19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Pre neko veče zatekoh se na večeri kod prijatelja. Prijatelji mojih prijatelja počnu da se žale: Moramo da skupimo četrdeset hiljada dinara, iako od lekarske i profesorske plate to nikako nije jednostavno. Pomislio sam da im se pokvarila mašina za veš, ili im je u kućni budžet upao neki porez-uskok, ali ne: prijatelji prijatelja su vatreni prenumeranti na koncerte Beogradske filharmonije i razmišljaju kako da se i naredne sezone pretplate na sve nastupe, a za to im treba dva puta po dvadeset hiljada dinara.
Ova žanr-scena iz običnog života najbolje odslikava čudo koje i dalje traje, evo već šesnaestu sezonu. U trenucima kad još samo koncerti iz ciklusa Velikani muzičke scene mogu da napune dvoranu Kolarca, nastupi Beogradske filharmonije su stalno puni a mnogi koncerti se potpuno neverovatno za Beograd ponavljaju zbog velikog interesovanja.
A sve je počelo pre deceniju i po, kada sam nakon 5. oktobra 2000. bio svedok rađanja nove Beogradske filharmonije, uz odobravanje, ali i zgražanje mnogih. Tada je utvrđeno da će marketing Beogradske filharmonije biti važan koliko i njeno sviranje, ako ne i važniji. Lepo se potom otišlo u marketinške agencije i problem je brzo utvrđen: ljudi misle da su koncerti Filharmonije neopisivo dosadni, baš kao i ta ozbiljna muzika, i tu sliku treba pod hitno menjati. Rezultat je bio da je novo lice Filharmonije počelo da se gradi kao kad se otvara neki novi luksuzni restoran.
Filharmonijski ciklusi predstavljeni su kao vrlo ukusna jela u jelovniku, nazivi simfonija i uvertira kao luksuzni dekor, a svirka kao nešto neverovatno zabavno što ima karakter klupske zabave. Restoran je tako otvoren, ali trebalo je da pribavi klijentelu, te se i tu pristupilo oprobanom restoranskom receptu. Šarm uprave u prvim sezonama na koncerte BF doveo je diplomatski kor, ministre koji su netom zavoleli muziku, i zvezde modne i filmske industrije. Ostali su, pošto je Beograd ipak jedna palanka, došli za njima.
Tako je vrlo brzo postalo in biti na koncertima petkom i čudo se zakotrljalo. Već posle treće sezone nije bilo pitanje da li će svi koncerti biti rasprodati, već čemu sve to. Pošto je postala muzički ali i estradni kolektiv, Beogradska filharmonija odlučila je da prestane da radi sve ono što je decenijama činila: nije više bila mesto gde treba po svaku cenu da se čuje kompozicija domaćeg autora, niti orkestar s kojim treba da nastupi svaki talentovani mladi muzičar Srbije, pa čak ni sastav sa kojim treba da sviraju afirmisani muzičari Srbije. Vrlo mali broj onih sa prezimenom na ić dobio je priliku da diriguje ili bude solista sa BF nakon 2000, i to su po pravilu bili muzičari koji žive u inostranstvu: Nemanja Radulović, Vladimir Kulenović, Jasminka Stančul, Aleksandar Madžar...
E, tu se već Beograd iznervirao. Kako to? Zašto to? Pa, gde je tu društvena uloga? Jedan broj starijih muzičara iz protesta je napustio orkestar. Broj tekstova u kojima su se potpisnici pitali da li imamo Beogradsku filharmoniju ili Filharmoniju u Beogradu nije bio mali, ali apartnost se nije promenila ni za gram, te je i danas BF autohtona i samonikla pojava koja ovu maratonsku trku trči sama. Šta je rezultat? Kada posetilac kakav je potpisnik ovih redova, koji se obično pejorativno zove inventar Kolarca, dođe na koncert Beogradske filharmonije, on ne prepoznaje nikog ili skoro nikog. Publiku više ne sačinjavaju selebritiji jer se stvar razradila, već oni koji vole muziku, ali posećuju samo koncerte BF. Upadljivo je da nema drugih muzičara, koji bez sumnje bojkotuju koncerte Filharmonije, ali to čine uglavnom na svoju štetu.
Koncerti Beogradske filharmonije, naime, danas su gotovo jedino mesto gde se mogu čuti solisti nalik onima u Berlinu ili Parizu. Tako je bilo i u poslednjih nekoliko nedelja, što je i povod za pisanje ovog članka. Gde drugo u Beogradu mogu da se, u razmaku od samo dve nedelje, čuju pobednik konkursa Čajkovski i pobednik takmičenja Geza Anda? Pijanista Beri Daglas, pobednik Čajkovskog, izveo je retko sviranu Koncertnu fantaziju Čajkovskog, a još jedan pijanista, Aleksej Volodin, za jedno veče odsvirao je svih pet Betovenovih koncerata!
O, kakav je to užitak bio. Daglas je podsetio na ono, ne tako davno vreme kada su pijanisti ličili na pravi ručni rad i kad je sve u njihovom sviranju bilo unikatno. Volodin je bio sasvim drukčiji. Gotovo petosatnu borbu čoveka sa pomahnitalim Betovenom obeležila su brza tempa, desakralizacija Betovena, da, i krv, i suze i znoj. Volodin je Betovena predstavio kao brzi automobil sa respektabilnim ubrzanjem, ali odličnim kočnicama u isto vreme, demonstrirajući da i u muzici važi tekst reklame za jedan tip auto-guma: Brzina je ništa bez kontrole. Kada sam sa Volodinovog koncerta sa Beogradskom filharmonijom izašao ošamućen (jer i slušati ovo bilo je napor), pokušao sam da spojim svoje kratkotrajne početke u Filharmoniji 2001. i ovo veče 2016, pa sam kazao sebi: Ovo moram da opišem u članku koji ću objaviti u NIN-u.
Tako sam, evo, i učinio. I sada treba staviti tačku ili možda tri tačke. Cirkus se i dalje nalazi u našem gradu. Gutači vatre, žongleri na žici i sva sila ogromnih muzičkih životinja obećavaju da će koncerti i naredne sezone 2016/2017. biti isto tako glamurozni. Kritičari će i dalje biti u svojim rovovima i s pravom ili ne tvrditi da sviranje ovog sastava suštinski nikud ne napreduje, a sale će, naravno, biti pune.
I da: treba da obavestim čitaoce NIN-a da su prijatelji mojih prijatelja pronašli četrdeset hiljada dinara u svom nevelikom budžetu, te će i sledeće sezone biti publika na ama baš svakom koncertu Beogradske filharmonije.
Ova žanr-scena iz običnog života najbolje odslikava čudo koje i dalje traje, evo već šesnaestu sezonu. U trenucima kad još samo koncerti iz ciklusa Velikani muzičke scene mogu da napune dvoranu Kolarca, nastupi Beogradske filharmonije su stalno puni a mnogi koncerti se potpuno neverovatno za Beograd ponavljaju zbog velikog interesovanja.
A sve je počelo pre deceniju i po, kada sam nakon 5. oktobra 2000. bio svedok rađanja nove Beogradske filharmonije, uz odobravanje, ali i zgražanje mnogih. Tada je utvrđeno da će marketing Beogradske filharmonije biti važan koliko i njeno sviranje, ako ne i važniji. Lepo se potom otišlo u marketinške agencije i problem je brzo utvrđen: ljudi misle da su koncerti Filharmonije neopisivo dosadni, baš kao i ta ozbiljna muzika, i tu sliku treba pod hitno menjati. Rezultat je bio da je novo lice Filharmonije počelo da se gradi kao kad se otvara neki novi luksuzni restoran.
Filharmonijski ciklusi predstavljeni su kao vrlo ukusna jela u jelovniku, nazivi simfonija i uvertira kao luksuzni dekor, a svirka kao nešto neverovatno zabavno što ima karakter klupske zabave. Restoran je tako otvoren, ali trebalo je da pribavi klijentelu, te se i tu pristupilo oprobanom restoranskom receptu. Šarm uprave u prvim sezonama na koncerte BF doveo je diplomatski kor, ministre koji su netom zavoleli muziku, i zvezde modne i filmske industrije. Ostali su, pošto je Beograd ipak jedna palanka, došli za njima.
Tako je vrlo brzo postalo in biti na koncertima petkom i čudo se zakotrljalo. Već posle treće sezone nije bilo pitanje da li će svi koncerti biti rasprodati, već čemu sve to. Pošto je postala muzički ali i estradni kolektiv, Beogradska filharmonija odlučila je da prestane da radi sve ono što je decenijama činila: nije više bila mesto gde treba po svaku cenu da se čuje kompozicija domaćeg autora, niti orkestar s kojim treba da nastupi svaki talentovani mladi muzičar Srbije, pa čak ni sastav sa kojim treba da sviraju afirmisani muzičari Srbije. Vrlo mali broj onih sa prezimenom na ić dobio je priliku da diriguje ili bude solista sa BF nakon 2000, i to su po pravilu bili muzičari koji žive u inostranstvu: Nemanja Radulović, Vladimir Kulenović, Jasminka Stančul, Aleksandar Madžar...
E, tu se već Beograd iznervirao. Kako to? Zašto to? Pa, gde je tu društvena uloga? Jedan broj starijih muzičara iz protesta je napustio orkestar. Broj tekstova u kojima su se potpisnici pitali da li imamo Beogradsku filharmoniju ili Filharmoniju u Beogradu nije bio mali, ali apartnost se nije promenila ni za gram, te je i danas BF autohtona i samonikla pojava koja ovu maratonsku trku trči sama. Šta je rezultat? Kada posetilac kakav je potpisnik ovih redova, koji se obično pejorativno zove inventar Kolarca, dođe na koncert Beogradske filharmonije, on ne prepoznaje nikog ili skoro nikog. Publiku više ne sačinjavaju selebritiji jer se stvar razradila, već oni koji vole muziku, ali posećuju samo koncerte BF. Upadljivo je da nema drugih muzičara, koji bez sumnje bojkotuju koncerte Filharmonije, ali to čine uglavnom na svoju štetu.
Koncerti Beogradske filharmonije, naime, danas su gotovo jedino mesto gde se mogu čuti solisti nalik onima u Berlinu ili Parizu. Tako je bilo i u poslednjih nekoliko nedelja, što je i povod za pisanje ovog članka. Gde drugo u Beogradu mogu da se, u razmaku od samo dve nedelje, čuju pobednik konkursa Čajkovski i pobednik takmičenja Geza Anda? Pijanista Beri Daglas, pobednik Čajkovskog, izveo je retko sviranu Koncertnu fantaziju Čajkovskog, a još jedan pijanista, Aleksej Volodin, za jedno veče odsvirao je svih pet Betovenovih koncerata!
O, kakav je to užitak bio. Daglas je podsetio na ono, ne tako davno vreme kada su pijanisti ličili na pravi ručni rad i kad je sve u njihovom sviranju bilo unikatno. Volodin je bio sasvim drukčiji. Gotovo petosatnu borbu čoveka sa pomahnitalim Betovenom obeležila su brza tempa, desakralizacija Betovena, da, i krv, i suze i znoj. Volodin je Betovena predstavio kao brzi automobil sa respektabilnim ubrzanjem, ali odličnim kočnicama u isto vreme, demonstrirajući da i u muzici važi tekst reklame za jedan tip auto-guma: Brzina je ništa bez kontrole. Kada sam sa Volodinovog koncerta sa Beogradskom filharmonijom izašao ošamućen (jer i slušati ovo bilo je napor), pokušao sam da spojim svoje kratkotrajne početke u Filharmoniji 2001. i ovo veče 2016, pa sam kazao sebi: Ovo moram da opišem u članku koji ću objaviti u NIN-u.
Tako sam, evo, i učinio. I sada treba staviti tačku ili možda tri tačke. Cirkus se i dalje nalazi u našem gradu. Gutači vatre, žongleri na žici i sva sila ogromnih muzičkih životinja obećavaju da će koncerti i naredne sezone 2016/2017. biti isto tako glamurozni. Kritičari će i dalje biti u svojim rovovima i s pravom ili ne tvrditi da sviranje ovog sastava suštinski nikud ne napreduje, a sale će, naravno, biti pune.
I da: treba da obavestim čitaoce NIN-a da su prijatelji mojih prijatelja pronašli četrdeset hiljada dinara u svom nevelikom budžetu, te će i sledeće sezone biti publika na ama baš svakom koncertu Beogradske filharmonije.
