Umišljena ili poslušna elita

Ilustracija Jugoslav Vlahović

U demokratskim društvima intelektualna elita uvek je pokretač društvenih promena. U Srbiji je ona prečesto bila i podupirač represivnih režima ali srećom i njihov žestoki kritičar. Peticije, apele i javnu kritiku postupaka izvršne vlasti pamtimo i u vremenima jednopartizma i autoritarnih vlada nakon uvođenja višepartizma, uprkos posledicama po biografije angažovanih pojedinaca. Profesori, pisci, filozofi, akademici, intelektualci iz oblasti društvenih i egzaktnih nauka, očekuje se, ne treba da ćute. Ali, to je onaj sloj društva u Srbiji koji je poslednjih decenija oslabio i čija snaga je danas zanemarljiva, dok stvarnu moć čini zapravo politička elita, preosetljiva na svaku kritiku.

Pre gotovo tri decenije akademik Gojko Nikoliš priznao je akademicima pravo na strah. Danas, čini se, intelektualna elita to pravo koristi više nego što je to pristojno. Zamera joj se nekritičnost, potkupljivost, površnost i služenje političarima.
Da li je, dakle, srpska elita danas umišljena, kako to kaže premijer, ili poslušna, kako je opšte uverenje javnosti. Da li, uostalom, elita treba da voli bilo kog političara na vlasti, ma ko on personalno bio, ili je njena dužnost da bude budno oko javnosti. O tome smo pitali predstavnike srpske elite.


Foto Dalibor Danilović

Božidar Jakšić

sociolog, filozof

Nisu svi školovani ljudi intelektualci. U eri cat-copy-paste sistema školovanja, malo je posednika univerzitetskih diploma i nosilaca naučnih titula, uključujući i članove akademija, koje možemo smatrati intelektualcima. Samo ona ljudska bića koja su spremna na rizike slobodnog kritičkog mišljenja i delanja, koja nastoje da unaprede javno dobro (res publica), mogu se smatrati intelektualcima, pa i elitom. Ovo je zemlja koja je siromašna u svemu, pa i u intelektualcima. Biti školovan ne znači biti intelektualac, a biti intelektualac ne znači pripadati eliti. Danas je Srbija daleko od iole ozbiljnog shvatanja elite.

Populizam, podaništvo i sluganski strah su duboko ukorenjeni. Podanički odnos prema vlasti vidi se kao kanal vertikalne pokretljivosti pa se ljudi kao gladne uši guraju da bez rada steknu položaj i imetak. U zemlji u kojoj su radnici pretvoreni u lumpenproletarijat, srednja klasa bačena u siromaštvo, a ratni profiteri postali tajkuni, ne možete očekivati da se na javnoj sceni pojavi relevantna elita.

Aleksandar Vučić je najistaknutiji predstavnik političke elite, koja se iza njega postrojila u red kojemu se ne vidi kraj. NJegovu izjavu o umišljenoj eliti shvatam kao prvi, lelujavi znak samokritike. Vučić bi hteo da bude vođa, da ga vole svi, pa i elita. Zaboravlja da su iskustva sa voljenim vođama katastrofalna!... Srbija je razoreno društvo u kojem se političke kotegorije bore da osvoje nekontrolisanu i što je moguće dugovečniju vlast. Sredstva javnog mnjenja im laskaju da su političke partije. Laži, optužbe i prevare su glavna sredstva u tim borbama. Do reči se uopšte ne drži. LJudske vrednosti, dostojanstvo čoveka, znanja i moralni stavovi, pod uslovom da se pojave, vrlo brzo se svim silama arogantnog primitivizma srozavaju u blato. LJudi od integriteta pred bahatošću zla zaneme, mada im se vrišti. U Srbiji, a ne samo u krugu dvojke, ima takvih ljudi i oni zaslužuju poštovanje.


Foto Dalibor Danilović

Vladimir Kostić

neurolog, predsednik SANU

U pokušaju da pojednostavljeno definišem taj pojam, čini mi se da se to odnosi na one pojedince koji imaju znanje i imaginaciju da iz različitih uglova sagledaju fenomene i pravce u kojima se određeno društvo kreće, da pritom ne robuje nikakvim, a posebno ne ideološkim predrasudama u obračunu ili određenju prema ideološkim zabludama ili mitovima, ali i pri intimnom egzorcizmu u obračunu sa đavolom u sebi (sačuvaj me bože generalizacije), uz očuvan osećaj dužnosti prema opštem i spremnost da se upuste u rizik iskazivanja mišljenja, bez obzira na to da li je ono i kontradikciji sa očekivanjima kolektivnog uva.

Bojim se da moj opis onih koje bih kao običan građanin uključio u elitu podrazumeva beznadežno usamljene i najčešće neshvaćene pojedince, sa pameću i znanjem, ali ne manje očuvanom skepsom prema sebi i okolini u kojoj žive (što ne znači da tu sredinu i ne vole, naprotiv) i osećajem obaveze da svoja gledišta i strahove izraze glasno.

U svetlu ovakvih stavova, onog momenta kada elita postane poželjna u bilo kom smislu sem u smislu navedenih postulata, ona više nije elita, ili bar ne elita kako je ja, možda naivno, možda glupo podrazumevam. Uostalom, hajde da zajednički pročitamo redove Jovana Sterije Popovića Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali... i u 10 rečenica ćemo shvatiti zašto smo srećni što smo ga imali u eliti.

Pametna izvršna (ili politička) vlast postaje nešto prosvećenija u trenutku kada shvati da su joj takve ličnosti korisnije od organizovanih gomila koje poput mantri izgovaraju reči i rečenice koje ne nose nikakav rizik, nikakvu sumnju i nikakvu različitost. Čini se, međutim, da ne manje od onih na vlasti, svi mi koji činimo ovaj kolektivitet treba da se priviknemo da umesto debata strpljivo i sa poštovanjem saslušamo druge, bez obaveze da se sa njima i složimo. I vremenom, u nekim od sagovornika prepoznavaćemo one koje ćemo, prema sopstvenim kriterijumima, doživljavati kao elitu. Odrastao u vremenu kada je odrednica elitista bila gotovo pogrdnija i nepoželjnija od kradljivac u samoposluzi, decenijama ponosan što pripadam narodu koji dugo nije imao onu vrstu vertikalne društvene organizacije koju je većina drugih naroda imala i za koju sam verovao da je inherentni temeljac našeg, povremeno i preteranog osećaja jednakosti i demokratičnosti, danas u sedmoj deceniji osećam strah da se to klatno isuviše pomerilo u drugu stranu, u kojoj strastveno rušimo institucionalne i pojedinačne vrednosti. A imali smo ih i verujem da ih još uvek imamo.


Foto Zoran Raš

Profesor Zagorka Golubović

sociolog i antropolog

U našem društvuo, nažalost, većina onih koji pripadaju intelektualnoj eliti teži tome da služi onome ko je na vlasti. Tako održavaju svaku vlast jer u osnovi njihovog koncepta nisu neki ciljevi i ideje, koje inače vrlo lako menjaju, nego težnja da budu uz centre moći. Takvu poziciju i takvu orijentaciju smatram osnovnim promašajem intelektualne elite. Umesto, dakle, da utiču na to da se formira građanska javnost, građanin kao stub demokratije, oni podupiru i čuvaju vlast. To je degradacija intelektualne elite koja se uzdržava od kritike ili je čak potpuno odbacuje.

U vremenu vladavine Josipa Broza Tita postojala je snažna elita koja je bila van struktura vlasti. Međutim danas je glavni motiv elita i njihova osnovna ideja težnja za održavanjem u strukturama moći. Većina intelektualaca danas je uključena u strukture vlasti i ne interesuju se za slobodarske organizacije i organizacije otpora reformisanom autoritarnom režimu pod uticajem vladajuće neoliberalne ideologije.

Danas su u Srbiji potpuno potcenjene filozofija, sociologija i sociokulturna antropologija. Ostao je samo mali broj entuzijasta intelektualaca, koji nastoje da reafirmišu značaj ovih disciplina za moderni demokratski razvoj, u suprotstavljanju vladajućoj neoliberalnoj ideologiji. Danas su intelektualci u većini postali deo establišmenta, ili su se pretvorili u uspešne biznismene, glasno propagirajući ideje neoliberalne ideologije, odobravajući uništavanje radništva i sve veći privatnosopstvenički egoizam kao smernice prosperiteta.


Foto Emil Čonkić

Vesna Pešić

sociolog

Naše društvo se pod vlašću Aleksandra Vučića našlo pred problemom odbrane demokratskih sloboda koje su tek počele da hvataju koren u Srbiji. Opet smo svedoci autokratskih tendencija da jedan čovek sa svojom propagandnom mašinerijom odlučuje o svemu, svakodnevno anulirajući krhku demokratiju, slobodu izražavanja i institucije, kao tekovine koje su građani tek osvojili i koje je trebalo graditi i utvrđivati. A mi imamo problem kako da ih odbranimo od ove vlasti koja ne podnosi nikakvu kritiku, medijsku nezavisnost, a naročito nikako ne podnosi prodemokratsku građansku opoziciju koju otvoreno pokušava da uništi. I zato jeste važno pitanje da li danas u Srbiji postoji intelektualna elita koja može da se suprotstavi i obustavi antidemokratsku vlast koja hara Srbijom.

Uzroci i razlozi slabljenja intelektualne elite u Srbiji su brojni. Prvi je univerzalnog karaktera i odnosi se na univerzalno slabljenje intelektualnih elita u današnjem svetu u razvijenim zemljama. Do toga je došlo jer su humanističke nauke i discipline (filozofija, sociologija, političke nauke...) izgubile svoj uticaj, a dobile su ga neintelektualne i za javna pitanja nezainteresovane tehničke, ekonomske i marketinške discipline na kojima se zasniva informatička (internet) revolucija.

Drugi razlog je slabljenje levice u svetu, a intelektualci koji su javno angažovani, po pravilu su dolazili sa levice koja je, uzgred budi rečeno, sistemski zadužena za kritiku postojećeg. Treći razlog je smena generacija. Generacija intelektualaca koja se stvarala u socijalističkom društvu i koja je imala priličan uticaj i kredibilitet postala je vodeća snaga u političkom i javnom životu tokom devedesetih godina u borbi protiv autokratije Slobodana Miloševića, protiv besmislenih ratova i otrovnog nacionalizma. Ta generacija je zašla u pozne godine ili je nestala, a mlada generacija buntovnih intelektualaca se nije formirala, bilo zato što ne pokazuju interesovanje za javna pitanja, ili zato što ne vide svoju budućnost u razorenoj Srbiji.

Tako je za poslednjih 25 godina došlo do velikog intelektualnog odliva. Mlađe generacije obrazovanih i angažovanih ljudi koji su našli posao u razvijenim zemljama, ponekad nam se javljaju da su živi i zdravi, kao u slučaju otkrivanja plagijatora na visokim državnim funkcijama.


Foto Vladislav Mitić

Slobodan Antonić

sociolog

Uvek postoji elita u funkcionalnom smislu. To su oni koji drže ključne položaje u politici, ekonomiji i kulturi ljudi na vrhu društva. Međutim, nevolja sa srpskim društvom je u tome što postoji znatni raskorak između tako shvaćene normativne elite, i one faktičke, funkcionalne elite koja upravlja Srbijom. Ovdašnja faktička elita, naime politička, ekonomska i kulturna, velikim delom zapravo jekolonijalna. Ona slabo prikriva da prezire svoj narod i da rado učestvuje u njegovom orobljavanju i eksploataciji. Ovaj dominantni, autošovinistički mentalitet naše faktičke elite mnogo je pogubniji nego licemerje ranijih kultur-patriota i polit-patriota. Ovi sadašnji se, naime, utrkuju ko će se maćehinskije odnositi prema sopstvenoj zajednici, i ko će biti uslužniji prema svakom stranom interesu političkom, ekonomskom i kulturnom, ma koliko on bio nauštrb istinskih interesa ovog naroda. Naš suštinski problem je u eliti kolonijalnog mentaliteta.


Foto Vesna Lalić

Egon Savin

reditelj

Ovdašnja elita danas u Srbiji uglavnom ćuti ili se ponaša udvorički. Retki su pojedinci koji istupaju sa gotovo apsurdnim postupcima pobune, koja takođe biva banalizovana uz pomoć televizije, štampe i ostalih sredstava komunikacije. Ne bih rekao da je u pitanju kriza elite, nego ideja, širokogrudosti, kosmopolitskih pogleda na svet, kriza solidarnosti i kriza poštovanja pravih vrednosti. Naša elita više nije prosvetiteljska. Jer, ona je na tržištu, a ono što može da proizvede - jeftina je roba...


Foto Medija centar

Ksenija Petovar

sociolog

Vlast hoće poslušnike, a ne kritičko mišljenje, dijalog i argumente. Ova tvrdnja se odnosi na vlast koja ne poznaje i ne priznaje status građanina kao ravnopravnog i legitimnog aktera na javnoj sceni. Ta i takva vlast, a mi na Balkanu imamo nesreću da su različiti pojavni oblici takve vlasti ovde prirodno stanje, podupiraće opskurne ličnosti, i različitim medijskim i drugim manipulacijama nametati ih kao poželjne uzore mladim generacijama, kao nekakvu elitu ovog društva. Svakodnevno uguravanje tih i takvih elita u životni prostor građana Srbije je među ključnim razlozima zašto mladi beže glavom bez obzira iz ove zemlje. Drugim rečima, jadni su društvo i država u kojima vlast generiše elitu!
Društvene elite regrutuju se iz profesionalnog znanja i ugleda, a uslov za razvoj profesije su autonomna i nezavisna profesionalna i strukovna udruženja zasnovana na definisanom i primenjivanom etičkom kodeksu.


Foto Beta/Vladimir Milovanović

Obrad Savić

filozof

Od završetka Hladnog rata histerizovana politička energija transformisala se tako što se masovno okrenula tržištu, kapitalu, ekonomiji i globalnom privrednom takmičenju. Srpska politička elita se obazrivo držala po strani nastojeći da preživi prazninu monumentalnog socijalističkog poraza. Tek je uspon nove preduzetničke elite srpske mafije doprineo ratničkom putu Srbije u liberalni raj lišen evolutivne demokratije... Srpska elita je uspela da zaboravljenim događanjem naroda, afirmiše akustički koncept nacije, populističko dranje masa koje je brzo ućutkano i pretvoreno u entuzijastičke i poslušne građane taoce.