Brana između vode i neba

Iz mirne vode akumulacionog jezera, nastalog pregrađivanjem tokova rečica Jablanice i Sušice branom Rovni, nadrealno viri kube pravoslavne bogomolje, Valjevske Gračanice. Društvo joj prave vrhovi borova i gole grane dva druga drveta što nisu dočekala raskoš proleća. Ova je slika putem medija obišla region, izazivajući, u najmanju ruku, čuđenje, dok izravno prizor asocira na scenu iz nekog postapokaliptičnog filma. NJu čini još pomerenijom graja seoske dece sa malenog splava, konopcem raspetog između kupole i obale, a realno opravdava nužnost veštačkog rezervoara vode za potrebe Valjeva, Obrenovca i Lazarevca.

Na svega par stotina metara vazdušne linije odatle, na Bakića brdu u Tubraviću, kočoperi se novi hram, podignut kao zamena za potopljeni. Prazan je, zakatančen, prazni su i drugi objekti portirnica, parohijski dom, kuća za sveštenika, ulazna kapija vetrom je razvaljena, kao i deo oluka na krovu crkve. Objašnjenje fenomena je ovo: nadležni vladika valjevski Milutin drži se obećanja da dok je živ, neće priznati zamenu za Gračanicu. U ćošku dvorišta, nepotrebno stražare kameni nadgrobni spomenici, bitno stariji od crkve, zidane po ugledu na brvnare, ali luksuznije.

Na sedamdesetak kilometara od ovog mesta, ispred zgrade Vlade u Beogradu, svakodnevno se skupljaju potpisi za spas Gračanice. Po predanju, crkva posvećena arhangelu Mihailu, zadužbina je jednog od tri brata Nemanjića, bez preciznog veka nastajanja, pa se često laički licitira između prvog, trećeg i 13 stoleća, dok ga nauka datira u 15. stoleće. Podatak se odnosi na temelje, jer su manastir, nekad navodno opštežitije 400 monaha, tri puta rušili Turci. Nova crkva je sazidana nakon Drugog srpskog ustanka (1815), a kupolu koja još prkosno viri iz vode, dodao (sveti) vladika Nikolaj Velimirović u drugoj polovini prošlog veka. Zaštićena je 1997. zakonom kao kulturno dobro, sa sve grobljem, zbog istorijske vrednosti, premda nauka smatra nemogućom vezu hrama i Nemanjića: arheološki nalazi se ne podudaraju sa periodom vladavine Nemanjića, a osnova crkve nema odlike vizantijskog i raškog stila, već kasnijeg, moravskog tipa gradnje, naglašavaju u Republičkom Zavodu za zaštitu kulture Valjeva.

Zavod je dao predlog i zatrpavanja crkve adekvatnim materijalom, kako bi po isteku veka funkcije jezera (oko 30 do 50 godina, zavisno od čišćenja mulja) crkva bila otkopana i ponovo u upotrebi.
Naučne tvrdnje o vremenu nastanka svetinje odbacuje Antonije (Dragan Davidović), monah raščinjen kao odan bivšem vladiki raško-prizrenskom Artemiju, do mere fizičkog opiranja njegovom izbacivanju iz manastira Gračanica na Kosovu 2012, zbog čega je i hapšen. Antonije se poziva na stručnjacima nepoznate artefakte - nadgrobno kamenje sa znakom ribe, specifične za prve vekove hrišćanstva, pronađene u blizini Gračanice.
Monah-nemonah, kako sebe zove, poslednjih meseci predvodi proteste. Do tada je na čelu pobunjenih bio vladika valjevski Milutin, apelujući da se nivo u akumulaciji ne podiže iznad predviđenih 333 metara, što bi poštedelo crkvu. Deo vernika je ostao uporan i nakon što se episkop povukao, a nadležni oglušili o njegovo negodovanje, pa sad slede Antonija.

On litije subotom do beogradske Patrijaršije koristi i kao priliku da prozove patrijarha zbog ekumenizma i pozivanja pape u Srbiju, u čemu se slaže sa Artemijem. Ali, za razliku od eksvladike, i dalje priznaje patrijarha i jedinstvo SPC. Što ga ne sprečava da tu i tamo skokne do bivšeg šefa, premda upućeni tvrde da je sad na platnom spisku vladike banatskog Nikanora. On lično kaže da se izdržava od priloga vernika - protivnika potapanja manastira.

Međutim, upozoravaju poznavaoci prilika, protesti za spas Gračanice samo su pokriće za namere onih koji stoje iza Antonija, a to je rušenje patrijarha Irineja. Pa čak i da je ideološki predznak - za i protiv približavanja hrišćanskih crkava paravan za borbu između oponentskih klanova . Iza demonstranata takvi vide bar duhovnu podršku tvrde struje smenjenog Filareta mileševskog, penzionisanog Kačavende, Pahomija vranjskog, a pre svih - Nikanora banatskog koji je na čelu antiekumenista zamenio Milutina valjevskog čija su imena bila i na popisu potpisnika peticije za smenu članova Sinoda na poslednjem Saboru. Pobornicima pomirenja je i sam popis vladika dovoljan da budu na suprotnoj strani, dok antiekumenistima prizor potopa predstavlja simbol iskušenja prave vere. Stvar je delikatna, kažu i prvi i drugi, zbog čega se niko od crkvenih zvaničnika ne oglašava povodom slučaja Gračanica. Osim patrijarha Irineja, na neki način primoranog da reaguje.

Jer, složenu situaciju još kompleksnijom čini neobičan dijalog između poglavara SPC i premijera Srbije Aleksandra Vučića, vođen, koliko je javnosti poznato, preko medija. Vučić je, naime, tokom predizborne posete Valjevu, poručio da će povući vodu iz akumulacije Stubo - Rovni, ukoliko dobije povoljan signal iz Patrijaršije. Irinej je uzvratio da nema ništa protiv da se potop obustavi, ali ceni da je sad možda i prekasno, smatrajući isprva validnim potpis vladika šabačko-valjevskih (tada zajedničke eparhije, a docnije razdvojene), Jovana Velimirovića 1980-ih, i Lavrentija 2002, kojim je data saglasnost za izmeštanje bogomolje. Neki od pobunjenika veruju da je tek na Vučićev znak (telefonski poziv tvrde), Irinej svoj stav preinačio u podršku povoljnijem rešavanju krize po sudbinu Gračanice.

Prvobitnu saglasnost sa potapanjem manastira Irinej je dao na ime višeg cilja, potrebe lokalnog naroda za pitkom vodom i zaštitom branom od poplava. A baš ovo protestanti, ali i pojedini eksperti dovode u pitanje, tvrdeći da su izostale mnoge dopunske analize koje su pre oko godinu dana predložili stručnjaci Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, usaglasivši se sa projektantima (Energoprojekt) i revidentima (beogradski Građevinski fakultet). Umesto toga, nadležni su iskoristili nailazak poplavnog talasa rekom Jablanicom u februaru za hitno punjenje jezera, do skoro maksimalnih kota akumulacije, odnosno, podigli njen nivo na 360 metara.



Kada su stručnjaci vodoprivrede projektovali ovu akumulaciju pre dvadesetak i više godina, računali su sa normom potrošnje i do 600 litara vode za svakog stanovnika dnevno, objašnjava hidrogeolog dr Zoran Stevanović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta. Današnjim, racionalnijim planiranjem u skladu sa Evropom, standard potrošnje je dva do tri puta manji, kaže. Zatim, samo Valjevo bi nesumnjivo imalo dovoljno kvalitetne vode sa svojih postojećih izvorišta, ali se u vreme projektovanja brane predviđala termoelektrana Kolubara B za čije hlađenje turbina bi nedostajalo vode, a od koje se u međuvremenu odustalo. Stanovništvo Lazarevca i Obrenovca se tokom te dve decenije snašlo kopanjem bunara, napominju pobunjeni vernici, pa, po njima, i ovaj razlog za kotu 360 - otpada.

Takođe, zbog kraškog terena, trebalo je dodatno istražiti moguće gubitke vode u podzemlju, kako su predložili eksperti sa Rudarsko-geološkog fakulteta, kaže dr Stevanović, A baš to porozno tlo sada sprečava da u jezeru nestane i crkvena kupola, pretpostavljaju vernici. Pored svega ovog, prvobitni projekat je podrazumevao podizanje manje brane koja bi onemogućila oticanje vode iz akumulacije u pravcu Sušice reke ponornice, ističe dr Stevanović. Navode projektanata Energoprojekta da su gubici prihvatljivi, proveriće vreme buduće, kao i mogućnost zagađenja vode, kojoj pogoduju nepodesne geološke formacije u slivu na koje su ukazali stručnjaci.

Međutim, i od podizanja te manje brane se u međuvremenu odustalo, najverovatnije iz čisto ekonomskih razloga, jer na radove je već otišlo oko 90 miliona evra. Izgradnjom manje brane bi se jezero održalo ispod kontakta sa problematičnim terenima karsta i ušća Sušice, ne bi došlo do vrlo verovatnih velikih gubitaka vode iz jezera pri maksimalnim kotama, i na kraju ne bi se degradirao kvalitet prirodnih podzemnih voda i izvora infiltriranim površinskim vodama, zaključuje. I, mada to nije bio primarni cilj predlagača dodatnih analiza, u ovim uslovima i manastir Gračanica bi se našao na samoj obali, a ne u jezeru. Niža kota jezera nije dobro rešenje u vodoprivrednom smislu, ali može da bude održivo u konkretnim uslovima, objašnjava profesor Stevanović.

Mnogo se toga još valja iza brda, pa i šuška da je u glinenom sloju brane Rovni prožuborio izvor, hitno zacementiran. Po najdrastičnijem scenariju, ako bi brana pukla, Valjevo bi nestalo za 13 minuta. Stoga čuvari Gračanice apeluju da se i ovo istraži.
Za njih je sporan i prenos vlasništva nad nemanjićkom svetinjom, koja je iz poseda SPC-a prešla u ruke JP Kolubara, investitora radova, objašnjava Jordan Milovanović, vodič NIN-a i mnogih drugih na mesto potopa. Kada su letos došli izvođači radova Ingrap Omni da sruše monaške konake, u njima su zatekli nas 23 vernika koji smo ostali da čuvamo manastir, nakon što su dvojica kaluđera oterana, priča Jordan. Tada ih je sve policija uhapsila i sprovela maricom u Valjevo, pod optužbom upada na privatni posed.

Budući potkovan svim podacima, zvaničnim i kuloarskim, vezanim za Gračanicu, Jordan je znao da je ona u katastru preneta na investitora, ali se poslužio lukavstvom. Mislio sam da je crkva Hristova, odgovorio je sudinici. A s obzirom na to da je vladika Milutin ovde služio liturgiju to jutro, bez intervencije policije, Jordan je dodao da crkva teško može promeniti vlasništvo za 5-6 sati. Još je sudinici, na ime primedbe o novoizgrađenom hramu na Bakića brdu, ispričao priču o opsadi Dubrovnika, kada je neki srpski oficir (ne seća se koji), spreman na naredbu o granatiranju grada pod zaštitom Uneska, novinarki koja mu je predočila štetu, izjavio izgradićemo lepši i stariji.



Kako proceniti neprocenjivo, nadoknaditi nenadoknadivo, Jordan mi prevodi svoju metaforu, malo preteranu, ako se uzmu u obzir u ovom slučaju preduzeti koraci valjevskog Zavoda za zaštitu spomenika. Koji je drevne stećke nadgrobne spomenike (najstariji je iz vremena pre podizanja temelja crkve, pa se smatra da je ona nastala na groblju, kao vrsti svetilišta) sa sve posthumnim ostacima prebacio u portu nove crkve. Istina, ono što je bilo u samoj Gračanici, izvođači radova su preselili bez nadzora zaštitara, kako kažu za NIN u Zavodu, ali je procedura u drugom poštovana. DŽaba, kad niko ne ulazi u novi hram na brdu gde su ikonostas, pevnice i drugo smešteni. Badava, jer crkva nije spomenik, ona je mesto zborne molitve. A ova nova na brdu već deset godina zjapi prazna, kako s tugom primećuje meštanin Radivoje Marinković. Jer, crkvu živom čini narod, kako naglašava Jordan.

Splav kojim se stiže do Gračanice sada je turistički, jer reke naroda dolaze, posebno iz Beograda, da sve vide svojim očima, a ne da im neko soli pamet, ali je bio i teretni, dok voda nije došla dokle je došla. NJime je spasen crkveni mobilijar, koji nije bio bitan po proceni Zavoda za zaštitu spomenika Valjeva. Pa je sad u sedištu čuvara Gračanice spoljašnja ikona, barjak, ostaci moštiju iz preseljenih grobnica iz donjih slojeva, do kojih stručnjaci nisu doprli. Pored dvojice prekaljenih vernika, Jordana i Ivana, nad crkvom bdije nekolicina beskućnika. Potonji se tako ne predstavljaju, već ih tako krsti Antonije.

Stražarska kućica je uređena u maniru manastirskog ambijenta, kuva se posni ručak, a žitelji su u neprestanom telefonskom kontaktu sa Antonijem. Ujedinjeni oko ideje da za Gračanicu još nije kasno, te da bi se ispuštanjem viška vode, crkva dala lako isušiti i vratiti svojoj nameni.
Rešenje spuštanja ili ne nivoa akumulacije ostaje na svetovnim vlastima, sa dosluhom sa Crkvom, ili bez njega, jer je za izgradnju nove, makar i mnogo manje brane, možda prekasno iz finansijskih razloga. Ali i vernici žude za dopunskim analizama međuepiskopskih odnosa, ili za hitnim obustavljanjem kavgi koje, suštinski, mnogi ne razumeju, a remete mir molitve. U većini gledano, žele da bar jedan od dva hrama bude u funkciji. Ili prvi osušen, ili drugi otkatančen.