Jednostavne stvari

Knjiga o kojoj smo namerni da saopštimo proširenu informaciju deseta je zbirka pesama u bibliografiji Nebojše Vasovića (1953). Reč je o pesniku koji je na srpsku književnu scenu stupio početkom osamdesetih i, mada već duže vreme živi s one strane Atlantika, ostao na njoj stvaralački prisutan. Ako se kadgod i činilo da je drugačiji (ponajpre društveni i kulturni) ambijent Vasovićevo pevanje specifično bojio pa, bogme, i preusmeravao ka vlastitoj književnoj tradiciji, nova zbirka značaj takvog njegovog delovanja relativizuje. Koliko bi teško bilo priključiti je nekoj od ovdašnjih poetičkih orijentacija, izvesno je da je mogla biti napisana ma gde.

U jednoj od pesama - složenih, inače, u nizu, saglasno razvoju svojevrsnog poetskog “događanja” - govorni subjekt veli kako bi voleo da, poput pisaca i pevača šansona kojima je poezija “na neki način, samo sredstvo”, može pevati “o jednostavnim stvarima”. On to, dakako, ne može jer svakodnevica u njemu podstiče sve sama vanvremena, opšta, univerzalna pitanja iz okrilja tzv. velikih pesničkih tema. Vasović, navedimo neke od njih, peva o nepromenljivosti ustrojstva kome su ljudska zajednica koliko i ljudska individua beznadno podređeni. Zaludnost svih pregnuća i patnja su nam naprosto zadani, pa je verovanje u Tvorčevu promisao lišeno smisla, onemogućava individualno samoostvarivanje. Snovi i snovanje ne podstiču čovekovo delanje i ne unapređuju njegovo življenje, sasvim obrnuto, “čovek je samo šraf u mehanizmu sna”. Umesto solidarnosti i dobrote svojstvena mu je samoživost i surovost, tako da je rat prava prilika za ispoljavanje njegove prirode. Osećanja se svode na žal za dobom “kada je čovek mogao da sebe/poštedi zakona zajednice”, koji su, podrazumeva se, najvećma opresivni. Kao deo sveobuhvatnog cikličnog kretanja i ponavljanja, “uvek iznova postajemo/ono što nismo hteli da budemo”.

Pesnikova načelna stanovišta se vezuju u sistem, shvatamo ih maltene kao filozofiju života koja, bezuslovno začinjena cinizmom, osciluje od skepticizma do nihilizma, ali uvek ishodi iz vremenom neomeđenog iskustva... I tu se problem neutažene pesnikove želje da peva o jednostavnim stvarima vraća u našu priču: ako rečenu želju u ravni ideja nije mogao da ostvari, u gotovo svim drugim komponentama pesmotvornog procesa jeste. S obzirom na njihov idejni naboj paradoksalno, sve je u Vasovićevim pesmama naoko jednostavno, reklo bi se čak i parterno. Pesnički jezik - podudaran iskazu u prozi i savršeno komunikativan, jedva različit od govornog. Motivi i teme-epizode iz svakodnevice, susreti i dijalozi sa krajnje običnim, ali i bizarnim ljudima i ženama, pojave i prizori, lokalna i globalna zbivanja i njima pokrenuti komentari i meditacije. Forma - manje ili više sažeto, stanovitim ritmom uobličena kratka “priča”, neretko anegdota, lomljena u stihove (“Već nekoliko nedelja,/moj prijatelj DŽon/ima stomak/kao trudnica/u devetom/mesecu trudnoće...”), a stihovi se, kad zatreba, grupišu u strofe. A kad je na delu sažimanje od forme poetskog medaljona (četiri do osam stihova), posredi su, zapravo, aforistički iskazane misli, ili duhovite dosetke.

Da je naznačenim motivsko-tematskim sklopom i postupkom Vasović uspeo da sugeriše svoje viđenje sudbinskih određenja našeg postojanja i bivstvovanja, sumnje nema! Teško da se ono može mimoići na čitaočevim receptorima. Odgovor na mnogo važnije pitanje - šta ove tekstove čini poezijom? - morao bi biti neuporedivo komplikovaniji. (Sposobnostima ovog čitaoca gotovo da izmiče mada mu se, tokom čitanja, takvo pitanje i nije postavljalo!). Za privrženike verbalnih sinteza, za tumače dejstava figurativne energije pesničkog jezika, mnogo posla ovde ne bi bilo. Sva je prilika da bi dočarani privid svakolike jednostavnosti bio “razotkrivan” ukazivanjem na osobenosti poetske dikcije i retorike, diferenciranjem načina na koje pesnik svoj predmet postavlja, razvija i nepredviđenim obrtom finalizuje, predočavanjem satiričkih i ironijskih obeležja njegovog govora, odgonetanjem razloga njegove potrebe da “nepoćudnostima” čitaoca skandalizuje i sl.

Možda, u kranjoj liniji, kritičko-teorijski odgovor na ovo pitanje i nije neophodan, za neopterećenog čitaoca bi mogao biti sadržan i u drevnoj Senekinoj mudrosti Veritatis simpledž oratio est (Prost je govor istine)?!