Kult ličnosti

Kada se čitaocima od iskustva postavi poznato pitanje o knjizi koju bi poneli na pusto ostrvo, vrlo često se može dobiti odgovor: Šekspirova sabrana dela objavljena u jednoj knjizi! Jasno je i zašto. Ta jedna knjiga sadrži takav raspon sadržaja, nezaobilaznih pitanja, jezikom posredovane stvarnosti i uprizorene fantazije, da zaista, u velikoj meri, može nadoknaditi odsustvo i obične svakodnevice i najređih događaja, punoće i ispraznosti života, tragičkog beznađa, izazova, iskušenja, vedrine, spokoja, nemira, ljubavi, i još mnogo čega što čini ljudsko postojanje u svetu. Za Šekspira će se, istina, najčešće opredeliti oni koji sebe i svet, književnost i pozorište doživljavaju posredstvom engleskog jezika, ali će se njegova dela i u drugim kulturama naći u najužem izboru pisaca koje valja dobro poznavati, i to ne samo zato da bismo bili dostojno obrazovani i obavešteni, i ne samo da bismo se prepustili složenim estetskim doživljajima čitanja pesničkog, odnosno dramskog teksta, stvaranja ili gledanja pozorišne predstave, već i da bismo, na taj način, bolje i potpunije razumeli svet i sebe u svetu.

Ovako počinje predgovor ugledne beogradske univerzitetske profesorke Zorice Bečanović Nikolić za Sabrana dela Vilijema Šekspira (Zavod za udžbenike, Dosije studio, 2011). Ova naučnica, inače. jedan od vodećih evropskih šekspirologa, podseća da je godinom Šekspira bila proglašena 2014. povodom 450 godina od njegovog rođenja. A sada je godina Šekspira i 2016. povodom 400 godina od njegove smrti. Vilijem Šekspir je kršten 26. aprila 1564. u gradiću Stratfordu na Ejvonu, pa se smatra da je rođen 23. aprila, a umro je 23. aprila 1616. Ako je taj datum i naštimovan da bi se napisalo kako je živeo tačno u dan 52 godine, izvesno je da je ostao najuticajniji i najpopularniji dramski pisac u istoriji sveta.

U Beogradu je proteklog vikenda u Sava centru, Britanski savet organizovao gostovanje jednog od vodećih šekspirologa u Engleskoj i u svetu Juana Fernija, sa Šekspirovog instituta u Stratfordu na Ejvonu. Ferni je govorio o Šekspiru kao misaonom uporištu za slobodarske pokrete i slobodoumne ljude u Engleskoj i u Evropi: od DŽona Vilksa, koji je u Engleskoj u 18. veku pokrenuo radikalna pitanja povodom zastupanja birača u parlamentu, preko čartističkog borca za radnička prava Vilijama Kupera, koji je sebe nazivao Šekspirovim generalom, sve do Lajoša Košuta u Mađarskoj 1848, te Laze Kostića i njegove pesme O Šekspirovoj tristagodišnjici iz 1864, u kojoj je takođe prisutno pitanje slobode. Razgovor sa studentima Filološkog fakulteta posvetio je čuvenoj Tolstojevoj kritici Šekspira, koju mnogi odbacuju na račun dijametralno različitih shvatanja umetnosti i ljudskosti kod ova dva pisca, ali je Ferni smatra podsticajnom i daleko važnijom za razumevanje Šekspira od mnogih izraza nekritičkog obožavanja stratfordskog genija.

U svetlu brojnih povoda koji su Šekspira poslednjih godina dovodili u žižu javnosti, Juan Ferni naglašava da oko Šekspira ne treba razvijati kult ličnosti, već iz susreta s protivrečnostima ljudske prirode, koje je Šekspir prikazao u svojim delima, valja razvijati kulturu sopstvene ličnosti. Pitajući se čemu služi Šekspir?, Ferni kaže da je, uz sve što je o njemu rečeno i napisano tokom protekla četiri veka, lako zanemariti osnovno pitanje zašto se njime uopšte treba baviti. Smatra da i preterana medijska pažnja usredsređena na jubilarne povode i šekspirovske svečanosti može da stvori neku vrstu zamora. Ako je Šekspir još uvek važan, kaže Ferni, treba objasniti zašto. Jedan od najvažnijih razloga, po njemu, predstavlja mogućnost da u susretu sa Šekspirovim tekstom, u vidu knjige, pozorišne predstave, filma ili posredstvom digitalnih medija, na engleskom ili u prevodu, svaki čitalac, odnosno gledalac, prepozna podsticaj za slobodniji, puniji, izražajniji život, ne samo u individualnom smislu, već i u zajednici sa drugima. Duboko je uveren da tumačenje Šekspira može doprineti promišljanju čak i gorućih političkih pitanja, kao što je, na primer, migrantska kriza, u čijoj osnovi se nalazi odnos prema drugima, što je ilustrovao tumačenjem Šekspirove pozne drame Perikle.

Svoja česta putovanja i boravke u svetu, pre svega u Velikoj Britaniji reditelj Nebojša Bradić je koristio za permanentno upoznavanje sa tumačenjem i izvođenjem Šekspirovih dela u postojbini. I stoga svoj slikoviti iskaz za NIN o pozorišnom tumačenju Šekspira počinje objašnjenjem da su Šekspirove drame izvođene na dnevnom svetlu:

Možemo da zamislimo Ledi Makbet kako hoda po sceni Glob teatra i drži sveću u ruci. Ta scena nam govori mnogo više o mraku i užasu noći kada je ubijen kralj Danske, nego bilo koji svetlosni štimung koji, sa našim tehničkim mogućnostima, lako možemo da napravimo u savremenom pozorištu. Dobićemo mrak na sceni, ali u njemu ne možemo lako videti strah na licu Ledi Makbet. A kad to ne vidimo, mi to ne možemo ni čuti. Šekspirove reči neće dosegnuti svoje metafizičko dejstvo.

Cilj pozorišta je da obnovi svoju umetnost pisao je Antonen Arto u svom manifestu. Bradić objašnjava da današnje pozorište ne robuje konvencijama i dekoracijama koje su ga ograničavale pre stotinak godina:
Kao i u Šekspirovo vreme, scena je mesto na kojem konkretne emocije određenih reči provociraju maštu gledalaca da razumeju nevidljivo, da razumeju ono što u prvom trenutku izgleda čak potpuno nerazumljivo. Tako se stvara i obogaćuje igra i konvencija verovanja koju uspostavlja pozorišna predstava.

Svoje tumačenje Šekspira na filmu Nebojša Bradić za ovu priliku ukratko sublimira: Čak i u najcenjenijim filmovima, Šekspirove drame ne dišu, jer one nisu pisane u evokativnim slikama, već u evokativnim rečima. Film ne traži reči koje provociraju, već slike koje možemo videti i na koje reagujemo. Moji omiljeni šekspirovski filmovi su iz zemalja u kojima se ne govori Šekspirov jezik ruski Hamlet Smoktunovskog i japanski Krvavi presto (Makbet) i Ran (Kralj Lir). Nijedan od njih nije opterećen zahtevima Šekspirovog teksta. Šekspirove drame koje sam gledao na televiziji i na filmu u malom procentu ispunjavaju zahtev iskrenosti koji je neophodan za njihovu uverljivost u tim medijima. Drame u stihu koje je pisao Šekspir ne lažu na ekranu, zato što to ne mogu da rade. One zaista izgledaju lažno, kao što se davno snimljena pozorišna predstava pokazuje izveštačenom kada je danas gledamo. Kamera nema mašte. Zbog toga je možda bolje da Šekspira ostavimo u pozorištu, gde se zahtevaju reči i mašta. Video i filmovi su dobra reklama ili pi-ar za pravu stvar. Oni su kao reprodukcija čuvenih slika mogu da konvertuju sliku, ali su daleko od pravih originala.

U sužavanju fokusa na čitanje Šekspira, može dobro poslužiti informacija koja se može razumeti i kao predlog profesorke Filološkog fakulteta u Beogradu Zorice Bečanović Nikolić u kome kaže:
U ediciji Šekspir sada, izdavačke kuće Blumsberi, poslednjih godina izlaze najodvažnije knjige o Šekspiru, a među njima je i zbornik ogleda pod naslovom Šekspir i ja. Autori poznati po teorijski i filozofski utemeljenim tumačenjima Šekspira kao što su Juan Ferni, Ričard Vilson, Grejem Holdernes, Sajmon Polfri, DŽulija Rajnhard Lapton, tu su objavili tekstove koji se tiču njihovih najličnijih iskustava u susretu sa Šekspirom. Posle knjiga u kojima su postavljali intelektualne izazove sebi i čitaocima, vraćaju se čitanju Šekspira ili gledanju predstava i filmova kao važnim trenucima sopstvenog života, koji su u pojedinim slučajevima imali dalekosežne posledice.

Posle ovakve preporuke, mnogi će se vratiti na početak ovog teksta Šekspir je za čitanje! U kući i na pustom ostrvu. I da vas još jednom podsetimo koliko je toga napisao Vilijem Šekspir: 11 tragedija, 16 komedija, sedam istorijskih drama i četiri knjige soneta i pesama!