Pristojni ljudi i nepristojna politika

Dođu vremena kada život iskoči iz zgloba, i sve krene nizbrdo. Posle nikako da se vrati u normalno stanje. Kako godine prolaze, navika čini svoje, pa abnormalno deluje normalno. Ćopanje sa izvrnutim zglobom nametne se kao najprirodniji vid kretanja sa tendencijom da se ostaci predćopavskog perioda u potpunosti zatru. Taj posao danas obavljaju mediji. Oni stvaraju foto-robot junaka našeg doba. A kako izgleda taj junak našeg doba? Drčan, grub, prostačkih manira, hini uvređenost, ali uvek je tamo gde su moć i novac. Iritira ga sve što je pametno, pošteno, dosledno, a nadasve logično. Što traži rizik. Red, sistem, postojanost i odgovornost doživljava kao prirodne neprijatelje. Propoveda liniju manjeg otpora, i kao takav indukuje ona divna stvorenja po društvenim mrežama. U prelaznim vremenima – a ovo naše traje već četvrt veka bez naznake kada bi se moglo okončati – junak našeg doba obavlja servis svakoj vlasti neovisno o političkoj pripadnosti. Da se razumemo, tu nikakve pripadnosti nema, sem odanosti onome najnižem za šta je biće čovek sposobno. Režimski kostimografi kasnije prema potrebi prišiju petokraku, kokardu ili nešto treće. Naslušao sam se u mladosti priča o šestoj ličkoj, o komunjarama u dedinjskim vilama, o diplomatskim magacinima i hirovima bivših golja. Ne sporim, sigurno je toga bilo u velikoj meri. Slutim mogućnosti onog dvornikovićevskog „nervoznog dinarskog elementa“ u prelaznim vremenima. Međutim, propaganda kruga dvojke decenijama je na slavskim okupljanjima stvarala jedan stereotip, pa smo nespremni dočekali dolazak demokratije, smeštajući je blanko u prostor pristojne strane sveta – kao da demokratija ne zavisi od ljudi koji je stvaraju – prepuštajući onu drugu, nepristojnu stranu, komunjarama, naivno verujući da dobro i loše zavise o ideologijama. Da se razumemo, u svim ratovima i revolucijama, nakot ljudski posluži kao sredstvo treniranja strogoće, pa tako svakojaki bašibozuk osvane ne samo pod skutom nove vlasti, već i u njenom središtu. Vrlo brzo prevrtljivi ljudski materijal razblaži koncentrat svake velike ideje. Uostalom, zar je danas drugačije? Jedini je problem što više nema te ideje. A ono nešto u čemu se brčkamo niti je veliko, niti je ideja. Na delu je rehabilitacija. Naravno, tu rehabilitaciju – što javno, što tajno – ne sprovode oni koji su devedesetih godina prošlog veka imali status topovskog mesa, izmanipulisane i ponižene narodne mase za čije aktiviranje je važio PIN: dostojanstvo. Rehabilitaciju na velika vrata guraju upravo oni koji su po drugi put među Srbima na vlasti. Oni bi da se vreme računa od 5. oktobra 2000, da se u potpunosti izbriše stara era započeta Osmom sednicom, da se zaboravi onih njihovih 13 godina kada je izvršena potpuna devastacija Srbije, koja je pored privrednog kolapsa podrazumevala i uništenje svih sistema vrednosti i moralnih normi. I sada, ti isti koji su jednom već zavili Srbiju u crno, predstavljaju se kao spasioci. Jedini spas za Srbiju je da se pristojni ljudi distanciraju od nepristojne politike, da još jednom glasaju za MANJE ZLO. Jer, to manje zlo nije pre četvrt veka uvuklo Srbiju u ratove, niti je izazvalo sankcije međunarodne zajednice. To manje zlo nije napravilo od svojih građana parije Evrope, samoubilački ih izložilo bombardovanju NATO i doživotno im osiguralo uloge gubitnika i negativaca. Manje zlo nije sastavljalo liste za odstrel, niti je javno pretilo političkim neistomišljenicima; nije od Srbije pravilo rusku guberniju. I zato, ne verujmo Danajcima ni darove kad donose. To su oni koji će i ovog puta – ukoliko ostanu na vlasti – isporučiti još jednog trojanskog konja. Zar nije dovoljna ergela koju su nam darivali tokom svoje vladavine? Hoćemo li i dalje nastaviti da živimo pod narkozom rijalitija, jedine kulturne tekovine njihove vladavine? I zato, predstojeći izbori jesu trenutak da se izađe iz apatije. Bez obzira na političku pripadnost, pristojni ljudi ovog puta imaju šansu da svojim glasom spreče ponovni dolazak u Skupštinu svih onih desničarskih marginalaca i baraba – najamnika sadašnje vlasti. A to nije malo. To je novi početak demokratije.