Sila umesto zaštite

Foto Mitić Vladislav

Na meti represije komunalne policije katkad se nađu i oni koji bi među prvima trebalo da budu zaštićeni. Primera radi, korisnici programa Lice ulice (LUL), pripadnici društvenih grupa s kojih ljudi najradije skreću pogled beskućnici, osobe ometene u razvoju, osobe lečene od bolesti zavisnosti... neretko se nađu na meti nerazumevanja, izdiranja pa i sklanjanja s beogradskih trotoara. Sve zato što je njih tridesetak bilo dovoljno hrabro da stane pred svoje užurbane sugrađane, ponudi novi razgovor i novi broj istoimenog magazina za 150 dinara, od kojih polovina pripada upravo prodavcu. Tim ljudima je često teško da komuniciraju, poneki nemaju ličnu kartu, ali ovaj projekat upravo i služi da ih uvede u društvene tokove, da im pruži priliku da legalno rade i da ih osnaži. Slični projekti postoje u skoro 50 država u svetu, uličnih novina postoji oko 120, i, koliko mi je poznato, nigde takvi projekti nisu morali da se podvedu pod zakonske okvire. Samim tim, prodavcima nisu trebale dozvole za prodaju, kaže za NIN Milosav Marinović, glavni i odgovorni urednik magazina.

Kako onda protumačiti činjenicu da su pojedini komunalni policajci smatrali da imaju pravo, čak i obavezu da pišu kazne i prete privođenjem onima koje bi među prvima trebalo da štite?

Svaki naš korisnik ima na kartici ispisanu dozvolu za prodaju od strane opštine. Takođe imaju i nekoliko brojeva telefona nas iz redakcije na koje u svako doba dana mogu da pozovu. Ali, iz razumljivih razloga, ponekad ne uspeju da se snađu, da sve to pokažu, ali i kada to učine, desi se da se komunalni policajac ogluši o njihov status i da i dalje nastavi da ih sklanja s ulice. Ranije bi u najgorem slučaju pitali o čemu se radi i nastavili dalje, kaže Marinović.

Broj incidenata je teško utvrditi, jer ih prodavci ponekad usled sramote ne prijave, ili ih prijave koji dan kasnije, kada već zaborave kada su se tačno i gde desili. Magazin je podneo tri pisana zahteva za sastanak s vrhuškama komunalne policije. Prema Marinovićevim rečima, palo je obećanje da problema više neće biti, ali i podsećanje da komunalni policajci moraju da poštuju zakon i da shvate granice zakona, kao i da štite najugroženije, što mnogi od korisnika LUL-a jesu.

Među njima je i Mirko Ondrik. Nasmejan, predusretljiv, razgovorljiv čovek od tridesetak leta. Tu jednu priliku koju mu je LUL pružilo koristi koliko može, neretko s bratom zapinjući iz Resnika do centra grada. S radošću naziva Terazije i Trg republike svojim terenima i lepo mu se u očima ogleda da kontakt s ljudima doživljava kao svoj lični uspeh, vredan svakog grama ponosa.

Jednako veliki stres u njemu izaziva svaki čin agresije.
Dva puta mi se dogodilo da sam imao problema s komunalnim policajcima, bili su izuzetno grubi. Inače, ima tu i finih ljudi. Vikali su na mene da nemam prava da budem na ulici i prodajem magazin, iako sam im objasnio o čemu se radi. Terali su me, pretili mi pisanjem kazne i privođenjem. Jednom mi je pomogao jedan pravnik koji me je branio, a devojka u uniformi nastavila je bila da viče, vrlo neprijatno, kaže Mirko i napominje da i drugi prodavci često dođu u situacije koje bi se jedva mogle nazvati konfliktnim. Ne zato što sukob ne postoji, već zato što je za sukob potrebno dvoje ravnopravnih. Upravo je to ono što pojedini komunalni policajci ne razumeju.