Elita za novog Baju

Foto profimedia.rs

Da li je elita onaj samoproglašeni sloj bogatih, bahatih, silikonizovanih, moćnih, ili je pak elita onaj visokoobrazovani sloj svakog društva, koji pored vrhunske erudicije ima i podrazumevajući osećaj za pravdu. Društveni sloj sa razvijenim i istančanim moralnim normama, sa potrebom da se progovori, učini, upozori, kaže, pa šta košta neka košta, poput čuvenog profesora Miše Đurića koji će usred nemačke okupacije odbiti da potpiše jedan kompromitujući dokument, bez obzira na to što ga je gotovo celokupna tadašnja beogradska elita potpisala, samo zato što kao profesor etike ne sme da radi stvari suprotstavljene sopstvenim moralnim načelima, pa nek bude šta će biti, Banjica, Jajinci, svejedno. Ili je elita ono što danas, provereno prevereno boravi u ministarskim i direktorskim kabinetima. Sedi li elita danas u parlamentu ili u zbornici bilo koje gimnazije?

Da li je elita Nikola Pašić, vucibatina sa najvišim spomenikom u prestonici, zaječarski golotrban, siromašan kao vinsko sirće, kasniji većinski akcionar svih profitabilnih srpskih rudokopa, od Bora do Vrdnika, ukupno 172 koncesije, vlasnik devet trospratnih ćoškova u užem centru Beograda, večiti epicentrum svih velikih korupcionaških afera, tatek koji svoju decu u vreme solunskog krvoliptanja bogato ženi i udaje, smestivši svog jedinca u debelu švajcarsku, grčku ili francusku zavetrinu, ili je elita nesrećni Branislav Nušić čiji će jedinac poginuti u tom istom ratu. I pamtimo li to vreme danas po Nušićevom ili Pašićevom činjenju. Po Gospođi ministarki ili po gospodinu premijeru, po Nušićevom Poslaniku ili po premijerovim poslanicima sklonim, poput njihovog lidera, brzom bogaćenju, kratkom pamćenju i dugačkim aplauzima. Da li je elita Ivo Lola Ribar, sin predratnog predsednika skupštine, koji odlazi u šumu sa petokrakom na čelu, da guduri i vukodoli, i pogine na koncu za ideal, ili je elita ona vrsta ljudi sa istančanim smislom za praktično, lukrativno, lukrativno, praktično, praktično...Ideali su jedno, brate, ali isključeni mobilni je isključeni mobilni. Nema tvitovanja, čoveče, a i botoks sve skuplji...



Ili je elita Gligorije Vozarević, iz sremskog Ležimira, koji ceo svoj nemali imetak iz Pešte, Beča i Ujvideka seli u otomanski Beograd, jer su tamo braća u lancima i tamnicama, dubljim i hladnijim od švapskih, pa u njemu otvori biblioteku, čitaonicu, štampariju, a da se u belom gradu oseća kao kombajn u Budvi, da sve što ima zavešta tom istom Beogradu...Grob mu se ne zna, krst koji je podigao danas se više ne zove Vozarov nego Crveni, spomenika nema. Zato ga ima Baja Pašić. Podiglo zahvalno potomstvo. Uostalom, nije ni važno ko nas vodi, nego kuda nas vodi.

Bez obzira na to što je naš Baja sada zakleti vegetarijanac, do sinoć klao jaganjce. Još mu krvava kecelja visi u špajzu, kako da ne bude krvava, o nju je brisao nož i ruke.

Ali sada je vegetarijanac!

Jeste, ali komplet noževa je i dalje u alatu i malj za telad i mašina za meso.

Ali sad jede samo voće! Ne jede, uzme krvavicu krišom. Ne uzme! Uzme. Ne uzme! Uzme, viđen je. Uostalom, neka uzme, važno je da se o tome ne govori.

Ili je elita Ivo Andrić koji je zbog svog osećanja pravde i svojih ideala gulio robiju od Splita do Krakova, gotov da zbog svojih poetičkih i ideoloških premisa ne napiše ni Ćupriju, ni Travničku, ni Gospođicu, voljan da govori svoju jugoslovensku, mladobosansku istinu, urla, viče, spreman da umre na način na koji se danas prelazi iz stranke u stranku. Lako i bez dvoumice.

Ili je elita ono što ume da oćuti. Zbog crne limuzine, sa tamnim staklima, makar to bila i škoda. Crno je, tebra, crno...jelda...Zbog otvorenih računa u periferijskim bircuzima, ćevap je, tebra, ćevap, gde god da se hasne.
Ili je elita Dragiša Vasić, beskrajno darovit, situiran, formiran, koji će poput Lole Ribara otići u šumu. Doduše, onu drugu šumu, ali ipak šumu. Da brani Otadžbinu.
Ili je elita ono što je do sinoć tuklo crnce, palilo krstove i nosilo bele odore i zašiljene kapuljače a onda došlo kući, opralo krvavu bejzbol palicu, stavilo sliku Martina Lutera Kinga na zid, napisalo ispod ja imam san počelo da repuje i da žali što nije rođeno garavo.
Ili je elita ono što o tome neće da govori. Mudro ćuti. Ili bezobzirno ćuti. Besprizorno ćuti. Ogavno ćuti. Uvredljivo ćuti. Odvratno ćuti.
Svako ima pravo da se menja.

Ajde, molim te. Govoriš, napokon. Ali nema pravo da vas pored toga što ste žrtva tera da na sebe preuzmete i izgled krivca. I da se ponašate kao krivac. Mislite kao krivac. Da vam spočitavaju zapaljene džamije i ambasade još garavi od ugarka koje su dodavali onima u prvom redu.
Ili je elita Milan Rakić. Visokopozicionirani činovnik u Ministarstvu inostranih dela, viđen za budućeg ministra, unuk dvojice akademika, etabliran pesnik, poliglota, miljenik beogradskih salona i gospođica, koji odjednom nestaje netragom. Ode tek tako, na Prokletije, da četuje, komituje, oslobađa Staru Srbiju...Iz čista mira. Ničim izazvan, rekli bi moderni poznavaoci elektronskih medija...Na vikend ili dva? Ode da ostane godinama. Spreman da nikada ne napiše ništa od onoga što će ga napraviti velikim pesnikom.

Ili je elita ono što aplaudira novom Baji na partijskom kongresu, satima, danima, nedeljama...Eno ih, još su tamo, tapšu, takmiče se sa Korejcima ko će u Ginisovu knjigu...Ili ih je možda, strah da prestanu. Odjekuju svodovi privatnog teatra, aplaudira se kao nijednom tenoru nikada.
Ili je elita Sava Popović Tekelija, koji sve, od prve palate do poslednjeg cvonjka, ostavlja saplemenicima i njihovoj deci. Da sirotinja progleda i nauči. Da se ima Pozorište, Matica, Akademija...Poslednji sako nema džep za novčanik.

Ili to ovi novi latifundisti, koji zajednici nisu ostavili ni česmu, ni autobusko stajalište, ne mogu da razumeju. Ili neće. Zato što je to, u istorijskom smislu do pre frtalj sata, stajalo iza pulta u svom ilegalnom video-klubu, napravljenom u otetim prostorijama mesne zajednice ili prodavalo kokice ispred zonskih stadiona. Kokice, susam, susam...Pa susaj brate. Danas su to latifundisti kakav Dunđerski nikada nije bio. Sa desetinama hiljada hektara zemlje, kupljene za tepsiju deverike, vlasnici nacionalnih televizija, planina i reka, banaka i fakulteta, aviona i auto-puteva...Ko je rekao revolucija, marš u ćošak, marvo!

Ili je elita, kad smo već kod autostrade, ono što će sutra izmestiti Bubanj potok, da napravi prostor za švedske stolare. Da prodaju kinderbete i police za kompot. To što će u Novom Pazaru zbog toga biti zatvoreno par desetina porodičnih fabrika odličnog nameštaja, nije važno...Saborna crkva kao diplomatsko obdanište, samo male korekcije da napravimo Narodno pozorište kao šoping mol.

Ili je elita ono što o tome razgovetno ćuti. I kao da je sa aspekta novog internacionalizma važno gde ide profit iz belgijskih, hrvatskih, grčkih, slovenačkih, nemačkih tržnih centara. Pravi li se od njega, od profita, obdanište u Paraćinu ili Varaždinu?

Kao vrane na umirućem jelenu. Kidaj, sestro crna, dok je još vruć, kljucaj, oči su najukusnije. Uništi ono što proizvode, dovedi svoje, zaduži ih u Tvojim bankama, pod uslovom da mogu da kupuju samo Tvoje, otmi im Sve, školovanu decu, oranice, identitet, pitku vodu, još oranica, sve oranice...Čija njiva, njegovi hlebovi. Uostalom, neka rade kao traktoristi, kombajneri...Ali to je zemlja njihovih roditelja...Nema više toga. Moderno vreme ne prepoznaje fenomen ličnog ili nacionalnog bogatstva. Uostalom, ono i nije pravilno raspoređeno. Šta će Rusima...Ne, ne, to se na nas ne odnosi. Quod licet Jovi,non licet bovi. Take it or leave it. Kombajner, traktorista, eto i magacioner, malo li je.

Ili je elita Vasa Kasapski, pravi mesar iz Sremske Mitrovice, nek mu je laka sremačka zemlja, svetski rekorder u davanju krvi, išao je da je daje krišom. Pre podne da u Mitrovici, posle podne ode u Rumu a u subotu u Zemun. Voleo čovek ljude.

Ili je elita ono što će noćas leći kao prase a probuditi se spremno da se svađa da je soko. Čekajte, pa ko će onda biti krme? Zar nije sudbina i razlog postojanja svakog praseta da se u jednom trenutku zakrmači. A možda je baš u tome stvar. Ako postaneš krmak, čeka te onaj mesar vegetarijanac, s početka ove priče. Zato je bolje biti soko. Sivi. Sve dok se ne pokuša da se poleti. Nekako, ne ide. Koliko god mahali šunkicama. Ili dok soko ne poželi da klikne koju. Odaće ga groktanje. Ma ko grokće, klikće soko! Kako koga da pitate, pa pitajte elitu. Klikće li? Nego šta nego klikće.