Ko je stvarno opasan

To bih verovatno shvatio kao lošu šalu, ili neprimerenu provokaciju politički najmoćnijeg čoveka na račun „sedme sile“, koju vlast tretira kao devetu rupu na svirali, da ono „opasni“ nije „začinjeno“ primedbom da je za Telekom nuđeno „više nego kada ste ga vi prodavali“. Kao da sam u najmanju ruku bio ministar privatizacije i telekomunikacija u bivšoj vladi i član tenderske komisije, pride. To „vi“ mi zvuči opasnije od procene da sam „opasan“. Bridi više od šamara. Jer, za prave novinare ne postoje „mi“ i „oni“. A dok neko sve deli na „naše“ i „njihove“, pre pet godina, dok su radikali pretili tužbama za prodaju Telekoma, o „mojima“ sam, uz blagonaklon naslov Kradljivci pekmeza napisao: „U ovom trenutku, a posebno za bolju budućnost, možda bi najbolje i bilo da tender propadne! U tom bi se slučaju bar za nijansu smanjila šansa da će pare od Telekoma biti spiskane za nekoliko meseci, za podmazivanje glasačke mašine pred sledeće izbore u vidu povećanja penzija i plata u javnom sektoru“. Bože, ovo zvuči kao da je napisano juče i, što bi rekao Zdravko Čolić, ništa tu ne bih dirao. Ma koliko to zvučalo opasno. Jer za svaku vlast, pa i aktuelnu, i od najžešćih kritičara mnogo su opasniji preletači, neiskrene ulizice, koje Vučića tapšu po ramenu, čak i kada o njemu misle sve najgore. Ako ne veruje, može da proveri kod Tadića. I njega su kovali u zvezde kao nepogrešivog vođu, oslovljavali ga sa „kralju“ i „care“. I tako do - prvog poraza. A onda su našli novog idola, kome će se, takođe, klanjati do prvog poraza. I naći trećeg. I tako ukrug. Do devetog kruga pakla. „Zar neko stvarno misli da je rešenje svih naših problema u tome da kritičari zaćute? Ili da prestanu da podsećaju da nam je bruto domaći proizvod za trećinu manji, već da besramno lažu da je za toliko veći nego 1990“. I vara se Vučić ako misli da je i ovo upereno protiv njega. Ne, to sam napisao dok je predsednik bio Tadić, a premijer Cvetković. Ali, to važi i za sadašnjeg premijera. I za svakog budućeg! Jer, ovde se godinama ne menja ništa. „Iako je premijer obećao, `Boljeg života` za građane nije bilo ni na RTS-u. Kamoli u stvarnom životu. Teško da će bolje biti i ubuduće“. Ni ovo Vučić ne bi smeo da shvati lično zato što je napisano tri godine pre nego što je postao premijer. E sad, što to važi i za Cvetkovića, i za Dačića, i za Vučića, to je već „naš“, a ne „njihov“ problem. Mora da me opasnim 2010. smatrala i ministarka finansija. „Ne bih voleo da sam u njenoj koži, ali da kojim slučajem jesam, znam šta bih uradio. Podneo bih ostavku i bar spasao dušu, ako već ne mogu da spasem javne finansije zemlje“. Neki nisu ni 2012, 2013. i 2014, kada je minus u državnoj kasi bio veći od 200 milijardi dinara. Ma, mora da je opasan onaj ko tvrdi da „Vlada Srbije ima ozbiljnih problema. Čak i sama sa sobom. Odluka koju danas donese već sutra može biti promenjena. Najgore je što to više nikoga i ne čudi. Od ove vlade se to čak i očekuje“! I koga briga što sam to objavio pre sedam godina, kad i danas deluje vrlo sveže i uverljivo. A možda je zato i opasnije? Konačno, je li opasnija vlast koja ne radi svoj posao ili onaj ko od 2008. i 2009. uzalud upozorava da „srpski ministri nisu svesni da su javna preduzeća tempirana bomba, koja bi, ako se nešto hitno ne preduzme, mogla da im eksplodira u lice“, da Vlada „sve više podseća na frizerski salon, u kojem se friziraju svi ekonomski podaci, od minusa u državnoj kasi, preko priliva stranih investicija, do privrednog rasta“, „da je zbog previsoke javne potrošnje samo pitanje vremena kada će država dospeti do ruba bankrota“. Biće da su me u to vreme i Koštunica i Dinkić smatrali opasnim. A samo sam bio realan. I da, opasnost od bankrota, nažalost, još nije prošla. Primetio sam i da me se obični građani ne plaše. Ne verujem da su svi đavolski hrabri. Pre će biti da me ne smatraju opasnim. A možda me smatraju „svojim“, jer govorim ono što oni misle. Što znači da su i oni „mnogo opasni“.