Kolekcije intimnih slika

Kada započne 12. maja svoje 9. izdanje, Festival dugometražnog dokumentarnog filma Beldoks dokazaće gotovo svakim filmom zbog čega se dokumentarna forma danas uzdigla iznad igrane i koji su to skriveni kutci sveta u kojima se odigravaju drame veće od samog života. Beldoks otvara domaći film U potrazi za snom Mladena Mitrovića, reditelja koji je poslednji film snimio još osamdesetih godina. Da se vrati filmu, podstakao ga je jedan neočekivani poziv, kada se zapitao gde su junaci njegovog prvog filma, nekada snimljenog u Jugoslaviji Samim tim, U potrazi za snom nastao je u srpsko-hrvatsko-bosanskohercegovačkoj koprodukciji, a činjenica da ga je Unesko podržao, prepoznavši ga kao jedan od svojih milenijumskih projekata, dovoljno intrigira za sam start festivala.

Sve dok ga Majkl Mur ne zatvori 18. maja sa Koga sledećeg napasti? novom provokacijom američkog sistema od strane jednog od najpoznatijih dokumentarista današnjice, Beldoks će sasvim sigurno ukazati na neke od najboljih dugometražnih dokumentaraca. Pre svih tu je Ruski detlić, pobednik festivala Sandens u kategoriji najboljeg dugometražnog dokumentarnog filma. Film se pojavljuje u godini kada se u svetu obeležava trideset godina od najveće nuklearne katastrofe koja je pogodila Evropu i svet eksplozije centrale u Černobilju (Ukrajina, tadašnji SSSR) 1986. godine. Film Čada Grasije Ruski detlić bavi se upravo jednom od mogućih drugih verzija šta se zapravo dogodilo u Černobilju i zbog čega

Tako, Grasija u svom višestruko nagrađivanom filmu, prati izvesnog Fedora Aleksandroviča, radioaktivnog čoveka. On je imao četiri godine 1986, kada je bio izložen otrovnim posledicama černobiljske nuklearne eksplozije. Samim tim, bio je nateran da napusti dom. Sada ima 34 godine, živi kao umetnik u Ukrajini, s radioaktivnim stroncijumom u kostima i jedinstvenom opsesijom tom katastrofom koja je promenila svet zašto se u stvari desila? Da li postoji nešto više oko cele te priče, nešto što sovjetska vlada nije dozvoljavala da dospe u javnost? I, najvažnije, kako je to povezano sa ogromnom, misterioznom piramidom od čelika koja trune dve milje udaljena od mesta katastrofe: nezgrapno oružje Hladnog rata, poznatije kao Duga i pod nadimkom Ruski detlić, sa čudnim, neprestanim kliktanjem radio-frekvencija koje emituje?

Čad Grasija napravio je dokumentarni triler zavere, u kome se Aleksandrovič vraća u gradove duhova u radioaktivnoj zoni, ne bi li pokušao da nađe odgovore i ne bi li uspeo da odluči da li da rizikuje sopstveni život tako što će ih objaviti, usred rastuće opasnosti od ukrajinske revolucije i rata.

Film je dosad prikazan na više desetina festivala gde je osvojio kako publiku tako i kritiku. Čad Grasija se nametnuo kao jedan od najintrigantnijih dokumentarista sadašnjice, koji je uspeo poznatoj priči da udahne novu dimenziju. Međutim, on kaže da je do priče došao sasvim slučajno: U leto 2013. radio sam na pozorišnom komadu u Kijevu, kada mi je Fedor Aleksandrovič, moj scenograf, došapnuo priču o Ruskom detliću, hladnoratovskom signalu, za koji mnogi Amerikanci veruju da je bio sredstvo Rusa za kontrolu ljudskog uma. Za Fedora, sama antena predstavlja vrlo ličnu misteriju, i za njega je izazov bio da joj se suoči, uprkos činjenici da je bila postavljena izvan granica vojne baze, usred radioaktivne černobiljske zone. Iako nikada nisam radio na filmu, složio sam se da napravimo desetominutni dokumentarac o tom čuvenom oružju Hladnog rata, kaže Čad Grasija. Međutim, tema filma odvela ih je daleko, u samo srce katastrofe. Iz tog razloga, film Ruski detlić nije samo svedočanstvo o jednom vremenu, već i o jednoj neispričanoj stranici jednog od najčuvenijih ratova 20. veka.
Poseban ekskluzivitet Beldoksa činiće i dolazak Čada Grasije kao i Fedora Aleksandroviča, radioaktivnog čoveka, koji će sa beogradskom publikom razgovarati o filmu Ruski detlić.

Nesumnjivo će publiku zaintrigirati i biografski dokumentarci. Gabrijel Garsija Markes, pa Zlatan Ibrahimović, pa Miloš Crnjanski samo su neka od imena u fokusu ovog programa. Ipak, čini se da će najveću pažnju privući film Ade Ušpic Duh Hane Arent koji donosi priču o jednoj od najvećih filozofkinja 20. veka, čija su dela tek u novom dobu dobila na novim značenjima. Ada Ušpic je filmu pristupila studiozno, vešto kombinujući arhivsku i dokumentarnu građu, predstavljajući Hanu Arent i onima koji o njenom radu malo znaju.



Hana Arent, poznata nemačko-jevrejska filozofkinja, izazvala je veliki metež šezdesetih godina 20. veka, kada je iznela svoj subverzivni koncept banalnosti zla pišući o nacistima. NJen privatni život bio je jednako kontroverzan zahvaljujući ljubavnoj aferi sa reformatorom nemačke filozofije Martinom Hajdegerom, koji je istovremeno bio pristalica nacističkog režima. Bila je jedna od najuticajnijih mislilaca dvadesetog veka, koja je pisala o otvorenim ranama modernog doba. Danas, njeni tekstovi bude obnovljeno interesovanje širom sveta, zahvaljujući njenom uvidu i ogledima o prirodi zla, položaju izbeglica i opasnosti svih ideologija, što je aktuelnije nego ikada dosad. Duboka humanistička poruka u srži njenih promišljanja sveta ništa manje je aktuelna upravo danas.

Srpski filmovi, s druge strane, pokazaće koliko su sveži i u kojoj meri prate svetske tokove i trendove, kada je produkcija dokumentarnog filma u pitanju. Neki od filmova, poput Dubina dva Ognjena Glavonića (prikazan u Berlinu) i Zid smrti i tako to Mladena Kovačevića (prikazan na festivalu dokumentarnog filma u Nionu) upravo to i dokazuju.

Za film pod naslovom Zid smrti i tako to, Kovačević je odabrao priču o Brankici, ženi koja se čitav život bori sa gravitacijom na vertikalnom zidu koji nema ni početak ni kraj. Već kao desetogodišnja devojčica, Brankica je postala glavna atrakcija na vašarima širom bivše velike Jugoslavije, princeza na zidu smrti. Uz stariju braću, legendarne akrobate, vozila je motor paralelno sa zemljom, po zidu šest metara širokog drvenog bureta. Danas ima 43 godine, šestoro unučadi i još uvek izvodi iste zastrašujuće akrobacije. Braća odavno nisu pored nje, ona je jedina ostala, zarobljena između melanholičnih sećanja i klaustrofobične egzistencije na poslednjem zidu smrti. Brankičina priča je zaista neverovatna, a film obiluje perspektivama iz kojih autor pripoveda tako neverovatan životni put. Neke vratolomne scene na motoru, na zidu smrti, urađene su tako da oduzimaju dah, i približne su igranim visokobudžetnim produkcijama. Atmosferi filma, ali i ličnoj dramatičnoj priči glavne junakinje, poseban doprinos daju vešta montaža Jelene Maksimović i naročito muzika Nemanje Mosurovića. Zid smrti i tako to je osobeni rolerkoster od filma, koji približava dokumentarni film domaće proizvodnje vrhunskim svetskim standardima.

Veliku premijeru na velikom festivalu doživeo je i film Četiri pasoša Mihajla Jevtića, premijerno prikazan na festivalu u Trstu. U pitanju je animirano-dokumentarni film o emigraciji, identitetu i skorijoj jugoslovenskoj istoriji ispričan kroz ličnu perspektivu reditelja.
Film je koncipiran kao kolekcija slika iz autorovog sećanja, pa je u celini tako vrlo emotivno istraživanje sopstvenog identiteta kroz prizmu društveno-političkih promena, od osamdesetih naovamo. Posebno je sveža upotreba animacije u dokumentarnoj formi, koja nije tako često viđana u ovdašnjim produkcijama.

To su samo neki od nekoliko desetina filmova koje je Beldoks, u odabiru Grega Dikjura (međunarodni program) i Darka Lungulova (domaći program) pripremio. Filmovi o marginalizovanim ljudima čije priče, kada se stave u prvi plan, daju svakodnevici sasvim novi doživljaj.