Četrnaest načina reagovanja

Aktopolis je višegodišnji međunarodni umetnički projekat nastao na inicijativu Gete instituta i organizacije Urbana umetnost iz Rura, kao način da se putem različitih umetničkih i urbanističkih projekata uključi kritički i produktivan deo kulturnih aktivista koji bi svojim promišljanjem kulture i umetnosti mogli da ponude drugačije perspektive u rešavanju problema prouzrokovanih globalnom krizom. U fokusu su oblici delovanja i načini organizovanja koji se razvijaju u gradskim sredinama Beograda, Atine, Ankare, Bukurešta, Oberhauzena, Sarajeva i Zagreba.

Beogradsko izdanje Aktopolisa, po ideji kustosa Mirjane Bobe Stojadinović, bavi se samoorganizacijom u kulturi i umetnosti kao načinom reakcije na nedostatke u njihovom funkcionisanju. Grad je po svojoj strukturi i načinu organizovanja živa, dinamična i promenljiva zajednica ljudi. Sve institucije, pa i institucije kulture i umetnosti bi trebalo da prate i reaguju na potrebe svojih stanovnika. Međutim, svedoci smo da je taj odgovor često spor, neadekvatan, nesadržajan, pogrešan ili ga nema.

Kako takva situacija traje već više od dve decenije, u Beogradu, ali i u drugim gradovima u Srbiji, razvili su se samoorganizovani oblici delovanja koji pokušavaju da ponude rešenja ili stvore svest o nedostacima. U okviru programa Aktopolis u Beogradu, u prilici smo da se upoznamo sa četrnaest načina reagovanja.

Po svom karakteru ovi oblici rada proizašli su iz konceptualnog načina promišljanja društvenih odnosa, posebno u sferi kulture i umetnosti, što objašnjava njihovu kritičnu, autorefleksivnu i analitičku prirodu, ali i formu blisku naučnim i teorijskim istraživanjima i aktivističkom delovanju u polju društvenog.

Svi programi u okviru Aktopolisa imaju na umu pojedinca kao aktivnog činioca društva i predstavljaju nastojanja obrazovanih mladih ljudi da pozitivno promene sredinu u kojoj žive, da je prilagode sebi i ljudima oko sebe. Oni uvek nastaju iz njihove potrebe da budu vidljivi deo društva u kojem žive i stvaraju. Tako su Umetnički kolektiv U10 i istoimeni izlagački prostor nastali iz potrebe grupe umetnika da njihov rad bude vidljiv.

Medijsku nevidljivost kritičkih tekstova u oblasti kulture pokušali su da prevaziđu Miloš Miletić i Mirjana Radovanović tako što su osnovali sopstveno glasilo - Zidne novine. Aleksandra Sekulić i Ivica Đorđević bave se potrebom arhiviranja pokreta Low-Fi video kao autentičnog jezika alternativne kulture u Srbiji. Biolog Aleksandar Nikolić je iz potrebe da osmisli kreativan izlazak sa devojkom uvideo nedostatak objedinjenih podataka o dešavanjima u oblasti vizuelnih umetnosti. Zbog toga je nastala njegova mapa BGD ART koja sve te podatke sadrži.

Samoorganizovan rad nema trom institucionalni balast. On je mobilan, brz, promenljiv i reaguje u vremenu. To ga čini idealnim za ispitivanje novih formi delovanja koje u realnosti funkcionišu. U tom smislu bi bilo logično da postoji interakcija i razmena između institucija, kulturnog sistema i samoorganizovanih pojedinaca i grupa. U stvarnosti takve logike najčešće nema. Mnoga iskustva na tom polju takođe su deo projekta Aktopolis. Tako je disfunkcionalnost postojećih kulturnih modela tema kojom se bave Marija Radoš i Miroslav Karić kroz svoje iskustvo u radu u organizaciji Remont, Marijana Cvetković se bavi razlozima ignorisanja iskustava samoorganizovanja, a Vahida Ramujkić i Noa Treister načinom na koji pojam svojine utiče na kreiranje kulturnih narativa.