Duhovno ogoljavanje

Pijani je najnoviji tekst poznatog ruskog dramskog pisca, glumca, scenariste i reditelja Ivana Viripaeva koji je našoj, a i svetskoj publici najpoznatiji po drami Kiseonik. Viripaev, koji odnedavno živi i radi u Poljskoj, gradi vrlo uspešnu karijeru na svim frontovima, ali ipak je najzapaženiji upravo kao dramski pisac. Filozofska komedija Pijani svakako stilom i temama umnogome podseća na njegove ranije tekstove, ali i na opsesivne teme ruske dramaturgije i umetnosti uopšte potraga za smislom života, božanska promisao, čovekovo mesto u univerzumu, strah od konačnosti egzistencije, (ne)mogućnost ljubavi, oprost i tome slično. Likovi u drami se možda zovu Karl i Linda, možda se sve i dešava u Nemačkoj, ali grozničava i lucidna razmišljanja likova zvuče tako poznato ruski da su poređenja sa klasicima književnosti praktično neizbežna.

I kao što je Nabokov optuživao Dostojevskog da su u njegovim romanima svi filozofi, od grofa do konjušara, tako su i u Pijanima svi likovi, od menadžera pa do prostitutke, dovedeni do stanja egzistencijalne groznice u kome se jedinka emotivno i duhovno ogoljuje. Alkohol je ovde samo medij preko kojeg pojedinac lakše (ili direktnije) dolazi do tačke da postavi pitanja koje ga suštinski muče. Viripaev svoje likove posmatra sa oštrom ironijom, povremeno čak i podsmehom, ali istovremeno prema njima oseća nepatvorenu nežnost, empatiju, koja proizlazi iz dubokog razumevanja stanja u kome se nalaze. Spektar tema je naravno ruski pretenciozan, ali iskrenost i duboka posvećenost autora traganju za uzrocima anksioznosti modernog čoveka ipak čini ovaj tekst izuzetnim.

U gotovo koreografski razigranoj režiji Borisa Liješevića, svi ti aspekti teksta dolaze do punog izražaja. Kao i autor, i reditelj shvata svu bizarnost situacija u kojima se likovi nalaze, kao i autor i on uspeva da ih istovremeno učini smešnim i dirljivim. Ta koreografska preciznost i maštovitost, taj pronađeni ritam u tekstu, svakako je bila neophodna i posebno uspešna dimenzija u rediteljskom tumačenju. U tome mu je naravno umnogome pomogao posebno inspirisani glumački ansambl koji vešto balansira u over the top pristupu, gde se preterivanje podrazumeva i gde samo nijanse čine da čitav koncept ne završi u kemp parodiji.

Izvanredni Bojan Žirović uspeva da uskladi preciznost jednog slepstik komičara sa dubokom emotivnošću i snažnom ekspresivnošću. Ostali ne zaostaju mnogo, posebno mlađi deo ansambla čija imena itekako treba zapamtiti (Marta Bjelica, Dejan Dedić, Strahinja Blažević, Vuk Jovanović). Upečatljiva i funkcionalna scenografija Aleksandra Denića i značenjski jasni kostimi Maje Mirković, samo upotpunjuju pozitivan utisak. U sezoni koja se ne može pohvaliti nekim uspesima, Pijani to svakako jesu.