Arhiva

Trend modernih nomada

Marko Lovrić, Jelena Banjanin | 20. septembar 2023 | 01:00
Trend modernih nomada

Foto Dalibor Danilović

Izložba Milana Cileta Marinkovića, koja je prethodnih dana činila Narodnu skupštinu zabavnijim mestom no što je inače, nosila je ime Prolaznici, što vodi u višestruku igru rečima. U Marinkovićevom opusu nijedna tema nije prolazna, i to je svakako doprinelo da ne bude samo prolaznik u svetu slikarstva. Na stranu velike reči koje definišu njegovo stvaralaštvo neoekspresionizam, pop-art, transavangarda jedino važno pitanje slikarstva i svakog drugog izliva duše jeste imaš li ili nemaš šta da (po)kažeš. A Marinković ima, još od prvih izložbi 1968.
Prolaznici su tema kojom sam počeo da se bavim još šezdesetih i koju sad ponovo obrađujem. To je svakodnevica i to su moderni ljudi koje susrećete u raznim situacijama, na raznim mestima. Pogotovo na aerodromima, gde cirkulišu, gmižu, nestaju i stalno prave jednu putanju, jedan trag, jedan krik, priča za NIN Milan Cile Marinković dok nas vodi kroz postavku.

Marinković nas odvodi do četiri portreta. Na njima su Moderna Brižit, Čudesna Lilit; četiri žene ali je sličnost poze i telesne i duhovne upadljiva.
NJihov nam izraz daje do znanja da isto misle. Svako je negde krenuo, to je svetski trend modernih nomada novih ljudi koje susrećem po Parizu. Oni su u nekim svojim pričama, koje nekada i prisluškujem; to su priče o mestima i situacijama u koje se ide. Imaju iste frizure, slična odela, firmirane stvari. Kao da su klonirani.

Slikar Predrag Milosavljević je davnih dana rekao da Marinković slika ljude kao aveti, sene, utvare između biološke sudbine i sudbine robota. I putujući cirkusi takvih prikaza mogu se naći gde god ima aerodroma ili luke, nekog posla ili neke znamenite građevine.
Uvek zastanem kada vidim vodiče i ubacim se u grupu. Slušam i gledam ljude koji prave različite pokrete

A idu ka istom cilju. Cile sa suprugom Zoricom i ćerkom Danicom počinje živahnu ad hok raspravu o tome šta ti ljudi traže. Pričaju uglas o putnicima sa kruzera koje su pratili u Kotoru, o duhu izgubljenosti, čežnji, o tome da tragači naposletku ne vide i ne nađu ništa.
Oni gledaju, beleže, nose aparate, flašice da se osveže i odjednom nestaju. Brod prolazi kroz Boku, grad je prazan, putujuće pozorište je otišlo.

No protagonisti Marinkovićevog pozorišta ne odlaze. Junak slike Dijalog jedno telo, dva lica, unutrašnja rascepljenost, dvoličnost jedan je od onih koji se u Milanovim radovima javljaju već decenijama, uvek u drugom obliku. Razvijaju se zajedno sa njim. Uvek je reč o kretnji, što je podvučeno time što je jedan od modela baletan. A što se tiče nas prolaznika, nomada koji se kreću neumetnički
Nekad oči (na portretu) nisu ni potrebne.

Potrebno je samo ekspresivno ludilo tako izliv svoje duše karakteriše sam Marinković da se ta naša lica bez očiju prikažu. I tu nastaje aporija a la Zenon. Zenon iz Eleje dokazuje da je kretanje samo privid, sa čime bi se Marinković saglasio jer prolaznike, rekosmo, kretanje ne odvodi tamo gde su hteli. Oči na portretu nisu potrebne jer ionako ne vide. Ali slikar svejedno slika nadajući se da će prolaznici videti. Baš zbog toga je i hteo da izlaže u Narodnoj skupštini. Tražio je veliki prostor koji omogućuje i distancu i blizinu.
Čovek nikad nije bio fizički bliži mojoj slici. Kada je u galerijskom prostoru, na zidu, ne smete da joj se približite, a ovde ste frontalno suočeni sa njom.

Politika je iz Skupštine privremeno morala da izađe da bi umetnost mogla da uđe, što zvuči i kao neka pouka, a kada smo već kod toga, Marinković ima da primeti isto što je primetio i kada je pre deset godina izlagao u Muzeju istorije Jugoslavije.
Još su tada bili zatvoreni muzeji. A ja uvek govorim da zemlja bez kulture ne postoji. Mi još nismo u toj Evropi, pa da imamo komunikaciju koju održava Pariz. Tamo se samo smenjuju izložbe. Program je dinamičan, moram da ga pratim kroz časopise jer ne mogu da pogledam sve; moram da beležim gde, kad i zašto je tako.

Na tom mestu Marinkovići opet počinju da govore uglas o tome kako je Ciletu lako jer ima ime, a umetnik koji tek treba da se predstavi to ne može jer nema profesionalizma, nema strategije, nema sistema.
Pogledajte katastrofu u Legatu. Gledamo na televiziji i vidimo očigledne brljotine i falsifikate. Znate li šta bi se desilo u Francuskoj? Niko ko je na bilo koji način bio odgovoran, ne bi više tu radio. Cela ekipa bi otišla, govori u dahu Zorica Marinković.
Ni u Parizu nije više kao 1977. i nadalje. Bili smo mlada generacija, bilo nas je desetak, uvek smo bili grupa, ali to se ugasilo. Ima i sada naših mladih umetnika u Parizu, ali oni ili dođu i odu ili su jedinke. Pre trideset godina sam imao poziv da budem predstavnik Jugoslavije na izložbi Uneska, četrdeset umetnika iz četrdeset zemalja. Dogodilo se da otvaranje bude baš pred mojom slikom, a tu su bili umetnici koji danas imaju svoje sebe u Tejt galeriji. Bili smo isti...

A danas nismo, što je razlog više da mladi umetnici imaju odskočnu dasku sistema, sve i da nije tačna duhovita primedba Zorice Marinković o tome da su likovnjaci introvertni tipovi kojima treba pomoć da se ureče. No, Milan osipanje primećuje i u samom Parizu. Ekonomska i politička situacija uslovljavaju da se i glavni grad Francuske pomalo kruni. I dalje ga, međutim, krasi ogromna količina neba.



Boja Pariza je plava, pogotovo sa terase ateljea na 18. spratu. Grad nosi osnovnu boju sa primesama ostalih. Tarner je naravno u Engleskoj slikao izmaglice, a i Beograd ima sivilo koje ga prati i koje nije stalo, ali nekada se pojavi duga, čistilište. Ume to da se pretvori i u neku ružičastu, pa i zelenu, zbog vegetacije.

Da ne bude zabune, Marinković priča samo o likovnom, ne o socijalnom koloritu, a što su njegove reči neodoljive kao društvena alegorija, to je već do naše opterećenosti. No, kako ne biti opterećen kad je i Grad svetlosti potamneo?

Moguće je da se zamračio. Pariz iz sedamdesetih je bio potpuno druga priča. Sa svime što se dogodilo u poslednjih godina, i ja imam blagi strah. Ne baš drastičan, ali osećam ga. Postali smo sigurniji kada je u blizini čovek sa puškom. Nedavno smo ušli u prazan metro. Sablasno je, bizarno, ne znate šta može da se desi. Radost koju smo uvek osećali kada sletimo na ,Šarl de Gol sada jenjava. LJudi završe posao, beže kući, nemate atmosferu pariskog žagora na Mareu, Sen Žermenu, Monmartru. Ali moramo nekada i da se zaboravimo i da kažemo ,ništa se nije desilo, idemo dalje.
Cile u svakom slučaju ide dalje, pa makar kretnja zaista bila privid.
Posle toliko godina, mislim da sam postao jedan dobar slikar.