50.000 milja duboko u mozak

Šta sve nisu radili muzičari u video-spotovima snimljenim tokom osamdesetih godina prošlog veka! Depeche Mode su, na primer, uz pesmu A Question of Time prikazali motociklistu koji prašnjavim drumovima Teksasa vozi bebu u prikolici. Sastav Johnny Hates Jazz spojio je Liliputance i džinove. Majkl DŽekson nazvao je reditelja DŽona Lendisa nakon što je odgledao Američkog vukodlaka u Londonu i upitao da li bi ga pretvorio u monstruma.

Tresli su kameru, prolazili kroz zidove. Zamišljali da superosmicu drži turista i ostajali zamrznuti u vazduhu. Terali su statiste da se šamaraju ne bi li proizveli zvuk sličan stepovanju; nosili peraja na odelo. Ne treba zaboraviti ni Stingovu šetnju u klasiku Englishman in New York: kišobran je otvoren, ništa ne pada.

Neprekidno se razmišljalo kakva bi novina mogla da se unese u celu stvar. Grupa Duran Duran počela je da igra na novi način: talasanjem tela s blagim spuštanjem u kolenima. Svi su našminkani poput žena. Odeća je stilizovana, više ne postoji granica među stilovima, epohama i kontinentima zapisuje u svojoj zanimljivoj i živoj knjizi Muzičke slikovnice osamdesetih Petar Jončić.

Istoričar umetnosti, novinar i kritičar ušao je u srž fenomena i u deceniju njegove najveće popularnosti. Koliko su i kako promenili naše živote? Tek kada su muzički spotovi zapadne pop kulture postali dostupni u tadašnjoj Jugoslaviji, posebno putem piraterije, mi smo mogli da saznamo kako izgledaju muzičari koje smo do tada samo slušali, kaže Petar Jončić u razgovoru za NIN.

Misli da fotografije u časopisima nisu bile dovoljne. Bila je neophodna pokretna slika, kratki film. Kada su bendovi postali deo prividnog dramskog zapleta, njihov imidž je dobio na značaju isto onoliko koliko i muzika koju sviraju. Ali najviše od svega, mi smo kroz spotove imali prodor u zapadni svet, što je pomoglo i jugoslovenskoj pop kulturi da prihvati nove izazove, da bude kvalitetnija, liberalnija. Možda je nemoralno reći, ali piraterija jeste spasila naše duše.

U prvi plan istraživanja stavio je filmske reditelje. Opis šarenog i živopisnog sveta osamdesetih otvara posebno mesto za reči nadrealizam i omaž. Video-spotovi su često posveta filmovima: DŽejmsu Bondu, Građaninu Kejnu, Leni Rifenštal, zombijima...
Srđan Žika Todorović pojavljivao se u njima i kao glumac i kao muzičar. Snimio sam nekih pet ili šest spotova, i svaki put sam gledao na to kao na jedan mali glumački zadatak, na minijaturnu filmsku priču u kojoj imam priliku da se pokažem kao glumac. Kad god mi sama priča nekog spota nije bila dovoljno interesantna, odbijao sam, kaže za NIN nekadašnji bubnjar Ekatarine Velike.



Eksplozija videa postavila je mnogo pitanja. Da li je promenila način na koji slušamo muziku? Mislim da nije, odgovara Žikica Simić, publicista i voditelj kultnih radio emisija Tajanstveni voz i Dole na uglu. Muzika se sluša. Put vodi od muzičkog izvora, kroz ušni kanal do bubne opne, pa dalje `50.000 milja duboko u mozak`. Očni živac je definitivno pogrešna staza. Muzički spot ograničava doživljaj, onemogućava `slušača` da napravi vlastiti `film`. Tamo gde ja stižem slušajući rok muziku ne može nijedan spot da me odvede, pa makar ga potpisali Mišel Gondri, DŽonatan Demi ili Martin Skorseze.

Telo pevača Stiva Strendža u numeri Fade to Grey predstavlja likovni prostor na koji se deluje bojama. Dolazi do metamorfoze: od oponašanja kretanja lutke do androidske instalacije. Pesma Planet Earth promoviše androgini imidž novog romantizma i Duran Duran ima problema s fanovima jer muška populacija nije previše zainteresovana da gleda isključivo lepuškasti bend. Dejvid Bouvi snima Boys Keep Swinging u kome glumi tri žene. Na kraju skida periku i razmazuje karmin. Ja nisam kao drugi momci, kaže Majkl DŽekson u Trileru.

Transformacija je jedan od najvažnijih poteza. Igre granicom koja deli polove šminkanjem, androginošću ili idejama o mogućim plastičnim operacijama, značajno su obeležile video-spotove od pre tri, četiri decenije, a ostvarile su se u našoj svakodnevici. Na neki način, mi danas živimo u spotovima iz osamdesetih?

Ekstremno šminkanje heteroseksualaca popularisali su pankeri sedamdesetih, a to zatim preuzeli pop muzičari osamdesetih, objašnjava Petar Jončić. On ističe da svaki bunt vremenom postaje mejnstrim, a nakon toga i opšte mesto. Upravo zbog toga što je bunt tada postao moda, koja se do danas transformisala u mnogo radikalnije oblike, osamdesete se često krive za glorifikaciju kiča. U tome ima istine. Kada je izgled važniji od talenta, događa se da ispliva šund. Ideje osamdesetih sigurno su krive za današnju popularnost plastičnih operacija i korekcija lica, za koncept da telo postane ključ uspeha.

Na jednom mestu zapisuje da su upravo te godine pokušale da politički ujedine svet, probiju Berlinski zid, pobede šovinizam, možda radikalnije od hipi ere. Je li toliko velika njihova uloga?
Pojava muzičara koji su želeli da iskoriste muziku iz svih krajeva sveta, ali tako da je ugrade u aktuelni pop zvuk, bila je vrlo originalna i nesebična ideja. Sa druge strane, video-spotovi osamdesetih bili su prvi pokušaji muzičara (i reditelja) da postave važna pitanja koja su mučila celu planetu, od blokovske podeljenosti i svetskog rata, do prava manjina ili ekološke katastrofe. Danas su angažovani muzički spotovi uobičajeni odjek upravo poetike osamdesetih, odgovara Jončić.

MTV je počeo da emituje program 1981. Da li je to bila neka vrsta revolucije u muzici, ali i u životu šire, poput hipi pokreta? Mislim da nije, kaže Žikica Simić. Smatra da je pojava MTV i muzičkih spotova posledica razvoja medija i tehnologije, a nikako deo neke revolucije. Hipi pokret je sociopsihološki fenomen povezan sa takozvanim `kontrakulturalnim gibanjima` karakterističnim za šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka. Tragalo se za novim vrednostima i novim obrascima interpersonalnog komuniciranja. Muzika, rok muzika pre svega, bila je katalizator, baš kao i (zlo)upotreba droga i konzumiranje takozvane slobodne ljubavi.

Simić smatra da je MTV pasivizirao konzumenta, pretvorio ga u pasivnog gledaoca kome se nameće već jasno definisan doživljaj. Nije ostavljen prostor za individualnu avanturu, za slobodno tripovanje uz rok pesmu. U tom smislu su MTV i muzički spot zapravo deo velike podvale.
Šer je imala problema s mornaricom dok je snimala video za pesmu If I Could Turn Back Time: nisu predvideli reakcije mornara, niti kako će pevačica biti obučena za set. (Da ne pominjemo strah od nuklearnog rata!) Za TV cenzora problematična je, naravno, i Madona. Dok su gledali Vogue, tražili su da u montaži bude izbačena scena u kojoj se vide njene grudi. (U australijskoj verziji ih nema.) Išlo se na provokaciju, najčešće tako što su se otvarale teme koje društvo nije moglo lako da proguta.

Može li muzika danas da bude subverzivna i napravi veliku promenu? Muzika kao MP3 fajl ili kao ajtem na mobilnom telefonu deo je sveopšteg procesa depersonalizacije, objašnjava Žikica Simić, pisac knjige Električna zastava: tajanstveni voz za neonsku dugu. Tokom živog izvođenja ili pasioniranog privatnog slušanja sa gramofona, radija ili CD plejera, u situaciji jedan na jedan, kad se konkretna individua suoči sa nekom pesmom Boba Dilana, Nila Janga ili Rolingstounsa, na primer, rok muzika je i dalje `opasna` i `subverzivna` jer oslobađa, budi nadu, budi želju sa autentičnošću i samosvojnošću. A to je ono čega se ovi koji vladaju najviše plaše.

Knjiga Petra Jončića Muzičke slikovnice osamdesetih završava se poglavljem Odjeci koje liči na malu istoriju VHS traka. Autor ukratko opisuje kako je talas osamdesetih stigao do Jugoslavije. Ključne reči: Rokenroler, Beograd noću, Boris Miljković, Branislav Dimitrijević, Oliver Mandić...
Reditelji Boris i Tucko bili su začetnici te revolucije kod nas, kaže Srđan Žika Todorović za NIN. Svojom originalnošću u snimanju spotova (snimanje naspram bele pozadine) pomogli su beogradskoj New Wave sceni (na čelu sa Šarlo Akrobatom, Električnim orgazmom i Idolima), jer je i šira publika mogla da upozna ove bendove. Po ovom načinu snimanja i specifičnoj estetici bili su poznati i prepoznatljivi, a sve što su posle njih reditelji kod nas radili uglavnom su bile kopije spotova koje su gledali na MTV.