Napredak zavisi od Ruske crkve

Foto Đorđe Kojadinović

Deklaracija potpisana u Havani, nakon susreta pape Franje i patrijarha Ruske pravoslavne crkve Kirila, ima 30 tačaka. Kada se ostavi po strani crkveno-diplomatska frazeologija, ostaje nekoliko ključnih tema kojima je susret bio posvećen. To su pitanja crkvenog jedinstva, stradanja hrišćana, Ukrajine, terorizma, svetskog siromaštva i izbeglica, evropskih vrednosti i, s tim u vezi, problemi porodice, braka, abortusa, biogenetskih eksperimenata i eutanazije, kaže u razgovoru za NIN Vladeta Janković, bivši ambasador Srbije u Vatikanu.

Odgovarajući na pitanje da li je hrišćanstvo ugroženo do te mere da dvojica poglavara pozivaju da Evropa zadrži veru u svoje hrišćanske korene, Janković kaže: Što se tiče ugroženosti hrišćanstva, ona je neosporna, a prouzrokovana istovremenim pritiscima sekularizma iznutra i ekspanzije militantnog islama spolja. Moglo bi se takođe reći da su i Vatikan i pravoslavlje, u različitoj meri i na razne načine, evroskeptični. Postoji određena katolička rezerva prema protestantskom uticaju u EU i SAD, čime Rim najčešće objašnjava sekularni liberalizam, pa otuda i odbijanje da u Evropski ustav uđe pominjanje hrišćanskih korena Evrope.

U kom smeru bi mogao da se kreće ekumenski dijalog koji promoviše globalno jedinstvo hrišćanskog sveta?

Ekumenski proces traje bar pola veka i doveo je do vrlo dobrih odnosa Rima sa Carigradom, ali istinskog napretka ne može biti dokle god ne bude ozbiljne saradnje do sada srazmerno uzdržane Ruske crkve. Vaseljenski patrijarh u pravoslavlju jeste prvi među jednakima, ali nema divizija, odnosno vernika, kojih Moskva ima 160 miliona. Glavni kamen spoticanja i dalje predstavlja pitanje papinog primata. Takođe, ako se govori o jedinstvu hrišćanskog sveta, nije zgoreg imati na umu potrebu aktivnijeg uključenja u ekumenski proces finansijski i politički moćnog protestantskog elementa. Sve u svemu, Havanska deklaracija, ako se čita trezveno, u ekumenskim stvarima ne donosi ništa bitno novo, premda je za pamćenje reč da mi nismo takmaci nego braća.

Zapadni mediji ističu i političku dimenziju susreta, navodeći da Kremlj traži način da obnovi odnose sa Zapadom zbog sankcija koje su uvedene Rusiji.

Ruska crkva je, kao i nekada vizantijska, tradicionalno bliska vladaru i ima moć mobilisanja nacionalne energije. Patrijarh Kiril može biti Putinov duhovnik, ali to ne znači da je njegov politički savetnik ili izaslanik. Ali, u uslovima teško narušenih odnosa Rusije i Zapada, patrijarhov gest pomirljivosti i dobre volje zaista bi mogao povoljno delovati bar na zapadnu javnost.

Može li ovaj događaj zaista uticati na ukrajinsku krizu?

Utisak je da bi mogao. Ukrajinsko crkveno pitanje je još od XVII veka otvorena rana u odnosima Vatikana i Rusije, pa utoliko značajnije deluju tačke 24. i 25. Deklaracije, koje sadrže posredno ali jasno odricanje od prozelitizma i posebno unijaćenja. Ovo bi, nadati se, moglo da utiče na ekstremnije ukrajinske raskolnike, koji su počeli da ugrožavaju čak i Pečersku lavru, samo srce pravoslavlja u nekadašnjoj Kijevskoj Rusiji. To bi, ako se ostvari, mogao biti zaista veliki doprinos mirnom raspletu.

Da li ovaj susret otvara put za papinu posetu Rusiji, ali i Srbiji, imajući u vidu da je deo SPC to do sada odbijao sledeći uputstva iz Moskve?

Svi smo svedoci koliko je bilo potrebno da bi se organizovao i ovakav u prolazu i na neutralnom terenu sastanak pape i ruskog patrijarha. Odatle pa do prave posete pape Moskvi ostaje, mislim, poduži put, pogotovo što bi se za tako nešto morale pripremiti ogromne mase pobožnih Rusa. Kod nas je situacija slična, i još pogoršana akutnim problemima poput kanonizacije Stepinca. Ako bi se taj proces, kao što je nagovešteno, bar usporio, i ako bi se ostvarila globalna kretanja stavljena u izgled susretom u Havani, poseta pape Srbiji postala bi mnogo verovatnija, premda i dalje u mnogo pogleda rizična.