Kontrola besa

Tri bombaška napada u tri dana u Turskoj minule sedmice, pri čemu su u svakom od njih ciljevi bili vojni, bila su više nego dovoljan razlog da vlasti u Ankari iznova aktiviraju priču o kopnenoj ofanzivi na Siriju. I sve to u trenutku kada su SAD i Rusija postigle dogovor o prekidu neprijateljstava koji bi trebalo da stupi na snagu 27. februara. Nije da turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nije imao razloga za bes, posebno nakon napada na vojni konvoj u Ankari u kojem je 28 ljudi poginulo, a više od 60 ranjeno - i sve to u blizini sedišta vojske, praktično turskog Pentagona - ali niz nepromišljenih poteza koje je Turska povukla dovele su je u poziciju da mora da brine o sopstvenoj ugroženosti. Za krvoproliće u prestonici ekspresno je optužena organizacija kurdske milicije Jedinice za zaštitu kurdskog naroda (JPG) koju turske vlasti smatraju produženom rukom Radničke partije Kurdistana (PKK), a od SAD je zatraženo da obustave podršku kurdskim snagama. S druge strane, reakcija Stejt departmenta mogla bi se blago rečeno nazvati uzdržanom, imajući u vidu hladno saopštenje da će SAD nastaviti da podržavaju sve grupe koje se na terenu u Siriji bore protiv Islamske države. Vašington, naime, vidi JPG kao najefikasnije kopnene snage u Siriji a saradnja sa njihovim liderima u pružanju vazdušne podrške samo potvrđuje ovakav pogled. Razmimoilaženje Ankare i Vašingtona oko kurdskog pitanja nije novost, ali su stvari eskalirale prošlog meseca kada se Bret Megurk, zvaničnik Stejt departmenta zadužen za borbu protiv ID, sastao sa pripadnicima JPG u sirijskom gradu Kobaneu. Erdogan se besno i bez imalo diplomatskog takta obrušio na SAD. „Kako možemo da vam verujemo? Da li sam ja vaš saveznik ili su to teroristi iz Kobanea?” Opet, kako piše londonski Indipendent, Amerikanci su poodavno shvatili da Turci ne nameravaju da zatvore granicu sa Sirijom za teroriste ID. Zbog toga su odlučili da je zatvore sa druge strane, uz pomoć sirijskih Kurda. Tu negde, zapravo i leži suština Erdoganovih zabluda. Uverenost u bezuslovnu podršku moćnog saveznika kakve su SAD dovela je do niza avanturističkih poteza koji su turskog predsednika učinili možda i najvećim usamljenikom u bliskoistočnoj krizi. Ako je Zapad okrenuo glavu kad su turske trupe upale na sever Iraka, tiho prešao preko optužbi za trgovinu naftom sa ID, nevoljno tolerisao bombardovanje Kurda na severu Sirije, novembarsko rušenje ruskog aviona bilo je previše. Nije mali broj onih koji su to protumačili kao pokušaj Ankare da NATO uvuče u direktan sukob sa Rusijom, ali je i tada Vašington turske vlasti prepustio sopstvenim zabludama, poručujući da to „ne bi bio njihov rat”. Eventualna kopnena invazija na Siriju ne bi Tursku pretvorila u opasnost po region, jer ona to već jeste, već u globalnu pretnju. Erdogan očigledno ne uspeva da percipira da su na Bliskom istoku svi u stisci sa vremenom, da su ovih dana svi laki na obaraču i, iznad svega, da se interesi Turske nužno ne poklapaju sa američkim. Otuda i ne čudi što je američki predsednik Barak Obama, prema Indipendentu, ozbiljno shvatio pretnje nepredvidivog Erdogana i u gotovo jednoiposatnom telefonskom razgovoru pokušao da ga ubedi da ostane uzdržan. Obama, kaže se u tekstu, ima jak osećaj da Turska i Saudijska Arabija nameravaju da ga uvuku u lokalne sukobe i rasprave. Opet, administracija u Vašingtonu će morati da “igra” vrlo pažljivo imajući u vidu da Turska poseduje ozbiljan ucenjivački adut u vidu vazdušne baze u Indžirliku, kao i činjenicu da je tek nakon lične intervencije potpredsednika DŽoa Bajdena dobila dozvolu za vazdušne udare iz ovog objekta. To bi moglo da znači da će Amerika šapatom sugerisati Kurdima da “smanje doživljaj” kada je reč o akcijama uz tursku granicu i obuzdavati Ankaru da bombardovanjem obeshrabri kurdske borce u Siriji. Sve to, razume se, uprkos netom proglašenom primirju.