Sramota je hvaliti se rastom od dva odsto

Danas u svetu postoji više od 20 zemalja sa stopama rasta iznad sedam odsto i tim tempom one će za 10 godina da udvostruče svoj bruto domaći proizvod. Neke od tih zemalja su sa lošijom infrastrukturom i neobrazovanijim stanovništvom od Srbije i Hrvatske, koje su prošlu godinu završile sa rastom BDP-a manjim od jedan odsto. I Srbija i Hrvatska imaju resurse, ljude, infrastrukturu i kapacitete za dva-tri puta veću proizvodnju od postojeće, pa je sramota i uvreda za građane što se zvaničnici hvale stopama rasta od dva ili tri odsto, kaže za NIN LJubo Jurčić, profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu i predsednik Hrvatskog društva ekonomista.
Kao redovni učesnik srpskog Davosa na Kopaoniku, Jurčić ima dobar uvid i u probleme sa kojima se suočava Srbija, a zahvalnim sagovornikom čini ga i to što uz ekonomsko znanje, bivši ministar privrede u vladi Ivice Račana ima i bogato političko iskustvo - 2007. je bio kandidat SDP-a za premijera, a dve godine kasnije za predsednika Hrvatske. Prvu bitku izgubio je od Zorana Milanovića, a drugu od Ive Josipovića.

Zašto Vijetnam i Burkina Faso rastu 10 puta brže od Srbije i Hrvatske?

Zato što su našle svoj koncept razvoja. Nisam primetio da u Srbiji postoji bilo kakav koncept razvojne politike i sve se svodi samo na to kako da se raspodeli ili proda ono što je još preostalo. Zapravo se rasprodaje dedovina, a naši su nas dedovi učili da to rade samo pijani unuci.

Šta bi trebalo da budu prioriteti nove Vlade Srbije?

Ona najpre mora da definiše ključne ciljeve - povećanje zaposlenosti, proizvodnje i izvoza i da tome prilagodi fiskalnu, monetarnu, obrazovnu, industrijsku i sve druge politike. Ekonomska politika mora da se gradi od temelja, a ne od krova. Fiskalna konsolidacija i očuvanje monetarne stabilnosti ne sme biti samo sebi svrha. Ovde se uspehom smatra to što je referentna kamatna stopa smanjena sa 11 na 4,25 odsto, a u susedstvu su kamate nula, pa i minus jedan odsto! I to nije makijavelistički pristup. To rade pametne zemlje, da povećaju proizvodnju i zaposlenost. To i Srbija može. Tim pre što ima ogromnu količinu neiskorišćenih resursa. Jednostavno, moraju se uzorati neobrađene njive, iskoristiti neiskorišćeno rudno bogatstvo ili već postojeća infrastruktura i kapaciteti. I sve to sa ciljem da se zaposli veći broj radnika.

Kako u to uklopiti aranžman sa MMF-om, koji se bazira na fiskalnoj konsolidaciji, a ne na povećanju proizvodnje i zaposlenosti?

MMF-u je važno da dužnici vraćaju dugove, ali ako država ima dobar razvojni koncept na rok od pet ili 10 godina, MMF će to podržati. U to sam se i lično uverio.

Kako sa smanjenom domaćom tražnjom, posle kresanja plata i penzija, povećati proizvodnju i zaposlenost?

Povećanjem izvoza, ali i domaće potrošnje i tu ne treba bežati od zamene uvoza domaćim robama. Legitimno je pravo svake države da uvoz zameni sopstvenom proizvodnjom. Tu su i mogući najbrži efekti. Drugi način je da se poveća izvoz, jer se po njegovom udelu u bruto domaćem proizvodu meri i efikasnost malih država poput Srbije. Velike kompanije u malim državama moraju veći deo sopstvene proizvodnje da izvoze. U Hrvatskoj gotovo da nema firme koja veći deo prihoda ostvaruje na stranom tržištu i to je znak da nije razvijena zemlja. Isto je i sa Srbijom. To je najbolji dokaz koliko smo konkurentni, bez obzira na to šta mi o sebi mislimo i šta političari pričaju.

Koliko je povećanje proizvodnje stvar državne strategije, a koliko to zavisi od samih preduzetnika?

Preduzetnicima država fiskalnom, monetarnom i drugim politikama određuje okvir poslovanja. Bez pravog ambijenta preduzetnici ne mogu ništa. Engleska kraljica je u 16. veku naredila da svaki Englez koji umre mora da se sahrani u vunenoj odeći i na taj način je razvijena tekstilna industrija. Pametne zemlje mogu naći način da se pogura domaća tražnja za robom iz domaće proizvodnje. To je lokomotiva koja vuče, a stvaranje infrastrukture je kao lokomotiva koja sve to gura. To je, za razliku od pukog populizma, pametna politika.

Ali, zar se i u Srbiji i u Hrvatskoj ne insistira više na stranim direktnim investicijama, nego na zameni uvoza?

Da, ali neće vam doći strani investitori ako vide da postoje neiskorišćeni kapaciteti. A i zašto tražiti da neko ulaže u nove, ako već postoje stari kapaciteti? Da bi se smanjili troškovi ulaganja, trebalo bi najpre iskoristiti postojeće kapacitete. Ako od starta insistirate na stabilnosti, zamrznućete i blokirati tranziciju sa okvirima koji su postavljeni fiskalnom i monetarnom politikom. Ovde su deficit, javni dug i devizni kurs postali sveto pismo. A to nije kreativna, već antikreativna ekonomska politika.

Zašto je to tako?

Političarima je najlakše da pričaju o monetarnoj i fiskalnoj politici i da se hvale stabilnim kursom i smanjenjem fiskalnog deficita. Kao da ih nije briga kolika je proizvodnja, zaposlenost ili dohodak po zaposlenom i po stanovniku. To su tri svetinje ekonomske politike, a o tome se kod nas i ne razgovara.

Šta bi Srbija mogla da nauči od Hrvatske?

Osnovna poruka je da ako ne razvijemo vlastitu snagu za sopstveni razvoj, zemlja se neće razvijati. Čak ni posle ulaska u EU. Sa aspekta proizvodnje, da je Hrvatska i duplo jača ili da ne postoji, niko to u EU ne bi ni primetio. Isto važi i za Srbiju. Iluzija je da će nam neko pomoći ako upadnemo u probleme. Stranci obilato koriste nesposobnost domaćih političara da postojeće resurse iskoriste u nacionalnom interesu, pa ih stranci uzimaju jeftino i još su svi srećni kad zaposle određeni broj ljudi. A ti resursi su mogli Srbiji i Hrvatskoj da omoguće i dva-tri puta veće dohotke samo da imamo pametnu državu. Zato je efikasna vlada najveći, jedini pravi kapital kojim neka država raspolaže. Sve ostalo dođe i prođe.

Kako onda komentarišete tvrdnje zvaničnika da bržeg rasta nema bez stranih investitora, koji dobijaju i po 10.000 evra za svako radno mesto?

To je politička igra, koja može biti samo privremena. Ako subvencije postanu generalna politika, to je smrt za državu. Uz to, ako stranci preuzmu sve resurse, čemu onda država? Da budete kmetovi u vlastitoj državi? A ako su im plate u Srbiji i Hrvatskoj previsoke, kako se na Zapadu, sa tri-četiri puta većim platama proizvode isti proizvodi? Mi smo taoci nesposobnog makro i mikro menadžmenta. Prepreka našem bržem razvoju nije većina, već oni koji upravljaju preduzećima i državom. Jer, kako naši građani, kad odu u Nemačku, zarađuju i četiri puta više? Pa kako tamo vrede, a ovde ne vrede? Biće da je problem u onima koji upravljaju.