Misterija stranice 166

Foto Marko Đurica

Stranica 166. Nedostaje još jedna šestica, ona u bacanju političke kockice, kojoj se nada svako ko pokušava da sto šezdeset šesti list Miroslavljevog jevanđelja vrati u Srbiju. Dobitak, u vidu krupnog naslova Nikolić od Rusa traži stranicu Miroslavljevog jevanđelja garantovan je, a ako taj list zbilja doputuje u Beograd, nema sumnje da će se o tome pisati kao o povratku moštiju kakvog cara ili svetitelja, uz odgovarajući spontani i manje spontani masovni entuzijazam. Politička je nevolja u tome što nedostajući fragment jevanđelja poseduju tradicionalni prijatelji Rusi čuvaju ga u nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu i što ne deluju oduševljeno idejom da se od njega rastanu, pa će biti zanimljivo videti da li će i kako taj čvor biti razmršen. No ciničnost u pogledu motiva na stranu, celovito Miroslavljevo jevanđelje svakako bi bilo dobra odskočna daska za kulturu. Kako kaže Vladan Trijić, arheograf Narodne biblioteke Srbije, istoričari koji se bave modernim dobom imaju problema sa obiljem građe, a on i njegove kolege koje zanimaju zamračeniji vekovi sa manjkom. Sve što imamo cedimo kao drenovinu, kaže Trijić. Čak i fragment kulturnog dobra iz duboke istorije može da školuje generacije istoričara, filologa i drugih naučnika.

Miroslavljevo jevanđelje potiče iz poslednjih decenija dvanaestog veka i dugo je važilo za našu najstariju sačuvanu knjigu. Spoljašnjom i unutrašnjom raskoši svedoči o stupnju tadašnje pismenosti, koji ukazuje na njen viševekovni razvoj. NJegova iluminacija, to jest njegov knjižni ukras, veoma je značajna i zato što iluminacija nije bila u našoj praksi, podseća Vladan Trijić.

Danas nauka Miroslavljevo jevanđelje više ne smatra najstarijom domaćom sačuvanom knjigom. Kandidati za najstarije su glagoljski spomenici kulture Miroslavljevo jevanđelje pisano je ćirilicom poput Marijinskog jevanđelja iz jedanaestog i fragmenata nekih rukopisa iz dvanaestog veka. Međutim, Miroslavljevo jevanđelje ostaje važno i neobičnom sadržinom. Ono je prepis izbornog jevanđelja, knjige sa čitanjima iz jevanđelja za crkvenu godinu. Ali

Ima jedinstven izbor čitanja. Punog je tipa, to jest ima čitanja za svaki dan u godini, a sačuvano je svega nekoliko rukopisa sličnog izbora. Ono, dakle, ima i izuzetnu tekstološku vrednost. Naravno, činjenica da se čuva u muzeju, a ne u biblioteci, govori o tome da se prednost daje njegovom likovnom aspektu. Ni danas nije razjašnjeno šta je sve uticalo na njegovo umetničko oblikovanje, a možemo da pomenemo vizantijske i možda južnoitalijanske uplive.

Trijić dodaje i da je istorijski put ovog rukopisa, mada slavan, i dalje maglovit. Zna se da ga je naručio humski knez Miroslav, brat Stefana Nemanje, zna se da je pisan u Polimlju, ne zna se kako je dospeo u Hilandar, gde se ova priča upravo seli, jer je baš u Hilandaru ostao bez svog 166. lista. Tamo ga je sredinom devetnaestog veka video i nije mu mogao odoleti ruski arhimandrit (i radoznalac, putopisac, orijentalista) Porfirije Uspenski. Porfirije ga je kako se bez izuzetka eufemistično govori i zapisuje poneo sa sobom.

To nije bilo neuobičajeno za to vreme i ne može se odmeravati kasnijim pravnim i moralnim standardima. Istraživači 19. veka načelno su bili i opisivači i prikupljači. Sam pojam arheografija u to je vreme obuhvatao i popisivanje i opisivanje i prikupljanje starina, za razliku od današnjeg, koji se odnosi samo na proučavanje stare pismenosti. Porfirije Uspenski je na Svetoj Gori boravio u dva ili tri navrata, iz verskih i kulturoloških razloga i svaki put je posetio Hilandar. Prilikom jednog boravka pokazali su mu i Miroslavljevo jevanđelje, priča Vladan Trijić.

Miroslavljevo jevanđelje u to vreme još nije bilo poznato nauci, i tim je pre moglo navesti na greh arhimandrita koji je i na nekim drugim hilandarskim rukopisima ostavio tragove oduševljenja.

Ne možemo da kažemo da li je list 166 odneo 1846, kao što se obično navodi ili 1859. Godine 1859. u Hilandaru je na još dva rukopisa ostavio svoje zapise. Na jednom se potpisao, a na drugom opisao lepotu rukopisa. Reč je o hilandarskom Izbornom apostolu broj 107, iz kog je takođe odneo nekoliko listova sa minijaturama. Sa druge strane, 1845. je poneo neke druge knjige iz manastira Svetog Pavla. među kojima i jedinih dvanaest danas poznatih listova Radoslavljevog jevanđelja, pa nije isključeno da je tada poneo i list Miroslavljevog.

Obično se smatra da je Porfirije Uspenski bio opčinjen lepotom, a možda i provokativnošću iluminacije na listu 166 nalazi se lik vavilonske bludnice, jedini prikaz ženske nagote u Miroslavljevom jevanđelju ali se pritom, kaže Trijić, zaboravlja da je na tom listu čitanje za praznik Svetog Jovana.



Sveti Jovan se proslavlja 7. januara po starom kalendaru, a Porfirije je u Hilandaru boravio upravo u januaru 1846. Moguće je, dakle, da ga je privukla i sadržina, ne samo ukras.
Šta god da je sveštenika privuklo, činjenica je, kaže Vladan Trijić, da se zahvaljujući tom istrgnutom listu saznalo za čitavo jevanđelje.

Srbija je za Miroslavljevo jevanđelje saznala zahvaljujući tom listu. Stojan Novaković je u svojstvu upravnika Narodne biblioteke 1874. posetio veliku rusku arheološku izložbu, i tamo je video Vukanovo jevanđelje, koje je takođe poneo Porfirije, i list 166. O tome je izvestio, pa je kasnije, 1891, LJubomir Stojanović otputovao u Hilandar i postao prvi domaći istraživač koji je pisao o kodeksu Miroslavljevog jevanđelja. Stojanoviću je docnije Aleksandar Obrenović poverio pripremu fototipskog izdanja

I tako smo saznali za ovu dragocenost. Trijić dodaje da je na današnji status Miroslavljevog jevanđelja kao amblema srpske kulture sigurno uticala i njegova emotivna vrednost.
Ono je prešlo Albaniju, nestajalo, javljalo se, skrivalo se od Nemaca. Pratilo je sudbinu i seobe Srba i zato se za tu knjigu snažno vezuje kolektivno sećanje. Ne bi, međutim, trebalo zaboraviti da imamo veoma raznovrsno rukopisno nasleđe. Naša pismenost ne počinje i ne okončava se Miroslavljevim jevanđeljem. Ono, doduše, ukazuje na razvijenost domaće kulture tog doba, ali imamo i drugih izuzetnih spomenika pismenosti, od kojih su neki u znatno lošijem stanju.

Vladan Trijić kao ozbiljan i odmeren naučnik neće tako reći, ali laiku se može da kaže kako je fama o Miroslavljevom jevanđelju veća čak i od njegove nesumnjive vrednosti, a to nije srpski specijalitet. Profesorka šefildskog univerziteta Ketrin Flečer pre dve godine se na stranicama NIN-a žalila kako se Engleska pomamila za sveže pronađenim kostima Ričarda Trećeg kralja daleko značajnijeg za književnost nego za istoriju a istovremeno preistorijsko otkriće od prvorazrednog naučnog značaja jednodušno ignorisala. Možda na sličan način i Miroslavljevo jevanđelje i list 166 jedu pažnju koju zaslužuju i drugi spomenici kulture ali, kada je već tako, kultura bi ga mogla upotrebiti kao odskočnu dasku. No, kao što smo već rekli, Rusi dele oduševljenje svog pokojnog arhimandrita, pa verovatno nisu baš radi da se od lista 166 rastanu.

Peterburški list iz 12. veka Miroslavljevog jevanđelja, čiji bogato ukrašeni inicijali nemaju premca, početak je opisa lista 166 na veb-sajtu Ruske nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu.

Ruske institucije nisu poslale nikakve (Ministarstvo kulture) ili nikakve korisne odgovore (Ruska nacionalna biblioteka) na pitanja NIN-a, ali je izvesno da list 166 prema ruskim propisima spada u kulturno blago koje ne sme da napusti zemlju, osim privremeno. To je jasno već i po odredbi koja zabranjuje da se iz Rusije trajno iznese kulturno dobro starije od stotinu godina, što je dob koju je list 166 vekovima prebacio.

Istrgnuti list je za sada u dobrom društvu prebogate kolekcije Ruske nacionalne biblioteke. U Sankt Peterburgu se nalazi kolosalna zbirka od skoro 35 miliona pisanih i štampanih spomenika kulture sa svih krajeva sveta. Najstariji potiče iz desetog veka pre Hrista. A kada već pominjemo Hrista, valja podsetiti da i kultura uvek postaje đavolja rabota kada se umeša politika.