Može li luđe

Foto Nenad Mihajlović

Stranke nacionalnih manjina čine više od polovine registrovanih, a najveći broj njih neće se naći u parlamentu ni uz pravo na prirodni prag. Ali svaka koja ima ma kakvog političkog uticaja i aktivizma već je bila dobila ponude nemanjinskih, malih stranaka, da je povede u parlament na krilima prirodnog praga. Na predstojećim izborima šansu da se zakače za liste manjina iskoristiće Rodoljubi Dragana Todorovića i Siniše Kovačevića,udruženi sa Srpsko-ruskim pokretom i Aktivna Srbija Dušana Janjića, koja je sporazum potpisala sa Bošnjačkom demokratskom zajednicom Sandžaka Muamera Zukorlića. Neuspešno je lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović pregovarao sa Janom Paulom iz Slovačke stranke, koja je na prethodnim izborima podržala naprednjake. U zbijanju za mesta odbornika važeće matematičke formule ne daju rešenja ni za manjinske koliko ni za ostale stranke.

Pitanje da li prirodni prag koristi interesima manjina, naročito onim koje nemaju uslove da razviju stranačku infrastrukturu, aktuelizovano je kada se na izborima 2012. pojavila lista Nijedan od ponuđenih odgovora, registrovana kao stranka vlaške manjine. Đorđe Vukadinović, analitičar koji je podržao tu listu (njegovo ime bilo je drugo po redu), opravdava praksu povezivanja sa manjinskim strankama činjenicom da su svakoj manjoj i novonastaloj partiji demokratski mehanizmi učešća u politici nedostupni. Od slučaja do slučaja, naravno da može da bude zloupotrebe manjinskih stranaka, ali je isto tako bespredmetno utvrđivati krvna zrnca. Ovde nije reč samo o izbegavanju cenzusa nego i o demonstraciji borbe protiv partokratskog sistema, objašnjava on. Takvog manevra, po Vukadinoviću, ne bi ni bilo da su najveće stranke spremne da propuste druge u igru spuštanjem cenzusa na dva-tri odsto: Visok cenzus je obeležje oligarhijskih, autoritarnih, poludiktatorskih sistema, pa bi najbolje bilo da se razmišlja o tome kako da se promeni sistem u kome velike stranke čuvaju dominaciju po principu kartela. Tako se diskriminišu i birači većinskog naroda.

Ne postoje načini da se proveri da li stranke manjina koje već drugo traju i lako se dogovaraju sa svakom vlašću, poput Saveza vojvođanskim Mađara, zaista rade u interesu manjina, reći će protivnici pozitivne diskriminacije. Da li je, tim pre, korišćenje prilike da se registracijaplati destostruko jeftinije i potpisa prikupi deset puta manje, pa i te da se predizbornom koalicijom izbegne cenzus - gnev pravednih ili zloupotreba manjinskog prava?

Jednostavan odgovor osnivača Centra za istraživanje etniciteta dr Gorana Bašića je da segregativni model multikulturalnosti, koji postoji u našem društvu, generiše sve ove dileme. Iako država čini napore, ostaju problemi velike etničke distance i pitanje na koji način političke partije mogu da odgovore na specifične interese manjina. Činjenica je da ne postoji dobra reprezentativnost, a model prirodnog praga odgovara samo onim manjinama koje su homogeno nastanjene i imaju odgovarajuće institucije. Romi, dakle, nemaju nikakve šanse da iskoriste prirodni prag.

Od mnogih mogućih korekcija sistema, Bašić izdvaja dva. Jedan je podizanje cenzusa za koalicije. A drugi, da se uz mogućnost predstavljanja i prirodni prag, broj glasova koji dobije jedna manjina (po svim listama) zbraja, pa da se oni pretvaraju u mandate samo one od tih lista koja je osvojila najviše glasova.

Od kad je 2007. uveden institut prirodnog praga, koji se računa tako što se broj važećih glasova podeli sa brojem poslanika (250), istina, Romi su imali svega dva predstavnika u parlamentu i to taman još samo godinu dana, do sledećih izbora. Paradoksalno, Romi su i jedna od manjina sa najvećim brojem političkih partija koje ih predstavljaju. Po sedam imaju još Mađari, od čijeg dugovečnog SVM, koji predvodi donedavni predsednik vojvođanske skupštine Ištvan Pastor, druge stranke gotovo da se ne vide, kao i Albanci, koje će i na narednim parlamentarnim izborima predstavljati samo Partija za demokratsko delovanje Rize Haljimija, uz podršku Demokratske unije Albanaca Bujanovca.

Đorđe Vuković, politički direktor CeSID-a, nije pristalica prava da se uz pomoć prirodnog praga neko pojavljuje u izbornom procesu. Naročito zato što je pripadnost nacionalnoj manjini subjektivna stvar, koja je uneta u zakon. Problem je mogućnost da se po etničkoj osnovi gradi sistem, ali veliki eksperti iz međunarodne zajednice su nam tako savetovali i, suštinski, napravili još veći problem. Normalno je i da to pravo koriste druge stranke i alal im bilo. I to je demokratija. Ali realnost je da se, na ovim našim prostorima, ne možemo praviti da nije bilo ratova i da nema njihovih tragova zbog kojih je nekakvo rešenje potrebno, kaže Vuković, koji rešenja iz zemalja u okruženju smatra još luđim od ovdašnjeg.

U modelima poput rezervisanih poslaničkih mesta za manjine u Hrvatskoj i Rumuniji, po Bašiću, nedostaje stavrna politička snaga. Kod stalne stolice se gubi spona između birača i poslanika, što je prednost manjinskih stranaka u Srbiji, koje direktnije od drugih stranaka komuniciraju sa biračima.

Čudnovata potvrda stvarne moći te direktne komunikacije je primer Vladimira Zaharijeva, najdugovečnijeg predsednika opštine u Srbiji, koji je, iako član Demokratske stranke Srbije, osnovao stranku bugarske manjine Prirodni pokret da sa njom izađe na izbore. Prvi čovek Bosilegrada toliko je važan DSS-u, jer je važan bugarskoj manjini, da ga ta stranka nije isključila čak ni kada je odlučio da se, osim na lokalnim, okuša i na parlamentarnim izborima.

Istina je da su one manjinske stranke koje se probiju i potraju pošteđene pritiska koje na organe drugih stranaka stvaraju njihove centrale iz Beograda. Istovremeno, uticaj koji manjinska stranka može da ima na Beograd direktno zavisi od značaja koji ima u originalno svojoj sredini. Bošnjaci u Srbiji su najbolji primer. Bošnjačka nacionalna manjina sa čak 12 partija i zavađena po političkim i verskim osnovama, uspeva da u svakom sazivu Vlade ima bar po jednog ministra, a ponekad i dva, kao onda kada je Sulejman Ugljanin dobio ministarstvo bez portfelja - tek da se ne uvredi. A sve zato što se Sandžačka demokratska partija Rasima LJajića i Ugljaninova Stranka demokratske akcije Sandžaka (iz koje je prva nastala) međusobno nisu uvažavale, pa većinske stranke nisu mogle da se odluče koja im je od te dve više bošnjačka. LJajićeve stranke (2009. nastaje Socijaldemokratska partija Srbije, koja se ne vodi kao manjinska) uvek su u koaliciji sa najvećima - demokratama ili naprednjacima. Iako više ne predvodi stranku manjine, LJajićevo je uporište manjinska sredina.

Što važi za lidera, važi i za stranku. A važi da je Ištvan Pastor već podržao buduću vlast, pa će se Mađarski pokret, koji je nastao kada su funkcioneri Tamaš Korhec i Laslo Varga napustili SVM, objediniti sa trećom strankom te manjine, Demokratskom zajednicom vojvođanskih Mađara, na pokrajinskom nivou i u tradicionalno Pastorovim sredinama.

Pored Bošnjaka, još su Mađari svojevremeno dobacili do svog predstavnika u vladi (Jožef Kasa), dok ostale manjine, uprkos prirodnom pragu, najčešće ostaju i bez poslanika. Na prethodnim izborima, primera radi, u koaliciji oko Borisa Tadića našla se Demokratska levica Roma, čije se mesto na listi nije pretvorilo i u poslaničko. Dobro su, zapravo, prošle samo one manjinske stranke koje su se samostalno takmičile - Pastor je dobio šest mandata, Ugljanin tri i Haljimi dva. Ispostavlja se, dakle, da dok je god puko prebrojavanje poslanika životno najvažnije, neće biti onog odnosa prema manjinama koji je trebalo da se razvije iz prirodnog praga.