Nasilje donosi profit svima

Najpre lider rok benda, potom kompozitor filmske muzike, pa filmski režiser, zatim i pozorišni i televizijski umetnik. Andreja Aćina ovdašnja publika upoznala je i upamtila po svim navedenim delatnostima. Iz poslovnih razloga, Aćin je karijeru nastavio u Kanadi. NJegov najnoviji kratkometražni film nedavno je osvojio i publiku i kritiku na festivalu u Hjustonu, a on trenutno suvereno priprema dugometražni film u Torontu, koji će u celosti biti snimljen u Srbiji. Ipak, razgovor počinjemo njegovim sećanjem na nedavno preminulog Velimira Batu Živojinovića, koji je u njegovom dokumentarnom filmu Valter poslednji put davao intervju, pričajući o istorijskom liku koji ga je proslavio u svetskim okvirima:
Film Valter je bio baziran na odnosu mitova, legendi i heroja, na intimnom preispitivanju istorijskih fakata i domaštane stvarnosti.

Bata je bio jedan od tih jugoslovenskih mitova koji su se desili sedamdesetih godina prošlog veka, ceo taj mit je bio baziran na detaljima iz kratkog života tragično nastradalog sarajevskog obaveštajca Vladimira Perića Valtera koji je ubrzo nakon pojavljivanja filma ostao u senci imaginarnog, filmskog heroja kojeg su kreirali Lebović, Krvavac i na kraju i Bata u svom, sada već legendarnom, izvođenju. Izmaštani filmski heroj je postao veći od istorijskog heroja kojeg su se na veoma brutalan način, skoro četrdeset godina ranije, na dan oslobođenja Sarajeva rešili upravo oni na čijoj strani se borio i koji su i aminovali kreiranje novog arhetipa borca za pravdu i slobodu. Sa te strane je moj film Valter bio u neku ruku čin ispravljanja jedne od mnogih istorijskih nepravdi učinjenih na području nekadašnje Jugoslavije.

Bata se nije protivio tom konceptu, sebe je u celoj postavci video isključivo kao glumca koji je samo radio ono što najbolje radi, glumio je filmskog heroja ne trudeći se da postane jedan u stvarnosti i bio je veoma svestan da mu je tadašnja publika i čitav establišment te epohe okačio na ramena i grudi epolete i ordenje koje nikada nije tražio. Neočekivani uspeh filma Valter brani Sarajevo u Kini dodatno je proširio dimenzije tog kreiranog mita. Tamo su filmskog Valtera poistovetili sa Batom Živojinovićem koji za Kineze više nije bio Bata već sam Valter koji je sišao sa platna i nastavio da živi u nekom novom vremenu, nepobediv, nedodirljiv, neuništiv. Nažalost, kada smo snimali delove filma u Havani, Bata je bio predaleko od koncepta tog superheroja.

U dugom intimnom svedočanstvu već se tada oprostio od nas, to je bio prvi put da sam ga video i čuo kao čoveka koji više nije nosio osmeh kojim bi zaklonio svoju ranjivost i ovozemaljsku prolaznost. Mirnim glasom je u jednom trenutku rekao: Valter je bio svemoguć, ja nisam... i nedugo potom u svom prepoznatljivom stilu, gledajući kroz objektiv kamere u nevidljivu publiku iz zadnjih redova bioskopske sale, upitao da li to neko nešto dobacuje... To je bio Bata, medijum koji je povezivao dve krajnosti života, dve realnosti u kojima je jednako živeo i koje je jednako voleo.

Da li je moguće da se u srpskoj kinematografiji ponovi tako veliki film, više se ne prave priče sa tako visokom tematikom?
Ne smatram da je Valter brani Sarajevo bio veliki film po pitanju svojih umetničkih vrednosti. To je bio dobar žanrovski film napravljen po uzoru na holivudske filmove tog vremena, koji je čak i tada nosio etiketu strip filma. Kao i mnogi drugi filmovi koji su izlazili iz kuhinje Titovih aparatčika i ovaj je imao sreću da je Veliki vođa voleo kinematografiju i da su se u to vreme filmovi finansirali u potpunosti iz državne kase. Srećom, današnja aktuelna srpska vlast nema interesovanja za kinematografiju. Kažem srećom jer ne mogu ni da zamislim kako bi danas izgledali ti narodni heroji na velikom platnu. Kakav bi to film bio u kojem glavni junaci nose fantomke na glavi tokom celog filma ili podižu stadione i kule na vodi umesto porodilišta, bolnica, škola? Film u kojem sportista ulaže milione u obnovu pravoslavnih manastira na Kosovu dok država maše zastavama i sloganima
Nedavno je vaš film T.I.N.A. nagrađen na 49. Worldfest-u u Hjustonu. Ovaj film ste snimili i producirali u Kanadi. Pre 13 godina ste na istom festivalu dobili nagradu za diplomski film Margina koji ste snimili u Srbiji. I jedan i drugi film se dešavaju u mikroprostoru unutrašnjosti automobila koji postaje poprište drame i sukoba među karakterima. Otkud to da ste posle toliko godina ponovili isti motiv?

Pre 13 godina nisam o tome razmišljao kao o konceptu. Margina je bila pisana kao road movie, automobil je u tom smislu bio neizbežan motiv. Tema filma je bila usko povezana sa tada tek nastalim petooktobarskim promenama za koje ćemo nakon samo nekoliko godina shvatiti da se zapravo nikada nisu zaista desile. Protagonisti filma su bili ljudi sa margine naše socijalne stvarnosti. To je bila naša, balkanska priča koju je svet tada prepoznao kao egzotičnu priču s drugog kraja kugle zemaljske koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. T.I.N.A. (This Is Not America) ima sasvim drugu dimenziju. Tu je mikroprostor bio osnovni koncept, a automobil je bio samo jedan od statusnih simbola američkog sna kojim se popunjavaju šupljine života aktera jedne globalne priče koja se igrom slučaja dešava u Kanadi. Jedna od ključnih rečenica koje su mi ostale urezane u sećanju je došla od Miše Radivojevića na prvoj godini Akademije: Tek kada uspeš da ispričaš ozbiljnu priču u kutiji šibica znaćeš da si postao reditelj. Tada nisam do kraja shvatio na šta je Miša tačno mislio.

Vremenom mi se značenje ukazalo samo i posle toliko godina iskustva i rada na najrazličitijim projektima T.I.N.A. je došla kao mali izazov za profesionalno održavanje dobre kondicije. Sa produkcione strane bilo je jednostavnije svesti na minimum broj lokacija, te je i taj aspekt uticao na razvoj scenarija. U ovom filmu automobil se ne pomera, jasno je da su protagonisti ujedno i antagonisti, ukleti putnici na putu ka ništavilu. Dva bračna para, Amerikanac i Meksikanka i Turčin i Ruskinja, spoj nespojivog i čitav arsenal predrasuda, neiskrenosti i maski za skrivanje u kojem prepoznajemo posledice globalne pošasti pukog materijalizma koji vodi u poptpuno otuđenje i veliku usamljenost.
Da li je svet danas spakovan u jedan mikrokosmos u kome ljudi više nisu sposobni da žive sa svojim demonima, što neminovno vodi nasilju?


Mislim da je manji problem nesposobnost življenja sa svojim demonima, veći je problem nesposobnost suživota sa ljudima koji ne moraju neminovno da dele tvoje stavove ili da idu na ista svetilišta kao i ti. Nasilje prirodno dolazi kao posledica jedne perfidne manipulacije koja se sprovodi na svakodnevnom nivou - gomila laži se ponavlja mantrično sve dok se ne premetne u novu, iskrivljenu istinu koju će prihvatiti armija emocionalno zaostalih, nedovoljno obrazovanih i ispranih mozgova. Tako nasilje postaje nova legitimna grana industrije koja donosi profit svima, od moćnika koji skiciraju sudbinu čovečanstva na koktelskim salvetama dok diluju sa svim stranama koje su prethodno zavadili, preko medija koji se izdržavaju izveštavajući o krizi čovečanstva u udarnim terminima, do Holivuda koji kao da nas frenetično priprema za kraj sveta koji poznajemo.
Rekao bih da niste ovde primljeni široke ruke kako se očekivalo i da vam svetski uspeh filma nije mnogo doprineo ovdašnjoj karijeri. Zbog čega je tako ispalo?

Karijeri čega? Partijskog dupelisca koji će dobiti da režira film kao nagradu za svoju poslušnost i odanost vođi? Čoveka koji menja stav sa promenom svake vlasti? Recimo da sam u datom trenutku imao važnije prioritete od građenja karijere, odabrao sam da iz ilegale budem dovoljno prisutan svojim radom u kulturnom životu ali i da budem potpuno nepoznat likom u socijalnim okvirima. Svojim stavovima sam sebi napravio dovoljno neprijatelja ali i prijatelja koji me i dalje bodre. Nisam se obogatio radom na autorskim projektima, novac sam uzimao na drugim stranama gde sam rentirao svoje znanje za dobru nadoknadu a potom bih taj novac ulagao u nove, manje ili više uspešne projekte. Nisam imao podršku većine upravo zato što sam uglavnom sve radio sam ili uz pomoć nekoliko najvernijih saradnika. Birao sam da radim sam kako se ne bih uplitao u mrežu licemerja, laži i sitnih interesa. Birao sam da ne budem deo nameštenih izbora i korupcije.

Ne pričam o političkim matricama, pričam o onom delu kulturne javnosti koja je pod snažnim uticajem političkog nemorala i sama počela da primenjuje principe Ja tebi, ti meni... za dvadeset posto od onoga što dobiješ. Nepotrebno je reći da sam kao svedok sedeo za stolovima gde se trgovalo naveliko filmskim projektima, ljudi su dolazili da traže pomoć i morali su uvek da ponude nešto za uzvrat. U većini slučajeva njihov ulog je bio moral kojeg bi se svesno odricali. I ko je tu zapravo gubitnik? Nije mi žao ni zbog čega, ne smatram da sam bilo šta izgubio nepriznavanjem mojih kapaciteta u širim okvirima ionako već umorne i anestezirane srpske javnosti. Sutra pripada svakome ko živi i radi iskreno i pošteno danas. Ne predajem se i ne odustajem od sebe, ne bojim se da nastavim svoju borbu sa vetrenjačama. Svako ko želi da se pridruži na ovom putu je dobrodošao. Zajedno možemo da promenimo prvo sebe a onda možda i ceo svet. Nabolje.