Testiranje novog poretka

Foto AP

Odluka o povlačenju ruskih trupa iz Sirije na Zapadu je izazvala čuđenje, ali i niz teorija sa konspirativnom podlogom o razlozima zbog kojih je to učinjeno. Naredbom o povlačenju ruskih vazdušno-kosmičkih snaga iz Sirije predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin ponovo je zbunio svoje protivnike, koji ne mogu odgonetnuti pozadinu ove odluke. NJihovo iznenađenje brzinom kojom Putin povlači poteze nije ništa manje nego što je bilo kada su ruski avioni osvanuli na aerodromu u Latakiji. Da su zatečeni priznao je čak i načelnik štaba izraelske vojske, Gadi Ajzenkot. A ako su i poslovično izvanredno obavešteni Izraelci bili navedeni da javno priznaju da ih je ruski potez iznenadio, onda se ceo poduhvat mora smatrati briljantno obavljenim poslom. Od tada su napisane obimne analize, kako u ruskim tako i u stranim medijima, šta taj potez zapravo znači. Jedno od prvih je da je misija uspešno završena, kako navodi Nikolas Gvozdev u tekstu Pet načina gledanja na Putinovo iznenađenje u Siriji, uz ocenu da je to i najjednostavnije objašnjenje zasnovano na proceni da je Moskva uvek planirala da to bude kratkoročna operacija.

Kremlj svojevremeno nije iznosio nikakva grandiozna obećanja o tome šta će doneti aktivno angažovanje u sirijiskom ratu, nije se hvalisao da će Islamska država biti uništena ili da će režim Bašara al Asada povratiti kontrolu nad čitavom Sirijom, podseća autor. Druga interpretacija je da je Putin zaključio da treba da ode dok je u prednosti, uz ocenu da je ruska intervencija dramatično promenila imidž Kremlja. Ruska vojska pokazala je da je sposobna da pokrene i vodi intervenciju izvan bivšeg SSSR-a i da može da promeni situaciju na terenu u Siriji bez obzira na to šta žele Vašington, Brisel, Rijad i Ankara, navodi Gvozdev. S obzirom na početak mirovnih pregovora, Rusiji daje odličan povod da časno okonča operaciju i bilo bi mudro da to iskoristi umesto da bude ponižena problemima u budućnosti, iznosi se u tekstu. Treće tumačenje je da se odluka o povlačenju iz Sirije može shvatiti kao želja Moskve da izbegne avganistansku zamku, budući da su neki sponzori sirijske opozicije svojevremeno planirali da nađu način da Sirija za Rusiju bude još jedan Avganistan, tako što će pobunjenike osposobiti da gađaju ruske avione i da Rusiju uvuku u kopnene akcije. To se nije dogodilo.

Putinova odluka se može tumačiti i na četvrti način kao korak ka boljim odnosima sa Saudijskom Arabijom, piše Nešenel interest, podsećajući da bi Rusija želela sporazum sa Rijadom o stabilizovanju svetskog energetskog tržišta, kako bi se cene oporavile a ruski budžet ponovo počeo da se puni. Rusko povlačenje iz Sirije Saudijcima signalizira da je Moskva, pošto je spasla svog saveznika od rušenja, otvorena za rešenje putem pregovora, zasnovano na izvesnom stepenu decentralizacije i stvaranju vlade nacionalnog jedinstva, što bi, navodi se, bilo u skladu sa saudijskim interesima. Na kraju, peto tumačenje bi bilo da je Putin najavom o povlačenju, koja je po nekima iznenadila sirijsku vladu, možda želeo da upozori Asada i druge koji žele rusku pomoć da Rusija nije bure bez dna. Odluka Kremlja je delimično vezana i za sve veće rusko-iranske nesuglasice po velikom broju pitanja, uključujući i pitanje saradnje u naftnoj sferi. Moskva, doduše, nikada nije ni skrivala da u Siriji želi da dejstvuje u sastavu široke antiterorističke koalicije i da tu koaliciju doživljava kao deo velike scene.

Iran je u određenom trenutku prestao da ispoljava raniji nivo kooperativnosti, pa čak i spremnosti da i dalje aktivno dejstvuje u Siriji (povlačenje jedinica Hezbolaha iz Sirije počelo je još pre nego što je Putin obelodanio svoju odluku), i samim tim je nestao jedan od najvažnijih uslova pod kojima bi Rusija nastavila ovu operaciju. Umesto tog uslova pojavili su se rizici, i Kremlj je potpuno ispravno odlučio da ih otkloni u samom začetku. Aktuelno iransko rukovodstvo teži maksimalno da iskoristi potencijal ukidanja sankcija, kako bi demonstrirao svoje mogućnosti u ulozi regionalnog lidera.

Još je očiglednija težnja Moskve da iz ruku tandema Merkel Erdogan izbije propagandističke džokere, pomoću kojih se problem migracije u Evropi dovodi u vezu sa ruskom operacijom u Siriji. Manevar Kremlja je obesmislio tu propagandističku kampanju (a ona je zaista ljutila Putina), pogotovu ako se uzme u obzir da se priliv izbeglica verovatno neće smanjiti. S obzirom na političku konfrontaciju sa Evropom koja traje već dve godine, i na neprekidno produžavanje sankcija, sasvim je logična težnja da se iskoriste greške evropskih političara. Ako bi se cela stvar tumačila šahovskim rečnikom, onda je to najbolje okarakterisao ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin, kada je u intervjuu za Politiku rekao da u globalnom šahu Rusija igra de fakto belim figurama i da zato i bilo koji korak Rusije jeste iznenadan.

Zapad u proceni perspektiva ruske operacije u Siriji očigledno igru nije dobro pratio, a sve zbog sopstvenog nepoverenja prema Moskvi. Kremlj je od samog početka naglašavao ograničeni karakter misije ruskih vojno-kosmičkih trupa i odsustvo želje da Rusija bude uvučena u kopnenu operaciju. Zapad je sumnjao u to i pretpostavljao da Moskva ima neke skrivene namere. Moskva je tvrdila da će operacija trajati sve dok sirijska armijavodi borbu protiv terorista. I zaista, u trenutku kada je Asadova armija počela da imitira opsadu Palmire, a u stvarnosti da se koncentriše na područje oko Alepa, Rusija je donela odluku da završi operaciju. Moskva je veoma jasno pokazala Asadu da podržava samo njegovu borbu protiv Islamske države i drugih terorističkih organizacija, a ne i njegove pokušaje da pomoću ruskog vojnog potencijala reši pitanje svog političkog opstanka.



Naravno, ruski interes je, za sada, opstanak Bašara al Asada. Bez tih garancija i bez prethodnog utvrđivanja opštih okvira političkog uređenja Sirije u prelaznom periodu - ne bi bilo povlačenja snaga. Dakle, i SAD i evropski učesnici pregovora su pokazali spremnost da u bliskoj budućnosti Asad neće nikud otići, ali Zapad ne može sebi da dozvoli da to glasno prizna. Glavno pitanje je ima li Rusija nameru da svoju strategiju u Siriji i dalje vojno podupire. Odgovor je dao sam Vladimir Putin na svečanosti u Kremlju 17. marta ove godine, na kojoj je uručio državne nagrade vojnom personalu koji se istakao tokom antiterorističke operacije kada je nedvosmisleno poručio da nikome nije dozvoljeno da narušava vazdušni prostor Sirije. U vezi sa tim, on je upozorio da je Moskva spremna da upotrebi sredstva PVO za sve mete koje smatra pretnjom. Dodao je da će svi delovi raspoređenog protivvazdušnog sistema odbrane, uključujući komplekse malog opsega Pancir F i dalekog opsega S-400 trijumf biti tamo stalno bazirani. Naglasio je da ukoliko bude potrebno, ruske snage mogu za nekoliko sati biti poslate nazad u Siriju i da su postojeće baze u toj zemlji dobro zaštićene. Tu je i zvanični podatak Ministarstva odbrane da je na zaraćenoj teritoriji ostalo angažovano oko hiljadu vojnih savetnika iz sastava oružanih snaga Rusije, zatim da su dopremljeni i neki novi vazduhoplovni aparati avioni i helikopteri, te da se u teritorijalnom moru Sirije nalazi, između ostalog, podmornica Rostov na Donu, opremljena krstarećim raketama kalibar-NK čiji domet je veći od 1.500 kilometara. Ključni deo Putinovog izlaganja ogleda se u rečima da je Rusija stvorila uslove za mirovni proces u Siriji i da će Moskva nastaviti da nadgledasporazum o prekidu neprijateljstava. Očigledno je reč o taktičkom potezu, bolje reći prestrojavanju i preraspodeli snaga. Vojni eksperti zaključuju da će Turska nastojati da oteža položaj ruskih vojnih potencijala u Siriji, prvenstveno kroz ometanje njihovog redovnog snabdevanja, što se odvija pomorskim putem. Nedavno je objavljena vest da je ruski desantni brod Aleksandar Otrakovski prošao kroz Bosforski moreuz pod velikom pratnjom turske strane, što je nagoveštaj da će se kretanje ruskih brodova kroz Bosfor i Dardanele pomno motriti, ali i uz različite izgovore ometati. Pored toga, američka strana je isporučila Saudijskoj Arabiji protiv-vazdušne raketne sisteme. Mnogi su zaboravili američku odluku s jeseni 2013. godine da Saudijcima prodaju 15.000 protivtenkovskih raketa. Iskustvo pokazuje da ono što od Amerikanaca dobiju Saudijci brzo završi u rukama tzv. sirijske opozicije, kao što je bio slučaj sa ovim protivtenkovskim oružjem TOV, koje se pokazalo kao efikasno u gađanju sirijskih i ruskih tenkova, pa i helikoptera koji je spasavao pilota oborenog suhoja. U Siriji će ostati obaveštajci, protivvazdušni sistem S400 i brodovi u Sredozemnom moru, koji raspolažu modernim protivvazdušnimsistemima i elektronskom opremom. Obe ruske vojne baze su ostale, infrastruktura i dovoljan kontingent, a vladine snage su delimično iznova opremljene, čak mestimično i preobučene. Tenkovi koje je Rusija isporučila Asadu ostaće sa sirijskom posadom na linijama fronta. Pritom je situacija na regularnom frontu stabilna sa prevagom u korist Damaska.

Sve će to biti dovoljno da se neprijatelj zadrži, i da otpočnu mirovni pregovori, kako bi se došlo do političkog rešenja. Turska je ovim potezom isteranana čistinu. Neće imati argumente da u nastalim okolnostima šalje trupe u Siriju, odnosno da sukob dovede do ivice globalnog rata. Rusiju više niko ne može optuživati da vojnim operacijama podstiče migrantske talase koji zapljuskuju Evropu. Putin je ne samo izbegao zamku već je, očigledno, poslao jasan signal, naročito Sjedinjenim Američkim Državama, koji glasi: epoha jednopolarnog sveta je ostala u prošlosti. Računajte i na nas!