Smrt Prvog aprila

Za vas koji ste ove novine kupili i otvorili u petak, kada je NIN definitivno na svim kioscima, samo da kažemo da je juče bio Prvi april, kada vam se mogla desiti neka neslana ili praktična šala, ali verovatno nije. A nije zato što Prvi april pada baš u taj petak o kome govorimo. I tako je prva rečenica ovog teksta postala verovatno najstupidniji primer prvoaprilske šale u istoriji Prvog aprila. Ali se s nečim tekst o možda poslednjem Prvom aprilu mora početi, a i odnosi se na temu. Pre no što udarimo u razradu teze ovog teksta, mali istorijski uvod, čisto orijentacije radi. Za Prvi april (iliti na tarzanskom engleskom „ejpril fuls dej“) se tvrdi da je prvi put pomenut 1392. u „Kenterberijskim pričama“ DŽefija Čosera. Forenzički raspoloženiji istoričari tvrde da se izvor Prvog aprila može naći u rimskim martovskim svetkovinama (iliti hilarijama) priređivanim u čast Kibele, Velike Majke bogova. I sve ovo što je navedeno ima smisla tek kada konstatujemo da je posle 624 godine, a možda i duže, došlo vreme da se Prvi april ukine. Ako ne u celom svetu, a onda za početak u Srbiji. Razrađivanje iznete teze dalje ide ovako: živimo u svetu u kome se, u poslednje vreme, svud unaokolo čuju eksplozije samoizvedene od strane ljudi prethodno obmotanih dinamitom. Dobar deo tih ljudi je to učinio u verovanju da će posle junačke smrti završiti u raju sa 72 device i večnom erekcijom (detaljnije: Sunen Ibn-Madže 39; Zuhd/Poglavlje o ustezanju). Jedan od uzroka povećanja broja tih nadajućih eksplozivnih stradalnika mogao bi se naći i u verovanju zapadnih administracija da je moguće putem bombardovanja i/ili intervencije instalirati prozapadni parlament u Libiju, Siriju i Irak... I da skratimo, živimo u vremenu u kome legitimno opstaju religijske, ideološke, političke i društvene ilustracije onih koncepata i njihovih primena povodom kojih jedino normalno pitanje glasi – „Jel` se vi to šalite?“ Sad da ne budemo baš prosti sa originalnim pitanjem. No, hajde da ostavimo planetarna i globalna posla na miru, pozabavimo se lokalom. U njemu su upravo u toku vanredno zakazani izbori zarad punog mandata od četiri godine, a od strane vlasti koja se suštinski nije bitnije menjala tokom dva puta po dve godine (četiri, dakle) prethodnog mandata. Uzgred, ta sadašnja vlast je nastala tako što je ideologija i tehnika vladanja preuzeta od one prethodne vlasti, a što je potpomognuto od strane ambasada istih onih zemalja koje su ovu sadašnju vlast onomad oborili sa one tadašnje vlasti. Da, zvuči kao prvoaprilska šala koja traje šesnaest i više godina u kontinuitetu. Šala ovih dana ima i svoje urnebesne spin-ofove, poput Jasmina Buhića iz Mrkonjić Grada, koji je promenio ime u Kristijan Stenberg i kao norveški ekspert radio u čak četiri javna preduzeća u Beogradu. Ili poput japanske sekte „Vrhovne istine sudnjeg dana“, koja – posle proterivanja iz Crne Gore (?!) – ima nameru da se doseli u Srbiju. Braćo, nas koji ne samo što verujemo, već i živimo u sudnjem danu, ovde ionako ima previše. Produžite dalje. Elem, vratimo se na tezu: svi su izgledi da Prvi april u ovim vremenima polako gubi smisao. Jer ako nije moguće taj veseli praznik razlikovati od ostalih dana, odnosno ako se „Aprilili“ može izgovarati u bilo kom danu bilo kog meseca u godini, to onda znači da poštovanje samo jednog šaljivog dana treba ukinuti. Ko smatra da ova logika nije ispravna, neka pokuša da zamisli kako će izgledati svet posle izbora novog američkog predsednika ili kako će izgledati ovdašnja politička scena posle izbora novog parlamenta. Prvi april će, u poređenju sa takvim danima, koji bi sasvim izvesno mogli da predstoje, biti jedna ozbiljna svetkovina koje ćemo se sa setom sećati po optimalnoj količini urnebesnosti. Te u tom smislu, srećan nam ovaj Prvi april, koji obeležismo ove nedelje. Jer on je možda poslednji u savremenoj istoriji.