Cenzurisana istina i necenzurisane laži

Foto Mladen Šurjanac

Naprednjaci su u galeriji Progres, a gde bi drugde, organizovali izložbu Necenzurisane laži. Izlagače, doduše, niko nije ni pitao da li će da učestvuju ili ne, ali to Informativnoj službi naprednjaka nije bila prepreka da probrane eksponate izloži u progresivnoj galeriji sa ciljem da naslovnim stranama, novinskim tekstovima, tvitovima i isečcima iz TV emisija dokažu kako u Srbiji nema, niti je bilo cenzure od kako je Aleksandar Vučić premijer. Da su imali boljeg savetnika Vučić i SNS nikada ne bi organizovali takvu izložbu. Koji genije je samo smislio da je otvori baš ovih dana? Nemam drugo objašnjenje osim da se neko grdno prevario i pobrkao otvaranje izložbe i otvaranje poglavlja u pregovorima sa EU.

A to nikako nije smeo. Ako ni zbog čega drugog onda zbog zloslutnih podsećanja na 19. jul 1937, kada je u Minhenu otvorena izložba Degenerisana umetnost. Od oko 5.000 oduzetih i zabranjenih slika, skulptura, grafika i knjiga nemačkih Jevreja, ali i svetskih velikana poput Šagala, Matisa, Pikasa i Van Goga, nacistička vlast izabrala je 650 i izložila ih na izložbi sa veoma sugestivnim naslovom. Otvorio ju je ministar propagande Jozef Gebels, koji je takvu izložbu obrazložio potrebom da se nemačkoj javnosti pokaže kako je duboko perverzni jevrejski duh ušao u nemački kulturni život. I ta je izložba pretvorena u putujuću, pa su je posle Minhena videli stanovnici još 11 nemačkih gradova. Za četiri meseca ukupno dva miliona Nemaca, tri puta više nego paralelnu Veliku izložbu nemačke umetnosti. To, verovatno, nije bio cilj, ali jeste rezultat.

Ne znam koliko će ljudi videti Necenzurisane laži, ali bi bilo zanimljivo naterati organizatore da se na detektoru laži izjasne šta je od onoga što su izložili zaista laž? Pošto su uvreda i kleveta krivična dela, ako neko u SNS misli da su sve to neistine, zašto na sudu ne potraže pravdu? Umesto što samo prete tužbama, kao oružjem napunjenim ćorcima, da bi sakrili suštinu problema.

I dok su sve Necenzurisane laži stale u prizemlje i podrum Progresa, ne verujem da bi sve zgrade u Beogradu bile dovoljne da se njihovi zidovi oblepe cenzurisanom istinom, u kojoj se hvale premijer i vlada za fantastične uspehe, srpske, evropske i svetske rekorde u prethodne dve godine. A posebno za rekorde koje će Srbija tek postaviti. Ove godine, naredne ili bar 2018, 2019, 2020 Uostalom, u Srbiji se uvek bolje živi u budućnosti. Zato vlast i opominje svoje građane da se previše ne osvrću na prošlost. U tom slučaju mogu da se sete i mnogih neispunjenih obećanja, a to baš i nije zgodno. Naročito za vlast.

To što su završili kao eksponati, a da ih niko ništa nije ni pitao, neke kolege shvatile su kao da ih je vlast stavila na stub srama. Iskreno, mene bi sramota bilo da NIN nije onoliko zastupljen na izložbi. Hej, od desetak naslovnih strana u izlogu tri su NIN-ove. A što nema u izlogu, ima u radnji. I većina eksponata je i danas aktuelna. To, nažalost, govori koliko se u Srbiji stvari sporo menjaju. Osim na rečima. E, tu smo bar lideri regiona, ako ne prvaci Evrope i sveta.

Ne znam da li je iko u SNS razmišljao o posledicama. Kao i svaki drugi cirkus, i ovaj će posle Beograda krenuti na turneju po drugim srpskim gradovima, pa će neki ljudi moći prvi put u životu da vide da u Srbiji ima i medija koji kritikuju vlast. Šta ako se nekima to dopadne i počnu da kupuju te novine? Ko će vođi da objasni da izložbu sa ovako besmislenim ciljem možda nije trebalo ni organizovati? A možda i zbog mogućih posledica neko ko se bavi javnim politikama insistira da premijera savetuje tajno? Mada se sve zna, jer je sve već viđeno, 2013. Tada je u Podgorici organizovana izložba Riječ, slika i neprijatelj, samo što je u glavnoj ulozi umesto Vučića bio Milo Đukanović. Skoro pa original falsifikata.

Uprkos svemu, još smo dobro prošli. Pa bolje izložba, nego muzej apsolutizma i Vučićeve diktature, jer je sam Vučić najavljivao i takvu mogućnost. Deo javnosti je tu najavu, ne znajući da je reč o šali, vrlo ozbiljno shvatio, a komentari su bili vrlo ozbiljni, od podrške do ironije, pisao je Danas 16. juna. Mesec dana kasnije svi znamo da to nije bila šala. I da više ništa nije smešno!