Krivica i kazna

Ima mnogo snega u američkom filmu prošle sezone! Od Mosta špijuna, preko Podlih osam do filma Povratnik Alehandra Gonzalesa Injaritua Ovaj izuzetan, vanserijski film, nominovan je u trci za predstojeću nagradu Oskar čak u dvanaest kategorija. Bilo bi nepravedno da ne dobije bar pet (za režiju, fotografiju, muziku, glavnu mušku ulogu, epizodnu mušku ulogu).

Zamišljen kao omaž kinematografiji iščezlih vremena, Povratnik govori o traperu Glasu (Leonardo Di Kaprio) koji, u surovim prirodnim uslovima, začudo preživljava napad grizlija, potom bude svedokom ubistva sina, te na kraju ostavljen od pripadnika svoje družine. Nakon što uspeva da se delimično oporavi, daje se u poteru za ubicom (maestralno ga igra Tom Hardi) kako bi se osvetio.

Povratnik je film koji pleni svojom surovom lepotom. Injarituov potpis klasičara, toliko očigledan u njegovim prethodnim filmovima, njegovu ideju filma spektakla unekoliko približava Sesilu de Milu. Istina, od ovoga ga razlikuje jak emocionalni naboj njegovih filmova ali, iznad svega, etička dimenzija. Povratnik je, zapravo, u celini etička dilema, počev od svesne odluke drugova koji čuvaju Glasa da ga napuste, do spoznaje na samom kraju filma da osveta (shvaćena kao egzekucija) nije u ljudskim no u božjim rukama. To je, može se reći, u osnovi filmske nadgradnje Povratnika. Istovremeno, to je film zapanjujućeg vizuelnog stila i imanentnog mu, vizuelnog egzibicionizma kada je u pitanju način njegovog kazivanja. Neverovatna, mobilna kamera Emanuela Lubeckog virtuozan je i redak primer upotrebe fotografije koja se ne osamostaljuje u odnosu na narativ no je saobrazna s njim. Uz ništa manje efektnu muziku nemačkog kompozitora Karstena Nikolaja i Rjuičija Sakamotoa, Povratnik je svojevrsni film-simfonija i obiluje nezaboravnim scenama, poput uvodne sekvence koja prethodi napadu Indijanaca, Glasovog pada s zajedno sa konjem u ambis nakon besomučne potere ili pak njegovog uvlačenja u utrobu konja (kojeg prethodno liši utrobe) kako bi preživeo na hladnoći. Na dubljoj, gotovo filozofskoj razini, Povratnik govori o jedinstvu čoveka i prirode, o njihovoj uzajamnosti i neodvojivosti i u tom smislu, moguće ga je čak doživeti kao svojevrsni panteistički pledoaje. Nije slučajno što Povratnik toliko insistira na funkcionalnoj upotrebi bazičnih simboličkih znakova: vode i vatre, svetlu i tami, tišini i buci, vanredno inkorporiranih u ambijent koji je već po sebi sudbina. Nije nebitno pomenuti da dugo u američkom filmu nismo videli toliku participaciju životinja. Konji, medvedi, bufala, psi, konstitutivni su deo Injarituovog pejzaža ali, istovremeno, nose obeležja poretka koji čoveka nimalo ne favorizuje u odnosu na druga živa bića.

Povratnik je film nesumnjivog humaniste, koji je najpre zainteresovan za etičku dimenziju te tako etika na ovaj ili onaj način postaje doktrinarno pitanje. Pitanje krivice i kazne, te pitanje o pravu na revanšizam i limitima individualne pravde u osnovi su njegove ideologije. No, u istoj meri, to je film koji je prilično utemeljen u teističkoj slici sveta, ali u teizmu jednog katolika.

Istovremeno, na strukturalnom planu, Povratnik je film koji navešćuje jednu formu koja u žanrovskom smislu još nije vestern, ali bi to mogao da bude. Injaritu se, u kanadskoj državi Alberti gde je film sniman, kroz sneg kreće polako i dugo zadržava. Kao i njegovi meksički sunarodnici Alfonso Kuaron i Giljermo del Toro, koji na toliko stvaralački moćan način revitalizuju Holivud, on nije samo u prolazu.