Pali se lako, ne gasi nikako

Foto Milorad Milanković

Sumornu dijagnozu stanja u regionu postavio je Aleksandar Vučić: ekstremizam jača, vesti koje gledamo vraćaju nas u vreme od pre 20 - 30 godina, a emocije su čak i gore nego devedesetih.

Ruski Komersant se koncentrisao na Srbiju: u tekstu pod naslovom Haški sud stao na stranu srpskog nacionalizma list je ocenio da radikalni nacionalizam, koji oličava Šešelj, posle oslobađajuće presude Tribunala, može da se vrati u srpsku politiku, što preti Balkanu novim potresima.
Tu je i zrno optimizma: iako je u Srbiji obično na snazi Marfijev zakon prema kome ako nešto može da krene naopako, krenuće naopako, sudeći prema Vučićevim rečima radikalni nacionalizam nema velike šanse, makar s ove strane Drine.

Ne želimo ni na koji način da pravimo bilo kakve kompromise sa ekstremističkim idejama i njima želimo da se suprotstavimo, obećao je premijer. S obzirom na njegov nezaboravni minuli rad, važna je i rečenica iz prvog reagovanja na oslobađajuću presudu nekadašnjem učitelju, saborcu i stranačkom šefu, Šešelju: Politika velike Srbije nije politika budućnosti, nije politika Vlade Srbije.

Nije to ništa čudno evropeizovani Vučić odavno upozorava na opasnosti od rasta desnice i povlači jasne poteze koji nikako ne mogu biti po volji tom delu biračkog tela od briselskih dogovora o Kosovu, preko odlaska u Srebrenicu, do odnosa prema migrantskoj krizi. Takvom politikom zaslužene pohvale Zapada dobro mu dođu kad god oseti potrebu da se osupne na domaće kritičare i okarakteriše ih kao zlonamerne lenjivce koji ne žele da vide uspehe koje mu priznaju moćne svetske institucije i političari.

Zato je i logična unisonost procena političkih posledica oslobađajuće (prvostepene) presude Šešelju na predstojeće prevremene parlamentarne izbore. Uz nešto razlika u nijansama, preovlađuje uverenje da će od celog slučaja profitirati Vučić. Naravno, pod uslovom da se priča o značajnom povratku naprednjaka u staro radikalsko jato pokaže kao obična predizborna reklama.

Šešeljeva pobeda nad Haškim tribunalom, veruju analitičari, daće radikalima vetar u leđa i osigurati ulazak u parlament. Vučić će time dobiti priliku da se, upozoravajući na proboj zastrašujućeg, podivljalog nacionalizma, u vizuri Zapada učvrsti u ulozi faktora mira i bezbednosti, pritom provereno kooperativnog. A ako Šešeljev očekivani rast popularnosti uspe da, pride, ispod cenzusa zgura ostale desničarske liste, među kojima svakako ima i onih koje nisu sklone za razne nagodbe proevropskom Vučiću još bolje.

U atmosferi pominjanja novog krvavog sukoba u regionu, ta teorija zvuči gotovo umirujuće. Ipak, da li je sve baš tako jednostavno i svodivo samo na efekat na aprilskim izborima? Jer, odmah posle njih kreće nova kampanja, za predsedničke izbore 2017, a moguće i nešto obuhvatnije novo mešanje karata u godini koja dolazi, a možda ima neke budućnosti i nakon toga. I da li je zaista moguće držati pod kontrolom sve ono olako igranje nacionalističkom vatrom, u kome ne učestvuju baš samo regionalni igrači, rukovođeni sopstvenim unutarpolitičkim, naročito predizbornim potrebama, već i međunarodni faktor - o čemu najočiglednije govore brojne traljavosti Haškog tribunala, ali ne samo one?

Jer, nije problem samo u aktuelnoj pretnji Hrvatske da će blokirati evrointegracije Srbije i razmeni stavova sa Bakirom Izetbegovićem koju će Vučić pokušati da prevaziđe tokom predstojeće posete Mostaru. Varnice izbijaju gotovo svakodnevno, a sva fragilnost regionalnih odnosa najbolje se, kako primećuje Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka, videla tokom prošlogodišnje migrantske krize kada je čak i granica između Srbije i Hrvatske bila blokirana.

I srpska i hrvatska vlada kao da jedva čekaju da podizanjem strasti osvoje jeftine poene na lokalnom terenu. Niko ne razmišlja dugoročno, kaže Spasojević. Za njega su i najnovija haška presuda i reakcije na nju zabrinjavajuće, ali ipak nalazi i razloga za uverenje da novi sukob nije neizbežan. I to ne u rečima onih poverljivih izvora iz redova vlasti koji su skloni da, naročito predstavnicima Zapada, objašnjavaju da je povišena retorika predviđena samo za izborne potrebe, sve zaklinjući se da će, kad glasanje bude gotovo, vlade u Beogradu i Zagrebu lako naći način da unaprede odnose.

Spasojević, naime, kaže da nacionalne politike ne mogu da se generišu tek tako, bez ozbiljnog povoda. Navodeći kao primer kosovski problem, koji je sada pacifikovan, on kaže da bi moralo nešto baš veliko da se desi da bi se priča izbacila iz sadašnjeg okvira. Naravno, dodaje oprezno, iz iskustva znamo da je to moguće, naročito ako ima više zainteresovanih strana.

Nije da ih baš nema. Gledajući sa briselske distance, iz kancelarije nemačke Fondacije za nauku i politiku koju vodi, i politikolog Dušan Reljić prošle nedelje je upozorio da postoji veliki broj ljudi u Srbiji, Hrvatskoj i BiH koji bi rado ponovili bitke koje su vodili. Ipak, prema njegovoj oceni, to što je region u procesu pridruživanja EU, a njegov veliki deo već je i u NATO, znači da će, bez obzira na verbalne eskapade u Beogradu i Zagrebu, ostati miran.

A koliko je, uz te verbalne eskapade i ostale podsticaje s raznih strana sveta, proces evrointegracija Srbije uopšte održiv? Podrška putu ka Briselu jeste (još uvek) natpolovična, ali je sve više faktora koji rade protiv nje od pogrešnih poteza Zapada, preko intervencija Rusije, do sticanja punoletstva generacija kod kojih su se, sudeći po istraživanjima, ozbiljno zapatile vrednosti suprotne evropskim.

I nije baš da je naprednjačka vlada sasvim nevina u negovanju takvih stavova: ako je bliskost premijera sa najžešće antievropski orijentisanim medijima teško u potpunosti dokazati, lako je pobrojati antizapadne izjave njegovih važnih ministara ili setiti se, recimo, potpuno nekažnjenog, a po zakonu kažnjivog, Šešeljevog paljenja zastava EU. Sve to uz nezvanično objašnjenje iz krugova bliskih vlasti o Vučićevom navodnom planu da sačuva/pacifikuje staro, radikalsko biračko telo i neprimetno ga uvede u EU.

Od osnivanja SNS došli smo u Srbiji do bazičnog proevropskog konsenzusa koji je formiran na nivou simbola sada sve stranke u parlamentu kažu da se proevropske, ali se to opredeljenje ne prenosi po dubini, kaže Spasojević. On uočava značajan udeo nedemokratskih tendencija - poput nepostojanja poštovanja političkih protivnika, slobode medija, prava na drugačije mišljenje - i kod SNS i kod njihovih birača. Ako Vučić želi da prevede biračko telo u proevropski blok, mora da radi više. Poruke moraju biti jasnije i demokratskije, ne sme da okreće leđa na izjave Aleksandra Vulina i Nebojše Stefanovića, kaže sagovornik NIN-a.

A možda se povratak na radikalizam pokaže kao jednostavnija varijanta od preumljenja društva?
U Srbiji je sve moguće, ali to ipak nije verovatno, smatra Spasojević. On misli da je flert SNS sa nacionalizmom moguć samo kad rejting stranke počne ozbiljnije da pada, ali bi to srednjoročno gledano, bio njihov kraj. Imaju, uostalom, primer Vojislava Koštunice koji pokazuje da su, u ovom međunarodnom kontekstu, šanse da se u tom slučaju zadrže na vlasti, kako kaže, male čak i u Srbiji.

Ako nije u stanju da podstakne demokratske procese, međunarodna zajednica može da spreči konflikte ozbiljnih razmera, kaže Dušan Spasojević.
Jer, ono što zanima Zapad jeste šira slika. Sve ostalo je naš problem.