Nepristojno vešt trgovac

Foto Mitar Mitrović

Čini se da upravo rečenica Miroslava Miškovića ko zna kako i ima sa kim, taj ima sve šanse da uspe, napisana u uvodnom tekstu prezentacije upriličene povodom 25 godina poslovanja Delta holdinga, najbolje opisuje uspeh imperije ovog srpskog tajkuna. Ma šta da mu se stavlja na teret i kako god da se završi sudski proces koji se protiv njega vodi zbog sumnje da je izvlačio novac iz propalih putarskih preduzeća, Miškoviću se ne može sporiti jedno. Toliko je vešt trgovac da bi se to moglo smatrati nepristojnim. I to onoliko nepristojnim koliko je svojevremeno za bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića Mišković bio jedan od nepristojno bogatih ljudi, koje je pozivao da plate porez u Srbiji i izgrade tajkunski most ne bi li dokazali privrženost narodu i otadžbini.

Mišković je, nesumnjivo, oduvek znao kako, odnosno kada nešto treba da kupi, a kada da proda. Isto tako imao je i sa kim. Država mu je često bila podrška u njegovim poslovnim poduhvatima, od 90-ih kada je krenuo da razvija svoju poslovnu imperiju, do dvehiljaditih i njegovog učešća u srpskoj privatizaciji. Iako su mu firme registrovane na Kipru ili poreskim rajevima, njegov biznis je vazda bio usklađen sa ekonomskom politikom Srbije. Zlobnici bi rekli - obrnuto.

Smatra se predvodnikom uvozničkog lobija, kada je Srbija svoju ekonomiju zasnivala na jakom dinaru, forsiranju uvoza i trgovine, privatizacionim mešetarom kada su se društvena preduzeća prodavala budzašto radi vlasništva nad atraktivnim zemljištem i nekretninama, jednim od vodećih poljoprivrednih proizvođača i zemljoposednika, od kada je država počela da podržava agrar, setivši se da bi on mogao biti njena razvojna šansa.

Bankarstvom i osiguranjem Delta se bavila onda kada je to bilo najprofitabilnije, a iz tog biznisa izašla kada je vredeo najviše. Trgovinu je počela da razvija, takođe, kada je ona cvetala i kada su trgovačke marže bile nedopustivo visoke, a prodala je belgijskom Delezu pre jačanja konkurencije i ekonomskog siromašenja građana Srbije. Baš zato, čitajući iskaz Miroslava Miškovića pred sudom, objavljen na sajtu istraživačke mreže CINS, teško je ne složiti se sa ovom rečenicom: ...Prodajemo kada je biznis na svom vrhuncu, kada je najjači. Tako smo svojevremeno prodali Delta banku, Delta osiguranje, Maksi....



Prodajom samo ova tri preduzeća, zajedno sa šoping molovima u Beogradu i Podgorici, koje je južnoafrički investicioni fond Hiprop kupio prošle nedelje za 202,8 miliona evra, Miškovićeva Delta inkasirala je 1,8 milijardi evra. Istovremeno, država je od kraja 2001. do kraja 2014, prema podacima Agencije za privatizaciju, prodala 2.287 preduzeća za 2,87 milijardi evra. Ali prema navodima Mreže za restituciju, koja se poziva na podatke dobijene od Ministarstva privrede i Uprave za trezor, država je od privatizacije imala više troškova po džepovima poreskih obveznika no što je imala privatizacionih prihoda. Uglavnom zbog loše sprovedene privatizacije i bezglave prodaje imovine neproverenim kupcima i spekulantima, zbog čega su naknadno raskinuta 683 kupoprodajna ugovora. Vrednost imovine je u startu potcenjivana, privatizacija je imala tragične posledice po zaposlenost u njima, a državi su posle čerupanja imovine, u katastrofalnom stanju, vraćene stotine preduzeća da se ona o njima brine.

Razliku u umešnosti trgovine Miškovića, sa jedne i države sa druge strane, najbolje ilustruje podatak da je za četiri svoja preduzeća vlasnik Delte dobio samo milijardu evra manje no što je država dobila prodajom svojih 2.287 preduzeća. Da je Mišković trgovao kao država, danas ne bi bio prvi na Forbsovoj listi najbogatijih biznismena u Srbiji, a da ga je država angažovala kao glavnog savetnika za prodaju svoje imovine, možda bi privatizacioni bilans bio nešto drugačiji.

Evo i zašto. Delta banka je većinski paket, 75 odsto plus jednu akciju, prodala 2005. italijanskoj bankarskoj grupacija Inteza Sanpaolo, za 277,5 miliona evra. Dogovorena cena bila je 3,2 puta veća od vrednosti kapitala banke u trenutku prodaje. Ugovorom koji je tada potpisan, Delta se obavezala da će u naredne četiri godine prodati i ostatak akcija u svom vlasništvu, odnosno da će Inteza kupiti 100 odsto akcija banke za 370 miliona evra. Prema podacima Delta holdinga, celokupan udeo u Delta banci prodat je na kraju za 400 miliona, dakle nešto više od prvobitno dogovorene sume.

Poređenja radi, da je država bila tako vešt trgovac i da je i ona svoje banke prodala po tri puta većoj ceni od njihovog kapitala, Agrobanku je 2010. mogla da proda za oko 500 miliona evra. Ovako, isto toliko poreski obveznici su samo dve godine kasnije platili troškove njene likvidacije, pa je tako zapravo načinjena šteta od milijardu evra.

Jednako umešno je Delta izašla i iz vlasništva nad osiguravajućim društvom, najpre 2006. kada je italijanskom Đeneraliju prodato 50 odsto udela, a onda u maju 2014. i drugu polovinu vlasništva Delte u do tada zajedničkoj kompaniji Delta Đenerali.

U međuvremenu je Miškovićev holding prodao i trgovinski lanac Maksi, koji se godinama smatrao monopolistom, tačnije preduzećem kome je država dopuštala da koristi dominantan položaj na maloprodajom tržištu i nameće visoke trgovačke marže. I ne samo to, za Maksi se vezuje i afera Ce market, u kojoj je sada već pokojni direktor tog preduzeća Slobodan Radulović optuživao vladu Vojislava Koštunice da je na prevaru omogućila Milanu Beku i Miroslavu Miškoviću da steknu vlasništvo nad akcijama ovog preduzeća, a Ce market je još uvek na listi 24 sporne privatizacije Saveta za borbu protiv korupcije.

Već razgranat biznis i dominantan lanac na maloprodajnoj mapi Srbije, belgijski Delez je 2011. platio 932,5 miliona. Poznato je da je isto preduzeće, koje je ostvarivalo profit dok je bilo u vlasništvu Delte, samo godinu dana kasnije zapalo u gubitak, a beogradskom čaršijom je pre dve godine kružila priča da bi Belgijanci najradije izašli sa ovdašnjeg tržišta, samo kada bi mogli da pronađu kupca spremnog da im za Maksi ponudi barem polovinu novca koji su dali Delti. Mišković, međutim, to nije bio spreman da uradi. Čekao je, tvrde NIN-ovi izvori, da Delez spusti cenu na 300-350 miliona evra, što je trećina cene po kojoj je on prodao Maksi. Trenutno, međutim, nema nagoveštaja da je Delta spremna da se ponovo vrati u trgovinu robom široke potrošnje. Ali, sa Miškovićem se, očigledno, nikada ne zna pošto se doskora, tačnije na proslavi 25. rođendana svoje kompanije, kada su pregovori o prodaji Delta sitija u Beogradu i Podgorici, bili završeni, u njegovoj kompaniji tvrdilo da neće prodavati šoping molove.



U iskazu sudu, Miroslav Mišković tvrdi da je novcem od prodaje banke, osiguravajućeg društva i Maksija, finansirao druge svoje biznise, poput poljoprivredne proizvodnje, odnosno kompanije Delta agrar i ulagao u posao sa nekretninama, od kojih je Srbiji svakako najpoznatiji izgradnja Univerzitetskog naselja Belvil. I tom prilikom mediji su ga optuživali da je u dogovoru sa državom dobio posao izgradnje naselja za potrebe Univerzijade, da bi se kasnije spekulisalo da se upravo zbog lošije prodaje stanova u Belvilu država dosetila programa subvencionisanih stambenih kredita za mlade ljude, po povoljnijim kamatnim stopama i beskamatnim udelom državnih para. Sve sa namerom da pomogne nepristojno bogatom Miškoviću da brže rasproda sagrađene kvadrate.

Kupila je Delta i hotel Interkontinental, koji je posle renoviranja i ponovnog otvaranja postao deo američkog lanca hotela Kraun plaza, a Mišković sada najavljuje da će novcem dobijenim od prodaje šoping molova u prestonicama Srbije i Crne Gore graditi još veći i elitniji šoping mol Delta planet, na placu nekadašnjeg beogradskog preduzeća Autokomanda koje je stekao upravo tokom privatizacije.

Ne odustaje, naravno, ni od daljih ulaganja u agrarni biznis, započet nešto pre no što su kreatori ekonomske politike Srbije shvatili da trgovina ne doprinosi razvoju zemlje na način na koji doprinosi razvoju Miškovićeve Delte. I da se moraju ozbiljnije posvetiti modelu koji će pogodovati izvozu i proizvodnji, pa bila ona i poljoprivredna.

S obzirom na njegovu veštinu trgovanja, ne bi trebalo nikoga da začudi ako Mišković narednih godina, kada Srbija bude morala da spusti svoje rampe na prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, proda Delta agrar ili deo tog biznisa. Naravno, u trenutku kada to bude najisplativije.

Jer, to je način koji je primenjivao u svim dosadašnjim transakcijama, pa i u slučaju putarskih preduzeća, kako kaže u iskazu sudu. Preduzeća za puteve su 2007. odlično poslovala, sa velikim profitom. I zato smo mi kao finansijski investitori odlučili da ih prodamo i da izađemo iz tog posla, tvrdi u iskazu Mišković, uz objašnjenje kako je i na ulaganju u putarska preduzeća zaradio prodajući svoj udeo pre nego što je otpočela njihova propast.

Trgovao je i akcijama Merkatora, Ikarbusa, NIS-a, Energoprojekta... Kaže da bi kupovao i akcije Kola-Kole ili DŽeneral elektrika, da je Delta imala mogućnosti za to.
Možda će i imati, sada kada se Miškovićeva imperija vratila na vrh Forbsove liste u Srbiji, odnosno na četvrto mesto u regionu. Ako još uspe da postane miljenik i ove vlasti...