Britanci se plaše američkih reditelja

Foto Profimedia.rs

U glavnom programu Berlinala svetsku premijeru imao je novi film respektabilnog reditelja Lija Tamahorija Patrijarhat s podnaslovom Mahana-novozelandska priča kome je svetsku slavu donelo ostvarenje Bili smo ponosni ratnici 1994. godine. Film govori o gubljenju nacionalno-plemenskog identiteta i nesnalaženju u nametnutom sistemu vrednosti.

Mahana novozelandska priča je film koji vas je odveo kući. To je vaš prvi novozelandski film posle više od dve decenije od kada ste snimili Bili smo ponosni ratnici?

Već neko vreme sam kod kuće, ali nisam snimao na Novom Zelandu. Živim tamo, a radim u Americi i Evropi, gde god me filmovi odvedu. Bili smo ponosni ratnici bio je nezavisan film. Kao i nekada Jugoslavija, a sada Srbija ili Hrvatska i mi smo pravili nezavisne filmove i mučili se s malim budžetima. Kad mi se ukazala prilika da radim u SAD, prihvatio sam je. Ostao sam tamo deset godina i snimao američke filmove. Snimio sam film o DŽejmsu Bondu u Engleskoj. Dok sam snimao velike filmove, nisam imao motivaciju da se vratim i pravim male na Novom Zelandu. Ali američka filmska sredina je vrlo surova. Ako tvoji filmovi ne donose novac ili su neuspešni, više ne radiš. To je jednostavno. Pomislio sam, snalaziću se u Americi dokle god mogu. Međutim, radio sam mnogo akcionih filmova. Posle DŽejmsa Bonda su me doživljavali kao akcionog reditelja. Nisam želeo to stalno da radim. Hteo sam da snimam drame na različite teme. Onda sam otišao u Evropu i snimio Đavoljeg dvojnika, pa još jedan film koji sad završavam i koji se zove Car, a dešava se u 16. veku. Negde 2011. vratio sam se na Novi Zeland. Razgovarao sam s mojom producentkinjom Robin, koja je upravo bila kupila prava za Mahanu. Tada smo počeli da razgovaramo o filmu. Planirali smo ga 2012, a snimili ga prošle godine. Kada sam se osvrnuo, shvatio sam da je prošlo 20 godina otkad sam snimio poslednji novozelandski film. To je mnogo godina. Sada neće biti tako dug period, sledeći ću snimiti verovatno za tri godine.

Šta vas je privuklo romanu o dve zavađene porodice iz šezdesetih godina?

Nisam znao tu priču dok nisam pročitao knjigu. Pisac ju je zasnovao na svom detinjstvu. Uvek postoji rivalitet između nekih gradova, sela, porodica. Ja sam Maor, a Maori imaju mnogo dece. Ako ih imaš petoro ili šestoro, imaš ih malo. Potičem iz porodice sa šestoro dece, moj otac iz porodice u kojoj ih je bilo trinaestoro. A velike porodice su često u sukobu. Nije neobično naći porodice koje se nisu slagale, zato što su o prošlosti govorili samo roditelji. Mrzim ga zbog toga i toga ili ukrao mi je ženu i slično. Siguran sam da se to događa svugde.

Kako to da vam se dogodio DŽejms Bond?

Vrlo jednostavno. Moj agent u SAD upitao me je da li bih voleo da uradim DŽejmsa Bonda i ja sam rekao da bih. Brat i sestra Majkl Vilson i Barbra Brokoli, tražili su druge reditelje. Uvek su tražili Britance, nikada Amerikance, ali zanimljivo, nije im smetalo ako je reditelj Novozelanđanin, jer smo mi pomalo Britanci, razumemo tu Bond priču. Oni se plaše američkih reditelja, zato što je to britanska franšiza. A Novi Zeland im nije smetao, jer je nekad bio britanska kolonija. Pristali su da se sastanu sa mnom da provere mogu li da režiram film.

Radili ste i serije. Režirali i Porodicu Soprano?

Devedesetih godina su HBO i kablovska televizija tek uzimali zamah. Porodica Soprano bio je prvi novi, agresivni, necenzurisani HBO-ov format za odraslu publiku. Seks, nasilje, haos sve je moglo da prođe. Prvu sezonu Porodice Soprano nije gledalo mnogo ljudi, samo oni koji su imali kablovsku. Mislio sam da je fenomenalna! Hteo sam da učestvujem u tome. Zamolio sam agenta da me zaposli na drugoj sezoni, samo za jednu epizodu. Sviđalo mi se sve što se tu događa. Bio je sjajan posao.

Kako objašnjavate to što su serije danas popularnije od filmova?

Tako što su sve odlične! Ali kablovska im je utrla put. Od Sopranovih i Dva metra pod zemljom pa do Čiste hemije, kvalitet je konstantan. Sad su tu stvari kao što su Fargo, što je verovatno najbolje napisan televizijski scenario. Svi dobri pisci usmereni su na televiziju. Nekad su samo filmovi bili dobro pisani, a sad svi dobri pisci rade za TV produkciju. Pripovedanje je danas dugačka forma. LJudi uzmu deset, čak šezdeset sati da ispričaju priču. A na filmu preteraš ako probiješ dva i po sata. Nikad tu priču ne bi mogao da ispričaš kako treba za to vreme.