Za koga je štednja otrov, a za koga lek

Foto Oliver Bunić

Da bi današnja Srbija po broju goveda dostigla onu iz 1989. potrebno je 11 godina, a po broju svinja najmanje šest. Ali zato je ovaca u njoj više no što je bilo uoči početka jugoslovenskih ratova, čulo se na najnovijem NIN-ovom fokusu posvećenom ekonomskim programima partija koje će 24. aprila učestvovati na parlamentarnim izborima. No šalu na stranu, iako je poziv NIN-a prihvatilo tek pet, od 20 izbornih lista koje su prijavile učešće na predstojećim izborima, poljoprivreda je i ovoga puta bila jedna od najvažnijih tema svih prisutnih predstavnika stranaka. I praktično jedina u vezi s kojom su se složili učesnici NIN-ovog okruglog stola. Od činjenice da je agrarni budžet nedovoljan da bi srpski seljaci mogli da konkurišu onima iz zemalja članica EU, preko toga da se poljoprivreda najviše koristi u predizbornim kampanjama, ali joj se kasnije lako okrenu leđa. Petar Petrović, zamenik predsednika Jedinstvene Srbije čak se i našalio opaskom da paori jedini priželjkuju izbore svake godine, a ne svake četiri, jer jedino tada postanu centralna tema srpskih političara, dok je Miroslav Parović iz Treće Srbije primetio da je tokom ovogodišnje kampanje izostala poseta političara farmama i obilazak štala, jer je kako kaže, stočni fond u toj meri razoren da je broj goveda na nivou iz 1904. godine.

Dušan Bajatović, potpredsednik Socijalističke partije Srbije ukazao je na anomaliju da je šteta po srpsku poljoprivredu usled sušnih godina barem dve milijarde evra dok se potrebne investicije u navodnjavanje procenjuju na tek pola milijarde, ali i dalje je najveći deo Srbije bez ovih sistema i njena poljopriveda zavisi isključivo od vremenskih uslova. Petar Petrović je istovremeno ukazao na potrebu da se više investira u ruralni razvoj Srbije, jer je poljoprivedna proizvodnja njena ozbiljna šansa, kao i da se u manjim sredinama ulaže u prerađivačke kapacitete sirovine koja se u tom delu Srbije proizvodi kako bismo imali veći stepen prerade i stvarali veću vrednost u poljoprivrednoj proizvodnji.

Boško Obradović, lider Dveri, kritikujući dosadašnji neoliberalni ekonomski model koji Srbija sprovodi od početka tranzicije, odnosno poslednjih 16 godina, kada je uništena i srpska poljoprivreda i zadrugarstvo i agrarna banka i poljoprivredna mehanizacija, obećava 10.000 evra svakom ko pristane da se vrati na selo i bavi agrarom.

Učesnici panela složili su se i da je agrarni budžet Srbije među najmanjima u Evropi, ali na opasku da je Snežana Bogosavljević Bošković, aktuelna ministarka poljoprivrede predstavnica SPS-a, Dušan Bajatović je imao spreman odgovor. Ne određuje ministar poljoprivrede agrarni budžet, nego ministar finansija.

Ministar finansija bio je ujedno i jedan od glavnih kreatora fiskalne konsolidacije, za koju predstavnici sadašnje vladajuće koalicije, Milenko DŽeletović - SNS, Dušan Bajatović - SPS i Petar Petrović - JS, smatraju da je bila neophodna, iako ne dele mišljenje da li je politika štednje uvek lek ili ponekada može biti i otrov. Saglasili smo se sa ovim merama štednje i programom fiskalne konsolidacije, jer smo smatrali da je u ovom trenutku to bilo nužno. Ovo društvo više troši nego što zarađuje, ali problem sa Srbijom i kriznim merama je u tome što kriza u ovoj zemlji predugo traje i na nju nisu primenjivi neki poznati ekonomski recepti. Nema te štednje koja može nadomestiti privredni rast i zato tvrdim da je štednja nekada lek, ali nekada i otrov za ekonomiju, kaže Bajatović.

Ipak, Petrović i DŽeletović uvereni su da je fiskalna konsolidacija bila jedini lek u trenutku kada je usvojena. Petar Petrović naglašava da je tačno da su od 2000. godine lošom privatizacijom upropaštena mnoga domaća preduzeća, da je broj zaposlenih u njima drastično smanjen, a novac dobijen od prodaje umesto za kreiranje novih radnih mesta iskorišćen za marketinško povećanje životnog standarda građana, zbog čega je na kraju fiskalna konsolidacija bila neophodna mera.

Milenko DŽeletović je dodao i da će njegova stranka i nadalje voditi politiku uravnoteženih javnih finansija i uporedo sa tim strukturnih reformi kako bi se u srpskoj ekonomiji ispravili neki višedecenijski debalansi. Uostalom, uveren je da je to zadatak buduće vlade, bez obzira na to koje partije će je činiti.



Ipak, Boško Obradović odrično je ustvrdio da se ne slaže ni sa čim što je čuo od predstavnika vladajuće koalicije, te da ukoliko savez DSS-Dveri bude formirao buduću vladu građani mogu očekivati radikalni preokret u ekonomskoj politici Srbije. Vladi poručuje da je izabrala pogrešnu kategoriju građana da na njima štedi i sprovodi mere konsolidacije, umesto da je dodatno oporezovala banke i krupni kapital, odnosno uvela progresivni porez kako bi oni koji imaju više i davali državi više.

Obradović nudi napuštanje neoliberalnog ekonomskog modela. Nema razvijene države koja se razvila zahvaljujući stranim investicijama. Nemamo mi ništa protiv njih, ali ukoliko žele da dođu u Srbiju, da ulože sopstveni kapital i donesu nove tehnologije. Jedino tako imaju pravo i da ostvareni profit iznesu iz zemlje. Ali imamo protiv politike da im se nudi besplatno građevinsko zemljište, komunalne i infrastrukturne usluge i 10.000 evra po radnom mestu. A onda neke od njih, da ne bi platile porez u Srbiji, prikazuju lažne gubitke i fiktivnim ugovorima sa matičnim preduzećima isisavaju novac iz naše zemlje, kaže Obradović, koji se zalaže za podsticaje domaćoj privredi i poljoprivredi.

Polemišući sa Miroslavom Parovićem, liderom Treće Srbije, koji je upozorio da Srbija još nije odlučila da li su domaći biznismeni tajkuni i kriminalci ili su pošteni biznismeni kojima bi Dveri pomagale, Obradović je odgovorio: Pomagali bismo domaće biznismene, ali nema potrebe da se mi kao društvo opredeljujemo da li su oni jedno ili drugo. Potrebno je da institucije sistema ispitaju poreklo njihove imovine, utvrde eventualnu odgovornost i nakon toga da se podvuče crta ko je novac stekao legalno, a ko ne. Onaj ko jeste, za nas je domaći privrednik.

I uprkos činjenici da se ne slaže sa aktuelnom ekonomskom politikom, Obradović je za kolege iz SNS-a i SPS-a, prisutne na NIN-ovom okruglom stolu, kazao da su oni bolji deo svojih stranaka, te da iznose privatno, a ne partijsko mišljenje, zbog čega ih i nema u ministarskim foteljama.



Usledio je i odgovor.
Bajatović je odmah objasnio kako je saglasan sa fiskalnom konsolidacijom, ali privatno jeste protivnik neoliberalizma i modela koji primenjuje MMF, dok je DŽeletović odgovorio da predstavlja SNS i sve što je rekao je u skladu sa politikom njegove stranke. Uključujući, kako kaže, i politiku subvencionisanja novih radnih mesta kao bajpas meru dok se u potpunosti ne sredi privredni ambijent i investitori počnu da dolaze u Srbiju i bez podsticajnih mera.

Istovremeno, DŽeletović se usprotivio i tvrdnji da je svaka vlast u Srbiji u poslednjih 16 godina rasprodavala prirodne i privredne resurse, a kao primer je naveo Telekom, koji vlada Aleksandra Vučića nije prodala zbog neodgovarajuće cene. Ali, premijer je u poslednjem intervjuu NIN-u kazao kako se kaje što nije prodao Telekom, odgovorio mu je Obradović.

Parović, koji veruje da se Srbija mora menjati usled promena na geopolitičkoj mapi sveta, jer ne sme sebi da dozvoli ni radikalno odustajanje od evropskog kursa, ali ne sme prekinuti ni saradnju sa Rusijom i Kinom, predlaže neutralnost i formiranje Srbije kao slobodne poslovne zone. On veruje da je promenom definicije domaćeg proizvoda i smanjenjem učešća domaćih sirovina u tom konačnom proizvodu, moguće na teritoriju naše zemlje privući zapadne investitore koji bi ovde proizvodili robu za rusko tržište, jer zbog sankcija EU prema Rusiji trenutno ne mogu izvoziti u tu zemlju.

Na Parovićevu kritiku upućenu vlasti zbog činjenice da skupe kredite države još uvek nije zamenila jeftinim, DŽeletović je odgovorio da se sa kreditorima razgovara o toj mogućnosti, ali da su u pitanju komplikovani finansijski aranžmani, koje nije uvek lako raskinuti. Ipak, podseća da je Telekom Srbije uspeo da sa konzorcijumom banaka dogovori povoljniju kamatnu stopu za kredit koji je ovo preduzeće uzelo za kupovinu Telekoma Srpske.

Zanimljivo je da su se gotovo svi sagovornici NIN-a složili da je državni intervencionizam jedini način da Srbija krene putem razvoja, pa je čak i Milenko DŽeletović, iako se pozivao na Kejnzovu teoriju tržišta što je više moguće, države koliko je neophodno, priznao da su SAD trenutno lider državnog intervencionizma u svetu.

Za razliku od njega, i Dušan Bajatović i Boško Obradović zalažu se za kontrolisano štampanje para kako bi Srbija pospešila ekonomski rast i proizvodnju i povećala životni standard građana. Po Bajatovićevoj računici, povećanjem vrednosti bruto domaćeg proizvoda smanjilo bi se učešće javnog duga u njemu, čak i kada bi se zemlja dodatno zaduživala. Istovremeno, Obradović smatra da se centralne banke svih razvijenih država, kao i ekonomija u usponu, ne libe štampanja novca, bez straha od hiperinflacije, dok je jedino u Srbiji to tabu tema.

Ne govorim o štampanju novca koji bi se upumpao u potrošnju i delio na plate i penzije, nego na kontrolisano štampanje kojim bi se podsticale domaća privreda i poljoprivreda, kaže Obradović, uveren da to ne bi dovelo do vrtoglavog rasta cena, pri čemu smatra da je i inflacija od 10 odsto manje zlo od visoke nezaposlenosti i sporog oporavka. Inače, njegova stranka obećava i vraćanje carinske zaštite domaćih proizvoda, a ukidanje carina na početku tranzicije i puštanje inostrane konkurencije na srpsko tržište ilustruje ovako: To je isto kao da ste u ring ubacili malu bebu i čoveka od 150 kilograma. Kako domaći privrednik ili poljoprivrednik može da se bori u slobodnoj tržišnoj utakmici, kada njegov konkurent sa Zapada ima 30 puta veće državne subvencije od njega.

Naposletku, jedna od ključnih tema ovog sučeljavanja bio je odnos partija prema ovdašnjim bankama, a nametnuo je niko drugi do Dušan Bajatović, uveren da nije normalno da u ovakvoj državi i privredi, jedino banke ostvaruju profit.



Bajatović upozorava da Srbija mora preći na model privrednog rasta, da bi se to ostvarilo neko mora finansirati izvoz, mala i srednja preduzeća i poljoprivredu, a trenutno na finansijskom tržištu to nema ko da radi, sem komercijalnih banaka. Priča sa fondovima se prilično loše završila, a novca za Razvojnu banku nema. Zato se mora nešto menjati u domaćem bankarskom sistemu. Nije normalno da iznos kredita bude manji od iznosa depozita u bankama. Zato verujem da je potrebno smanjiti obaveznu rezervu banaka, ali i promeniti strukturu plasmana tako što bi se bankama nametnula obaveza da, primera radi, 30 odsto plasmana mora biti upućeno privredi. Potrebno je ograničiti kamatne stope, ali i prestati sa politikom da država konkuriše privredi tako što nudi povoljne kamate na kupovinu državnih hartija od vrednosti. To u nekoj zapadnoj zemlji ne bi bilo moguće, da država radi na štetu sopstvene privrede. Smanjenje kamatnih stopa dovelo bi do oslobađanja dinara, a onda i kreiranja nekih dinarskih kreditnih paketa, jer toga na domaćem bankarskom tržištu gotovo da i nema, kaže Bajatović, po čijem je uverenju trenutni bankarski sistem najozbiljniji problem srpske ekonomije.

Ali, za razliku od njega i Boška Obradovića, koji veruje da država mora rešiti problem zaduženih u švajcarcima, kao i da je banke neophodno dodatno oporezovati, DŽeletović i Petrović veruju da država ni na koji način ne može naterati banke da kreditiraju onoga koga ne žele. Petrović upozorava da banke same moraju da shvate da jedino povoljnim kamatama mogu privući nove klijente, dok DŽeletović upozorava da je bezglavo kreditiranje građana i privrede i dovelo da visokog udela nenaplativih potraživanja, koja opterećuju poslovanje domaćih banaka i zbog kojih su one sve opreznije prilikom odobravanja novih pozajmica.