Utisak nedelje

Leto je po pravilu mrtva sezona za lovce na vesti. Međutim, kako sada stvari stoje, dnevnim novinama ni tri prve strane ne bi bile dovoljne da čitaoce upoznaju sa glavnim događajima. Naravno, malinari više nisu za prvu stranu, nakon što je nepotkupljivi Zaharije Trnavčević onako lepo i jasno objasnio u čemu je problem. Eto, šta je dobar novinar, kada on govori, recimo, o prinosu pšenice po hektaru, meni je to zanimljivije od fudbalske utakmice. Posebno kada se radi o našoj ligi.

Opsade autoputeva uoči Olimpijade, nakon što su izmaltretirane desetine hiljada turista u tranzitu, spustiće ionako nikakav rejting Srbije u svetu. Trebalo je da prođe toliko godina da turisti ponovo pređu naše granice, i sada, umesto da uživaju putujući Srbijom, oni nailaze na prizore ratnog stanja. Uostalom, kada mogu malinari, zašto ne bi i drugi nezadovoljnici zaposeli puteve. I ko je uopšte u ovoj zemlji zadovoljan sem mafije? Zašto su svi navalili na puteve? Mada, u tradiciji nam je da kada se pobunimo, odmah zaoremo drumove.

Koliko se sećam, i mafija je jednom blokirala autoput. Ili bi “crvene beretke” trebalo da drugačije knjižimo? Zaista, imam problem gde da smestim mafiju. Ponekad mislim da sam isuviše nepravedan prema toj gospodi. Jer, eto, i u novinama se stalno govori o “žestokim momcima”, nikada o ološu. Posle nedavnog mafijaškog obračuna na Gazeli nigde nije osvanuo naslov: “Smena ološa u beogradskom podzemlju”, već se i dalje koristi eufemizam “žestoki momci”. To sigurno nije ni omaška, ni plod nekakve direktive, već iskren stav. Postali su nam bliski, navikli smo se na njih kao na kućne ljubimce. Zar nisu deo našeg “džet-seta”? Dobro, još uvek “izvođače radova” ne zovu na prijeme, ali ni taj dan nije daleko. Legalizacija nemorala je u toku, i samo je pitanje koji će program pobediti na tenderu.

Još od Brozovih vremena, “žestoki momci” su imali status naših dopunskih ambasadora, i ubijali su po zadatku narodne neprijatelje širom Evrope, Amerike i Australije. Koliko je samo turbo Srba i turbo Hrvata pobijeno. Jedino mi nikad nije bilo jasno kako je moguće da oni koji su po zadatku ubijali turbo Srbe, posle osnuju turbo srpsku stranku? Sećam se kako je neki krimos pre desetak godina, pokušavajući da u televizijskoj emisiji pokaže koliko je podzemlje patriotsko, navodio kao krunski dokaz ljubavi prema domovini činjenicu da su oni, “žestoki momci”, okupljeni u jednom frankfurtskom stanu, gledali “Neretvu” i plakali. Eto, šta je veliko umetničko delo, i krimos pusti suzu.

Nije mi jasno zašto novinari dozvoljavaju da budu ponižavani onakvim bedastim saopštenjima kakva im je nedavno povodom bekstva Gorana Hadžića ponudio ministar Jočić? Zar i novinari ne mogu da “zaposednu puteve” na svoj način, i za neko vreme izopšte pojedine političare iz svojih izveštaja? Kakva je samo dramaturgija smišljena povodom slučaja bivšeg magacionera iz Borova. Odakle jednom magacioneru vila u Novom Sadu i vila na moru u Bijeloj? Odakle mu obezbeđenje? Ko to finansira? Nije valjda svoj patriotizam naplatio u ratu? Koliko je hiljada ljudi izgubilo kuće i vikendice da bi on stekao to što je stekao? Ili mi je logika pogrešna? U čitavoj raboti nije toliko kriv magacioner iz Borova, već onaj deo naše demokratske javnosti, koji zbog svojih ličnih interesa neće da se zamera mentalitetu.

Nakon otkrića nasilja nad štićenicama domova za maloletnike koje su počinili vaspitači, pao je u zaborav slučaj petogodišnjeg dečaka iz Kuršumlije. Po svedočenju njegove majke seksualno su ga zlostavljali stariji dečaci. Odgovorni u tom gradu smatraju da se radi samo o dečjim igrama, i dovode u pitanje tvrdnju očajne majke. Da li neko zna šta je sa ocem Pahomijem iz Vranja? Gde su momci iz Velikog Gradišta koji su seksualno zlostavljali malog Roma, i to naočigled čitave kafane? O Moldavkama koje su zabavljale crnogorsku “portu” neumesno je trošiti reči. Šta uopšte traži institucija Ženske kuće u muškoj Crnog Gori?

Ništa od izmirenja slavnih partizana Bate Živojinovića i Borisa Dvornika. Kako me je ganula ta tako važna vest. Nije bilo beogradskih novina koje na prvoj strani nisu pisale o tome. Međutim, Dvornik u intervjuu Slobodnoj Dalmaciji tvrdi da je bio pijan, da se ničega ne seća, da je u Kotor otišao zbog snimanja jednodnevnog spota za koji je dobio honorar od osam tisuća eura. Ništa nema od pomirbe, jer Boris ne može da oprosti Bati reči koje je u ratnom vihoru izgovorio protiv Hrvatske. Nikada neće doći u Srbiju. Mada se kod tih estradnih karaktera nikad ne zna. Šta ukoliko Bata sredi snimanje kakvog jednodnevnog spota u Srbiji za dvadeset tisuća eura? Eto nama pomirbe. Ipak, razumem ljude sa estrade. Oni sebi ne mogu dozvoliti luksuz ličnog mišljenja. Disonance su isuviše skupe. Ako to znaju akademici, zašto ne bi i estradni umetnici.

Pre neki dan prolazeći pored kafane “Grmeč”, ugledam za stolom pored prozora poznanika koji je od podneva nazdravljao samome sebi. Kako se godinama nismo videli, morao sam da sednem i popijem s njim piće. U razgovoru monološkog tipa, moj poznanik pomenu kako je pre neku godinu izudarao Hadži Dragana Antića. Iznenađeno sam ga upitao zašto je to uradio? Zar treba imati razlog da bi takvog tipa izudarao, pobunio se moj poznanik. I zatim, posle duge pauze, upitao me da li i ja imam nekoga koga bih bez razloga izudarao. Klimnuo sam glavom i rekao da postoje čak tri takve osobe. Koje su to osobe, pitao je znatiželjno poznanik. Izgovorio sam njihova imena sledećim redosledom: Veljko Bulajić, Miljan Miljanić, Mirko Marjanović. Moj poznanik me iznenađeno pogledao pravo u oči i rekao: Ali, to je jedna te ista osoba.