Dve decenije do visokih plata

Za razliku od zvaničnika koji se hvale kada postignu dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, za Vjekoslava Domljana, profesora Ekonomskog fakulteta u Sarajevu i Mostaru, prisustvo MMF-a je znak da zemlji treba tutor, staratelj, da sama nije u stanju da vodi računa o sebi. Uz konstataciju da u BiH i Srbiji više ljudi umire nego što se rađa, on ironično konstatuje da bi u tim zemljama bruto domaći proizvod po stanovniku mogao da raste, čak i kada ukupni BDP pada!
Zemlje koje se oslanjaju na prirodno bogatstvo i jeftinu radnu snagu osuđene su na nizak dohodak, upozorava za NIN profesor Domljan.

Da vas angažuju za savetnika, koje biste prve tri mere predložili novom premijeru i Vladi Srbije?

Predložio bih da mladi do 30 godina mogu osnovati firmu za jedan dan i za jedan evro i kao Erhard, otac svih reformi, osigurao bih lagan ulazak i izlazak iz biznisa za sve, posebno mlade. Zatim bih pozvao vodeće izvoznike i pitao isto što i Kolber, ministar finansija Luja XIV: Kako da vam pomognem? Izvoznike treba podržati, ali bi se zauzvrat tražilo postizanje određene veličine izvoza, pre svega visokog tehnološkog sadržaja. Taj javni rashod bi se državi vratio oplođen kroz poreske prihode. Predložio bih i da se uradi ono što je uradio premijer Indije Vadžpaji 1999. On je formirao radnu grupu za IT tehnologije, koja je napravila akcioni plan od 108 mera. One su predviđale zapošljavanje milion ljudi i izvoz od 50 milijardi dolara i sada IT sektor stvara četvrtinu izvoza te zemlje. Potom bih predložio reforme javnog sektora. Tri ključne mere su smanjenje svih javnih rashoda, osim u fizičku infrastrukturu; snažno povećanje javnih rashoda u istraživanje i razvoj; povećanje poreskog tereta na bogate, kroz oporezivanje imovine, pri čemu bi primarni cilj bio stavljanje u funkciju mrtvog kapitala, a ne obračun s ljudima. Ako se začepi samo jedna rupa, nećete puno postići.

Nedavno ste, aludirajući na probleme Grčke i Argentine, upozorili da BiH preti grčgentinski scenario. Važi li to i za Srbiju?

Avion pun putnika, nezaposlenih i neaktivnih osoba, s jednim glavnim motorom - javnim sektorom i dva pomoćna - privatnim i civilnim sektorom, ne može visoko leteti, odnosno imati visoku stopu rasta. Ako ne radite i ne proizvodite, već uvozite i trošite ono što su drugi napravili i još to plaćate kreditom, idete u propast. Kad zemlja ima stalno visok tekući deficit platnog bilansa i njena neto investiciona pozicija se stalno pogoršava, ne preostaje ništa drugo nego stegnuti kaiš. No, ima i nešto što je lakše - pružiti ruku prema MMF-u. U zemljama koje se ekonomski nisu udaljile od socijalizma, a takve su Srbija i BiH, javni sektor je najvažniji poslodavac. No, nažalost, tu se ne radi o efikasnoj proizvodnji javih dobara, nego se tu zapošljavaju oni koji ne moraju, nekad i ne znaju da rade, a sigurni su da zbog neznanja i neefikasnosti neće izgubiti posao.

MMF je u Srbiji zadovoljan efektima fiskalne konsolidacije, jer je deficit budžeta značajno smanjen, zahvaljujući i smanjenju plata i penzija. Je li to pravi recept da se izbegne bankrot?

Reforma javnog sektora je nužan, ali ne i dovoljan uslov za izbegavanje grčgentinskog scenarija. Ona znači uvođenje tržišta u proizvodnju javnih dobara i da ono što ostaje u okviru javnog sektora mora biti dobro regulisano. U zemljama s višim srednjim dohotkom delovanje države se mora pomeriti sa strane tražnje na stranu ponude. Primarna mora postati proizvodnja ideja i zato su važna ulaganja u istraživanje i razvoj. Za razliku od industrijskog društva, koje se može predstaviti tvornicama povezanim cestama, postindustrijsko društvo čine istraživački instituti povezani internetom. Da tu Srbija stoji loše vidi se po indeksu globalne inovativnosti, pa bi iz te zamke srednjeg dohotka mogla u visoko društvo, među zemlje sa visokim dohotkom, tek za dve decenije. I to u najboljem slučaju, jer to traži stopu rasta 6-7 odsto godišnje. Srbija očito neće biti najbolji učenik u višem srednjem razredu, u kojem su mali azijski tigrovi svega sedam godina, ali može izbeći da bude među najlošijim. Grčka je u tom razredu bila 28, a Argentina čak 40 godina, jer su morali ponavljati gradivo. No, koliko su koreni obrazovanja teški, a njegovi plodovi slatki, vidi se po tome da je od 1950. svega 20 država uspelo da se izvuku iz te zamke, da najpre pređu u grupu zemalja višeg srednjeg, a potom i visokog dohotka.

Tvrdite da za zemlje srednjeg višeg dohotka postoje samo dva puta, ka zemljama visokog ili ka zemljama niskog dohotka, poput Centralne Afrike. Šta mislite, kuda će otići Srbija i kako sprečiti dalje siromašenje?

Siromaštvo se smanjuje povećanjem kolača i njegovom preraspodelom. Ako skoro petina radne snage ne radi, kao u Srbiji, ili skoro trećina kao u BiH, jasno je da ne funkcioniše tržište - nevidljiva ruka, kao i da država - vidljiva ruka nije efikasna. To znači da zemlja nije u stanju ni da aktivira sve resurse, a kamoli da ih koristi efikasno i inovativno. Srbija mora razvoj bazirati na izvozu, a 80 odsto međunarodne trgovine se odnosi na robu, a tek petina na usluge. No, Srbija nema kvalitetnih izvoznih dobara. NJen izvoz visokotehnološke robe iznosi manje od 50 dolara po stanovniku godišnje. Kad će Srbija i kojim tempom krenuti u tom pravcu ovisi o građanima, koji moraju pritiskati lidere da deluju u tom pravcu. Kad bi se, na primer, DŽon Majnard Kejns pojavio na izborima u Srbiji, on bi od toga napravio centralno pitanje izbora, jer se i pre skoro jednog veka, u doba tadašnje krize, fokusirao na nezaposlenost u Velikoj Britaniji. Tvrdio je da je bez presedana što je više od desetine radno sposobnog stanovništva više od osam godina bez posla. Danas je u Srbiji i BiH i gore, ali niko ne pokreće pitanje ekonomskih i socijalnih troškova nezaposlenosti. A zbog toga što u BiH ne radi 320.000 ljudi zemlja gubi 2,8 milijardi evra godišnje, pa puta 20 godina! No, lakše je tašnu pod ruku pa u MMF, nego zasukati rukave. Jer, u uslovima tržišne ekonomije ne postoji institucija koja bi se bavila stvaranjem radnih mesta, jer preduzeća služe da stvaraju profit. Zato se tako lako političari i okreću MMF-u.

Niste baš preterani pristalica terapije koju zagovara MMF. U Srbiji se aranžman sa MMF-om navodi kao krunski dokaz da Vlada vodi dobru ekonomsku politiku. Je li to baš tako?

Ako tvrdite da ste bolesni i da ste kod lekara, usput jedinog postojećeg, to nije za pohvalu. To jedino može biti ohrabrujuće za druge, da znaju da ste pod paskom i da niste zarazni, i to je ono što može lekar zvani MMF. Momentalno su u Evropi pacijenti MMF-a Srbija, Albanija, Ukrajina i Poljska, dok su Portugalija i Irska vratile lekove pre isteka, a Grčka i Kipar su napustili lečenje. Za razliku od zemalja s izgrađenim institucijama, kod kojih je temeljno pitanje: vidljiva ili nevidljiva ruka, u Srbiji se radi o nepostojećoj ruci. Stoga je osnovni zadatak vlasti da usvoji transparentna pravila i osigura fer tržišnu utakmicu. U takvom ambijentu MMF može pomoći da se osigura predah. No, ako se taj predah ne iskoristi, stvari će postati još gore. To je put u dužničko ropstvo.

Negirate tvrdnje zvaničnika da je novac MMF-a najjeftiniji. Na čemu bazirate tvrdnju da će strani investitori doći u neku zemlju tek kada iz nje ode MMF, jer u Srbiji zvaničnici pričaju baš suprotno?

Novac MMF-a je jeftin za državu, ali skup za ekonomiju. Kad je zemlja pod paskom MMF-a, jasno je da se radi o zemlji s posebnim potrebama i da joj treba staratelj! Rizik zemlje raste i to se odražava na manji priliv nespekulativnog kapitala i na rast kamatnih stopa na kredite. Što je jeftino za državu, skupo je za građane i firme, za ekonomiju u celini. Što dobije država, gube građani i firme!

Tvrdite da je na ovim prostorima reindustrijalizacija završena u Titovo doba. Može li biti oporavka bez industrije i kako privući veća ulaganja u proizvodnju, a ne samo u finansijske i druge usluge?

BiH je industrijalizovana u doba grofa Kalaja, prvu reindustrijalizaciju je sproveo maršal Tito, a već 20 godina BiH prolazi kroz deindustrijalizaciju, jer nažalost na našim prostorima nema lidera koji bi bili u stanju pokrenuti drugu reindustrijalizaciju, iako su uslovi za njeno pokretanje manje zahtevni nego kad je trebalo nepismene seljake opismeniti i prevesti iz poljoprivrede u industriju.