Paprena cena jakog dinara

Foto Dejan Živančević

Nema tog političara, pa bio on i guverner Narodne banke Srbije, koji neće popustiti pred ovakvim argumentom. Jačanje evra ili dolara za samo jedan dinar znači povećanje ukupnog duga privrede i građana Srbije za oko 14 milijardi dinara, pokazuje računica NIN-a na osnovu podataka o ukupnoj zaduženosti. Istovremeno, i dug države povećava se za dodatnih 20 milijardi dinara, pošto je i četiri petine njenog duga u stranim valutama. Tih gotovo 300 miliona evra, za koliko se naš dug poveća kada devizni kurs poraste za samo jedan dinar, prejaka su omča oko vrata sirotinjske Srbije, da bi ikome, a pogotovo onima koji svako malo izlaze na megdan biračima, palo na pamet da dinar učine nestabilnom valutom.

I možda baš u tome i čuči odgovor na pitanje zbog čega se sadašnji guverner Jorgovanka Tabaković tako odlučno suprotstavlja preporuci misije MMF-a da NBS dopusti veća kolebanja na deviznom tržištu. Pogotovo što puštanjem dinara da dodatno slabi, ona ne samo steže omču prezaduženim građanima, preduzećima i državi, već i utiče na povećanje cena, jer je Srbija svojevrsna uvoznička kolonija. Toliko da ovde i najveći izvoznici najpre uvezu sirovine ili repromaterijal ogromne vrednosti kako bi napravili ono što će kasnije plasirati negde u inostranstvo.

Ali sve to ima svoju cenu. NIN je istraživao koliko politika relativno stabilnog dinara košta Srbiju, pa i građane koji nisu zaduženi sa valutnom klauzulom. Ili nisu zaduženi uopšte. Koliko je novca iz deviznih rezervi potrošeno na odbranu dinara samo u poslednjih šest godina? Ko je izgubio, a ko dobio? Da li je Srbija zrela za revidiranje svog monetarnog modela i zbog čega? Šta bi bile posledice odluke da se kurs dinara prepusti isključivo tržištu, a šta bi u ekonomskoj slici Srbije bilo drugačije da je to urađeno na početku tranzicije?

Okupljenima prošle nedelje na Biznis forumu na Kopaoniku, Jorgovanka Tabaković objasnila je kako je od 2013. do sada za intervencije na deviznom tržištu da bi sprečila veća kolebanja kursa potrošila 1,4 milijarde evra deviznih rezervi, dok su njeni prethodnici od 2010. do 2013. potrošili 3,7 milijardi, a dinar je opet tokom njihovog vakta više oslabio. Mislim da ovaj odnos govori da racionalno raspolažemo deviznim rezervama za razliku od nekih ranijih vremena, poentirala je Tabakovićeva.

Komentarišući njenu opasku, bivši guverner Dejan Šoškić za NIN kaže da mu nije jasno zbog čega je Tabakovićeva to poredila. Kvalitet monetarne politike se ne meri količinom intervencija na deviznom tržištu, već uspehom u ostvarenju cilja koji je postavljen pred monetarnu politiku, odgovara Šoškić, navodeći da NBS već više od dve godine promašuje postavljeni inflacioni cilj, a upravo je to njen osnovni zadatak. Međunarodna finansijska tržišta već duže vreme primećuju da NBS zvanično govori da cilja inflaciju, ali u stvari cilja kurs.

I zbilja, srpske monetarne vlasti počele su pre gotovo deceniju da primenjuju ciljanu inflaciju kao zvanični model monetarne politike, ali retko kada uspevaju da tu metu i pogode. Bilo da je inflacija na kraju godine bila iznad gornje granice, bilo da je niža od utvrđenog cilja, kao u poslednje dve godine.

Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i nekadašnji član Saveta NBS, kaže da razloge za to treba tražiti u visoko evroizovanoj zemlji, u kojoj centralna banka kontroliše samo 25 do 30 odsto novčanih tokova, a sve ostalo je pod kontrolom nekoga drugog. U našem slučaju Evropske centralne banke, jer je evro ovde dominantna valuta. Nisam siguran da je trebalo tako brzo usvojiti model ciljane inflacije, pre nego što se dinar rehabilitovao i povećao stepen dinarizacije. Sa druge strane, nisam siguran da je u političkom smislu moglo drugačije, jer je MMF insistirao na tom monetarnom modelu, koji je teoretski ispravan, ali je nevolja u tome što je primenljiv u Engleskoj, Australiji ili Holandiji, ali nije u Boliviji, Čileu, Bugarskoj ili Srbiji. Živković veruje da Srbija treba da razmišlja o tome da li je model ciljane inflacije dobar, odnosno nije li za nju bolje da centralna banka istovremeno brine i o stopi inflacije i o kursu dinara.


Foto Oliver Bunić

Na naše pitanje zar Srbija to zapravo već ne radi, ako je za poslednjih šest godina na odbranu dinara potrošeno više od pet milijardi evra, Živković odgovara: Zvanično NBS cilja inflaciju, a možda bi trebalo da usvojimo oba cilja kao zvanična. Nevolja je u tome što se svako prizemljenje dinara, njegovo naglo slabljenje preliva na cene i uvek postoji opasnost od inflatorne spirale. A suština je da se prilikom utvrđivanja monetarne politike i modela njenog sporovođenja mora voditi računa o interesima domaće privrede i njene konkurentnosti, a ne konkurentnosti inostranih banaka. Izvoz je glavni generator rasta industrijske proizvodnje i rešenje za monetarnu politiku mora se tražiti tako da pogura privrednu aktivnost i zaposlenost, objašnjava Živković.

A činjenica je da se Srbija godinama unazad klela u izvoz dok je njena valuta bila precenjena, što izvoznicima i njihovoj konkurentnosti nikako ne odgovara. Upravo zbog toga, Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta, tvrdi da je Srbija od početka tranzicije izabrala pogrešan režim deviznog kursa.

Od samog početka zagovaram režim slobodnog, plivajućeg kursa, umesto fiksnog ili ovog prljavo plivajućeg, kakav Srbija ima. Ekonomska kriza je samo potvrdila da je za Srbiju i njenu ekonomiju plivajući kurs najbolje rešenje. Najpre, destimuliše zaduživanje. Čuva devizne rezerve, jer nema intervencija na deviznom tržištu i favorizuje izvoznu privredu, a to je i najvažnije. Da se kurs slobodno formirao na tržištu bio bi ogledalo srpske ekonomije i njen korektivni faktor, ukoliko želimo da on bude relativno stabilan i bez prevelikih oscilacija, kaže Đukić za NIN i objašnjava da se izabrani režim kursa ne može optuživati za prevelike oscilacije na tržištu, već su one posledica neravnoteža u ekonomiji. Preduslov slobodno plivajućeg kursa je usklađivanje monetarne i fiskalne politike. Da se devizni kurs formirao na tržištu, država bi se manje zaduživala, deficit bi morao da bude mnogo manji, a da bi se to desilo vlasti bi morale mnogo odlučnije da sprovode reforme i eliminišu gubitaše koji crpe budžetski novac, objašnjava Đukić, navodeći da bi slobodno formiranje kursa brzo ukazalo na sve slabosti ekonomije i bilo korektivni faktor koji podstiče rast produktivnosti i konkurentnosti privrede, umesto odlaganja reformi i zaduživanja kako bi se finansirao nesklad između prihoda i rashoda.



Ali je isto tako tačno i da bi manjim i opreznijim zaduživanjem banke u dominantno stranom vlasništvu manje zarađivale, a i privredni rast bi u prvim tranzicionim godinama bio manji, jer se, između ostalog, i bazirao na uslužnim sektorima i trgovini, umesto na realnoj proizvodnji, koja je destimulisana, između ostalog, i forsiranjem jakog dinara.

Šoškić, koji je na funkciji guvernera trošio devizne rezerve, a sada zamera svom nasledniku što čuva dinar, slaže se sa Đukićem da su od 2000. počinjene ozbiljne monetarne greške. Prva velika greška je bila diskreciona odluka da se nezvanično cilja kurs u uslovima visoke stope inflacije, što je dovelo do velikog realnog jačanja dinara bez rasta produktivnosti rada. Time smo bitno smanjili konkurentnost srpske privrede i usmerili privredni rast u pravcu potrošnje i uvoza. To je naročito bilo izraženo do 2003, ali u manjem obimu i nakon toga. Naredna velika greška bila je dozvoljavanje priliva kratkoročnog spekulativnog kapitala, koji je podržavao stabilnost dinara, jer smo i tada kao i sada mislili da je dobro ako je dinar `jak`. Taj priliv nije podizao BDP nego je odlazio u hartije NBS i bio čist trošak za državu. Još veća greška bila je što se u tim uslovima veštački jakog dinara i priliva spekulativnog kapitala dozvolio kreditni rast na evroizovanim kreditima, tvrdi Šoškić i objašnjava da je tako kreiran rizik po finansijsku stabilnost, jer je zaduženost u stranoj valuti u slučaju ozbiljnijeg slabljenja dinara neminovno vodila bankrotstvu dužnika zaduženih sa valutnom klauzulom.

Iako veruje da je model ciljane inflacije dobar za Srbiju, Šoškić ne spori da je ovaj model uveden u zlo doba, tačnije na nepripremljen teren. Nije se smeo dozvoliti kreditni rast baziran na rastu kredita sa valutnom klauzulom, kao ni zaduživanje u švajcarskim francima, u uslovima jačanja dinara. Da toga nije bilo, model ciljane inflacije bi imao mnogo više šanse da uspe.

Ipak, za razliku od Živkovića, koji se pita da li je ovaj monetarni model adekvatan, Šoškić veruje da jeste, ali jedino ako se uporedo radi na povećanju dinarizacije, što NBS, kaže, ne radi od 2012. Na pitanje zbog čega kao guverner nije pustio veće dnevne oscilacije, već je isto branio dinar od prevelikog kolebanja trošeći devizne rezerve, a sada zagovara drugačiju politiku, Šoškić kaže: Nije ista politika deviznog kursa sada i kada sam bio guverner. Ranije su te intervencije bile u funkciji ciljanja inflacije, kao monetarnog modela. Nikada se kurs nije fiksirao, niti se njegovo kretanje zaustavljalo intervencijama NBS. Poslednjih godina, nažalost, ono što se u javnosti naziva `odlučne intervencije radi obuzdavanja kursa` često je zapravo bilo nezvanično prelaženje NBS u drugi monetarni model, a to je ciljanje kursa. Ako NBS interveniše i kada nema opasnosti po inflaciju i finansijsku stabilnost, onda to nije u skladu sa ciljem. Mi smo 2014. imali ozbiljnu recesiju i inflaciju ispod cilja, a NBS je držala kamatnu stopu relativno visoko i intervenisala na deviznom tržištu i praktično fiksirala kurs. Ko to još radi? Smanjuješ dinare u opticaju i držiš visoku kamatnu stopu u uslovima niske inflacije i pada ekonomske aktivnosti, zamera Šoškić današnjoj monetarnoj politici, uz opasku da NBS mora da cilja inflaciju i sprovodi dinarizaciju. Ako ovo drugo nije u stanju, onda bi trebalo razmotriti alternativne modele monetarne politike. Ciljanje inflacije bez dinarizacije ima sve loše osobine fiksnog kursa, a istovremeno nema dobre strane ni ciljanja kursa, ni ciljanja inflacije, kategoričan je bivši guverner.

Ali i u NBS imaju odgovor. Nebojša Savić, predsednik Saveta guvernera i profesor FEFA, kaže da statistika govori da je do oktobra 2012, to jest do promene na čelu NBS, politika centralne banke bila da interveniše samo kada je trebalo sprečiti slabljenje dinara, a takva politika omogućavala je nekim igračima na tržištu sticanje velike dobiti. Tek od kraja 2012. NBS reaguje na tržištu i kupovinom i prodajom deviza kako bi se sprečile prevelike dnevne oscilacije koje nisu dobre ni za koga. Drugim rečima, NBS i dalje ima targetiranje inflacije i finansijsku stabilnost kao osnovne ciljeve, ali devizni kurs je stabilizovan ne ugrožavajući na srednji rok tendenciju njegovog slabljenja, objašnjava Savić. Za sve kritičare i neverne Tome, Savić ima pitanje: Da li je niska inflacija bolja od visoke i da li je relativno stabilan dinar bolji od nestabilnog?, objašnjavajući pritom da većina privrednika u Srbiji, bili oni i izvoznici kojima slabljenje dinara ide naruku, odgovaraju da im je predvidiv kurs jedna od najvažnijih stvari za uspešno poslovanje. A NBS je, veruje on, poslednjih godina postigla upravo to. Sprovođenjem najavljene i predvidive monetarne politike dovela je do smirivanja inflacionih očekivanja, niske inflacije i stabilnog i predvidivog kursa dinara.

Baš kao i Đukić, koji se protivi politici prljavog kursa koji se ne formira tržišno, nego zahvaljujući intervencijama NBS, Savić je uveren da bi puštanje dinara na tržište sada imalo ozbiljne ekonomske i socijalne posledice. U maloj i otvorenoj ekonomiji kakva je Srbija, uvođenje potpuno plivajućeg kursa značilo bi izlaganje tržišta ozbiljnim šokovima spolja na koje je nemoguće uticati. Malo je ekonomija koje dozvoljavaju slobodni kurs, zato i postoje devizne rezerve da se interveniše u skladu sa sopstvenim interesima, kaže Savić.

Ali šta je interes Srbije sada kada su i država i građani i privreda prezaduženi? Kada i izvoznici, što zbog dugova u bankama, što zbog uvoza sirovina žele stabilnu valutu. Kada je očigledno pogrešnom politikom Srbija praktično izgubila monetarni suverenitet, pa od dinara svi beže. Da li je na nju sada primenljiv bilo kakav monetarni model koji ne bi nosio ogroman rizik od ekonomskih i socijalnih potresa. Ili smo ulaskom u pogrešan voz izgubili šansu da izađemo na pravoj stanici.