravo. Ako sudija nađe ma kakav moment u kome se roditelj ,trudio da plati, daje mu novu šansu. Bilo je slučajeva da policija naposletku dođe da vodi u zatvor čoveka koji ne plaća izdržavanje, a on kaže ,Evo imam pare, nemojte da me vodite. Vređanja, pretnje, tuče u sudu sve je to uobičajeno. Sve su priče više-manje iste. I advokat mi kaže da svaka priča liči na svaku drugu. Sve to čovek mora da podnese, ćutiš i moraš da progutaš, ali odrazi se. Osedela sam. I onda dođem kući i razmišljam o tome da sam dala hiljadu dinara za put, ni za šta, i naravno da se pitam da li mi je to trebalo. Recimo ako on ode u zatvor, to znači da nema ni onih hiljadu ni onih petsto dinara. Možda bi ih baš tog meseca dao. Rizikuješ i posao, pitanje je da li će poslodavac da te pusti na suđenje. Od 2008. godine sam u ovoj priči. Ništa nisam dobila, a puno sam izgubila.
Zato Gordana i desetine hiljade samohranih roditelja imaju dve ključne reči alimentacioni fond. Reč je o novcu kojim bi država plaćala izdržavanje deci umesto nesavesnih roditelja, a potom ih sama gonila. Pretpostavka koja stoji iza takvog fonda zbilja je odvratna, ali istinita država će se više truditi da istrese džepove onima koji duguju njoj nego onima koji duguju samohranim majkama.
Nadam se da će od toga nešto biti, želim da verujem da će biti. Država ima bolje mehanizme nego ja da naplati dugove, i takav bi fond mnogim roditeljima pomogao da se odvaže da uđu u sudski proces. Istina je da ima ljudi koji tuže iz inata, različiti su motivi, ali je daleko najčešći motiv to što roditelj koji tuži jednostavno nema novca za svoje dete. A država se boji da se pozabavi samohranim roditeljstvom, jer je mnogo onih koji ne ispunjavaju obaveze.Alimentacioni fond je već postojao i propao. Nije mogao da zatvori finansijsku konstrukciju. Zato se država zadovoljava time da sporadično zatvara nesavesne roditelje.
Država samo kažnjava, ali ne pomaže; ništa ne radi da pomogne detetu. Ako ja tražim novac ispašta dete; ako muž ne da novac ispašta dete. Dete svakako ispašta, zaključuje Gordana.