Radioaktivno partnerstvo

Foto AP

Počelo je šoljom čaja začinjenog polonijumom 210; završiće se diplomatskom burom u čaši vode.
Ipak, pre nego što se išta opširnije kaže o prošle sedmice u Londonu objavljenom izveštaju o ubistvu bivšeg ruskog agenta, potom i prebega Aleksandra Litvinjenka, u kome se krivica za njegovu smrt nedvosmisleno, i očekivano, pripisuje ruskoj državi, a kao najverovatniji nalogodavci navode tadašnji šef FSB (naslednice KGB) Nikolaj Petrušev i predsednik Vladimir Putin - izveštaju koji je, kako u Moskvi tako i među antizapadno/rusofilski nastrojenim teoretičarima zavere kojekuda, pa i ovde, podjednako predvidljivo primljen kao još jedan dokaz antiruske histerije na Ostrvu - prvo treba razjasniti nešto bitno. Javna istraga koja je o ubistvu Litvinjenka - preminulog potkraj 2006, tri sedmice nakon što je u restoranu jednog londonskog hotela, u društvu dvojice ruskih poznanika, ispio smrtonosnu dozu radioaktivnog izotopa - u januaru 2015. pokrenuta je uprkos protivljenju britanske vlade, a ne na njen podsticaj, kamoli pritisak, kako to mnogi zamišljaju. Štaviše, sud je bio taj koji je presudio da nema pravnog osnova za odbijanje ministarstva unutrašnjih poslova da odobri sprovođenje javne istrage o ovoj aferi. Toliko o konceptu pravne države, nezavisnosti sudstva i principu podele vlasti, te tome šta demokratska društva razlikuje od onih drugih - za one koji to hoće i mogu da razumeju; onima koji ne mogu i neće ionako ne vredi govoriti.

Po istoj analogiji, trebalo bi napraviti razliku i između onog kako o nalazima sudije Roberta Ovena izveštavaju i kako ih komentarišu britanski mediji - koji, u retkom primeru unisonosti levih i desnih, liberalnih i konzervativnih, traže odlučniji odgovor države - i načina na koji ga je dočekala vlada premijera Dejvida Kamerona; ali to bi opet, u zemljama poput Rusije i Srbije, podrazumevalo razumevanje načela slobode medija i njihove inokosnosti u odnosu na centre političke moći. A zna se kako po tom pitanju stvari stoje i u Rusiji i u Srbiji.

Ali vratimo se meritumu stvari.
U slučaju Litvinjenko saglasnost postoji samo oko jednog: da je nekadašnji ruski obaveštajac koji je s porodicom zemlju napustio 2000, potom sarađivao s britanskom i španskom obaveštajnom službom, a kratko pred smrt stekao i britansko državljanstvo, jednog novembarskog dana 2006. otrovan radioaktivnom supstancom, od čega će kratko potom i preminuti. Sve ostalo - po čijem nalogu i zbog čega, zašto baš tada i na takav način, pa nadalje - neizbežno je bilo plod beskrajnih spekulacija i, rečeno je već, teorija zavere. Inicijalna istraga ukazivala je da je Litvinjenko polonijum u organizam uneo čajem koji je popio na sastanku s bivšim kagebeovcem Andrejom Lugovojem i Dmitrijem Kovtunom, emigrantom mutne prošlosti i nejasnog statusa. Tragovi ove supstance nađeni su posvuda gde su se ova dvojica kretala tokom poseta Londonu te jeseni, uključujući i sobe u hotelima u kojima su odsedali, iz čega je zaključeno i da je prvi, neuspeli pokušaj da se Litvinjenko otruje usledio tokom prethodnog sastanka koji je ovaj s njima imao, u oktobru. Britanija je inače još sredinom 2007. od Rusije zatražila izručenje Lugovoja, što je glatko odbijeno s obrazloženjem da ruski ustav ne dopušta mogućnost izručenja državljana Rusije drugim zemljama. To da su Lugovoj i Kovtun bili samo izvršioci i da su delovali po nalogu s višeg mesta podrazumevalo se, dakle, od početka, pogotovu s obzirom na izbor oružja, dostupnog isključivo državnim akterima; ono što je novo u odnosu na ta inicijalna saznanja i indicije danas, posle toliko vremena, jeste spremnost sudije Ovena da Petruševa i Putina u svom 338 strana dugom izveštaju poimence pomene kao verovatne naručioce likvidacije. Pri čemu se kao mogući faktori koji su uticali na donošenje odluke o eliminaciji Litvinjenka između ostalog navode njegova saznanja o korupciji u vrhu ruske države, uključujući i samog predsednika, pa čak i lični sukob koji je s Putinom imao u vreme kada su obojica još radila u FSB: Putin je bio direktor FSB kada je Litvinjenko dobio otkaz i bio optužen za zloupotrebu položaja nakon što je prvo ukazao na nezakonite radnje u agenciji, a potom tvrdio i da služba planira ubistvo oligarha Borisa Berezovskog, u čijem okruženju je tih godina i sam viđan (i kada će upoznati i Lugovoja)

Reči poput verovatno, moguće i slične, međutim, iz očiglednih razloga ne zvuče dobro u dokumentima ove vrste, makar i ne imali pravnu snagu. U odsustvu bilo kakvih dokaza - a ovde ih očito nema - iznošenje pretpostavki i upiranje prsta u šefa jedne strane države neminovno deluje tendenciozno, ma koliko inače imalo smisla pretpostaviti da je odluka o eliminisanju Litvinjenka morala da bude doneta na najvišem nivou, kako to već s odlukama te vrste ide. Stoga je - a naročito imajući na umu ionako iz mnogo razloga loše odnose Rusije sa Zapadom, posebno s Britanijom - objavljivanje izveštaja u Moskvi primljeno ne toliko s indignacijom, koliko s prezirom i podsmehom. Naravno, uz nove fantastične alternativne verzije o tome ko je i zašto ubio Litvinjenka, za Ruse neizbežno izdajnika čiji se lik svojevremeno nalazio na metama koje su ruski specijalci koristili na vežbama iz gađanja.

Ali to kako je Ovenov izveštaj dočekan u Rusiji i nije naročito bitno. Šta god da u njemu stoji, sve i da su u njemu korišćene opreznije kvalifikacije, reakcija bi bila ista: nema te države koja bi priznala da se služi takvim metodama obračuna s protivnicima. Mnogo bitnije je kako je na njega reagovala britanska vlada - a ona je, za razliku od medija, pokazala značajnu dozu uzdržanosti i hladnog pragmatizma. Kao što u Gardijanu konstatuje Patrik Vintur, sa stanovišta britanske diplomatije, na aferu Litvinjenko se odavno gleda kao na lanjski sneg. () Vlada nije želela ni da Ovenova istraga bude sprovedena, a svakako nije želela da njena eksplozivna saznanja, kojima se implicira umešanost ruskog predsednika, bude objavljena u tako osetljivom trenutku. Zašto? Pa zato što je Rusija u ovom času Britaniji i Evropi, uz sve ogromne rezerve i uzajamne omraze, potrebna kao partner, a ne kao neprijatelj. Kako zbog nezaobilazne uloge u rešavanju krize u Ukrajini i, iznad svega, okončavanju rata u Siriji, tako i zbog - posle značajnog doprinosa postizanju nuklearnog sporazuma s Iranom - potrebe da puna koordinacija s Moskvom bude očuvana i u tekućem periodu oprezne reintegracije te zemlje u međunarodnu zajednicu posle ukidanja sankcija; kako zbog veze između sukoba u Siriji i izbegličke krize koja pogađa Evropu, tako i zbog toga što zapadne sankcije uvedene zbog mešanja u konflikt u Ukrajini, koliko god naudile Rusiji, štete i Evropi. O basnoslovnim parama na računima britanskih banaka i londonskim domovima ruskih tajkuna i muvatora svih vrsta da se i ne govori.

Sve ovo objašnjava i zašto je ministarka unutrašnjih poslova Tereza Mej u reagovanju na izveštaj, uprkos oštroj retorici, najavila krajnje limitiran odgovor, manje-više sveden na upućivanje zahteva Interpolu da raspiše međunarodne poternice za Lugovoja i Kovtuna. To neće zadovoljiti britansku javnost, još manje Litvinjenkovu suprugu i sina, koji su Ovenovim izveštajem dobili kakvu-takvu satisfakciju, ali koji ne misle da njime na čitav slučaj treba da bude stavljena tačka. No, kao i uvek, zahtevi visoke politike imaju primat: kao što to potvrđuje i Litvinjenkova tragična sudbina, pojedinac tu malo čemu može da se nada.