Tišina tamo

Samo je nedostajalo Kozaračko kolo pa da sve bude kao onog leta 1968. Tada su studenti štrajkovali protiv vlasti, dok im se Tito nije obratio sa malih ekrana, rekao da su u pravu, a oni su se silno poradovali, grlili i ljubili, i igrali Kozaračko kolo uvereni da su pobedili.

Prošle nedelje je Odbor za kulturu bio protiv izmena i dopuna Zakona o kulturi, bili su protiv svi poslanici opozicije u Skupštini Srbije, i neki iz redova vladajuće koalicije. Ozbiljno se uskomešala i pobunila kulturna javnost, svi su bili protiv zakona, a naročito su svi bili protiv ukidanja nacionalnih penzija. Onda se javio premijer i rekao da ostaju nacionalne penzije za umetnike i nastalo je veselje. Tako je ministar kulture koji je branio svoj zakon dobio preko nosa, a premijer je u javnosti pokupio kajmak. Sada onaj otac u TV reklami može mnogo bolje da objasni sinu šta znači izraz pokupiti kajmak.

Ima nešto posle cele halabuke što je ostavilo dobar trag nikada se za poslednjih desetak godina nije u parlamentu više govorilo o kulturi nego protekle nedelje prilikom usvajanja novog zakona o kulturi. Ako bar neki trag toga ostane u predizbornoj kampanji, učinak skupštinske rasprave je ogroman. Reditelj Andrej Nosov, direktor Hartefakt fonda, celu debatu i komentare koji su je pratili u javnosti vidi kao dokaz od kolike je važnosti razgovor u našem javnom prostoru, koliko je potrebno definisati način na koji će se urediti naše institucije kulture i odgovoriti izazovima koje pred njih postavlja moderno vreme.

Ministar kulture Ivan Tasovac bio je izložen brojnim prozivkama i pozivima da podnese ostavku, u čemu su prednjačili pojedini članovi Odbora za kulturu Skupštine Srbije, predvođeni predsednicom Vesnom Marjanović, kao i poslanici iz redova opozicije. Kada smo ga zamolili da za NIN prokomentariše sve ono što se događalo povodom usvajanja ovog zakona, Ivan Tasovac je rekao:

Zakon o kulturi nije sam po sebi umetničko delo već pravni akt koji uređuje sistem kulture. Raspravu o ovom zakonu pratile su burne debate, kako u skupštinskoj sali, tako i van nje. To je, međutim, dobar znak, koji govori o činjenici da je kultura istinski bitna za ovo društvo.



Iako su pojedini poslanici opozicije, svojim neozbiljnim ponašanjem, manipulacijama i opstrukcijom pokušali da Narodnu skupštinu pretvore u pozorište, u nešto što je ličilo na mešavinu vodvilja i teatra apsurda, skupštinska većina je prepoznala važnost predloženih izmena.

Ja sam zahvalan kolegama iz struke na učešću u javnoj debati i potpuno razumem strast sa kojom se svako udruženje zalagalo za svoju oblast. I sam sam, dok sam bio direktor Beogradske filharmonije, smatrao da je muzika jedina i najvažnija.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o kulturi nije, naravno, mogao da ispuni svačije želje, niti da zadovolji sve interesne grupe. Cilj zakona je bio da reguliše uslove za funkcionisanje celokupnog sistema, i da svima unutar tog sistema da podjednaku šansu na uspeh.

Novi zakon je, za razliku od prethodnog, ne samo dosledan nego i primenljiv, što je za jedan zakon mnogo važnije od spiska pukih želja. Zakoni nisu umetnička dela u kojima treba puštati mašti na volju, nego ozbiljni pravni akti u kojima se definišu pravila, prava i obaveze.

Ostaće upamćeno ono najatraktivnije: ministar je do kraja bio za to da se ukinu tzv. nacionalne penzije, svi poslanici iz redova vladajuće koalicije su ga podržali, a onda se oglasio premijer i poništio celu diskusiju svojim glasom protiv. A onda su svi poslanici SNS glasali kako je on rekao, uključiv i poslanike opozicije. Moglo se zaključiti da su se ministar i premijer igrali dobrog i lošeg policajca i da je Tasovac učinio Vučiću da dobije poen u onom delu javnosti gde najlošije stoji. Ministar je ostao pri svome:

Moj stav prema pitanju nacionalnih penzija bio je jasno iznesen i ovde u Skupštini i javno. Samo ne razumem zbog čega bi bilo kome, bez obzira na njegovu funkciju, bilo uskraćeno pravo da svoj stav iznosi javno. Ja mislim da je to legitimno pravo, tako da ne znam čemu čuđenje što je premijer izneo svoj stav. Na kraju, više puta sam ponovio da se konačne odluke donose u Domu Narodne skupštine, poštujući sve demokratske procedure. Takođe, nijedan zakon nije Biblija. Zakoni su živa materija.

Ta živa materija u slučaju ovog zakona nije najbolje prošla među onima kojima je namenjena, jer svaka reforma u društvu se aklamacijom prihvata dok ne dođe do njene primene na vlastitoj koži. Tada se preko noći stvara jedinstvo kome je jedini cilj povratak na staro. Ne dirati, ne menjati, po svaku cenu. Tome je podlegao i premijer svojom predizbornom floskulom da više vredi jedna Milena Dravić, nego 30-40 grešaka koje su napravile prethodne vlade. Preciznosti radi treba reći da je u tih 30-40 grešaka (ima ih, gospodine Vučiću, mnogo više, prim. R. S.) i ona vlada koja je poslednja podelila nacionalne penzije, a u kojoj je današnji premijer bio prvi potpredsednik, a ministar kulture kadar SNS-a Bratislav Braca Petković. Biće zaista zanimljivo sačekati ove godine komisiju koja će valorizovati neku novu Milenu Dravić, a neće podleći ucenama poput one kojoj je ministar vojni pribegao kada je njegov tast, pevač narodnih pesama, dobio tih 50.000 mesečno, što je tek deo njegove zarade na bilo kom koncertu.

Nema sumnje da je ovaj zakon kao malo koji polarizovao javnost na većinu koja je bila protiv i manjinu koja je bila za. Tome je dobrim delom doprineo sam ministar kulture jer nije savladao veštinu dijaloga sa predstavnicima kulturne scene koji imaju dugo iskustvo profesionalnih političkih, partijskih radnika i kritičara opšte prakse. Takođe nije umeo argumentima da opovrgne zahteve za postojanje institucija kulture od nacionalnog značaja, jer svaka vlast misli da treba da ima svoje ustanove kulture od nacionalnog značaja. Tako se od njih pet (Narodna biblioteka, Narodni muzej, Narodno pozorište, Matica srpska i Jugoslovenska kinoteka) iz vremena ministrovanja Nade Popović Perišić (1994-1998) došlo do današnje brojke 60! Da li iko normalan veruje da u Srbiji ima 60 ustanova koje zaslužuju da nose epitet nacionalna?!

Reditelj Gorčin Stojanović vidi srpsku kulturu danas kako grca pod maljem državnih nameta, raznih vrsta glupavih propisa o tenderima, o javnim nabavkama, kao da će neko da ukrade, kao da ima para u kulturi da se ukradu, i hiljadama drugih, potpuno besmislenih stvari: Umesto toga, nas neko zamajava nečim što se zove zakon o kulturi. Molim vas napravite zakon o prirodi i zakon o civilizaciji.

NJegov kolega Andrej Nosov kaže za NIN: Usudiću se da izgovorim jeres - ove izmene Zakona su dobre i korak su napred ka definitivnom sprovođenju promena koje su našim institucijama preko potrebne. Nisu ubedljivi svi populistički i površni argumenti koje smo čuli u javnosti o sadržaju ovog zakona, jer svako onaj ko pročita predlog vidi da je većina reakcija strah od promena ili borba za očuvanje privilegija za koje danas nema prostora.



O ministru Tasovcu možemo mnogo toga reći njegovom propustu da u prvim godinama komunicira o svom radu, nekim od kadrovskih rešenja koja se nisu pokazala kao najbolja ili popuštanju pred takozvanim strukovnim pritiscima da se određene oblasti urede na adekvatan način. Ali, nesporno je da je ministar Tasovac uspeo da kod republičkih institucija ukine partijski princip prilikom formiranja upravnih odbora, izabere vrlo dobre direktore institucija i, sa manje ili više zakašnjenja, čitavu strukturu dodeljivanja sredstava od Ministarstva učini transparentnom i uspostavi logičke mehanizme. Pogledajte samo Filmski centar Srbije ili nacionalni ansambl Kolo i značajne rezultate koje su te dve institucije ostvarile.

Za mene kao mladog stvaraoca u Srbiji, veoma je važno da stare generacije vrate dugove, jer mi koji dolazimo, sem prema kvalitetu i dostignućima, ni prema čemu drugom ne smemo plaćati kamatu. Bilo bi lepo da naše umetničke veličine nikada nisu zaboravile kako se osećaju ljudi na početku. Pogledajte repertoare i programe i kako nismo sposobni da vodimo ozbiljan dijalog i biće vam jasno da su priznanja, medalje i beneficije najčešće besmislica i fingiranje realnog života. Svi brane Milenu Dravić ili bilo kog drugog umetnika koji prima nacionalnu penziju, a niko se ne seća da je iz političkih razloga nije dobio Branko Cvejić. To je samo jedan od dokaza da je smena generacija neminovna.

Oni koji su proteklih dana tražili ostavku ministra kulture moraće da sačekaju izbore. Najugroženijima, slobodnim umetnicima organizovanim u umetničkim udruženjima predstoji bitka da se izbore za status koji će im omogućiti da žive od svog rada. A svi zajedno možemo da kažemo kako konačno živimo u fantastičnoj zemlji u kojoj je na početku predizborne kampanje kultura jedna od glavnih tema u srpskoj javnosti.