Novo pakovanje za stare muke

Foto Oliver Bunić

Tačno četrnaest nedelja bilo je potrebno da saznamo da je Aleksandar Vučić srušio vladu naprednjaka i socijalista da bi mogao da formira vladu naprednjaka i socijalista, ali sa znatno manjom podrškom u parlamentu od prethodne. Pa bi, izgleda, trebalo da se pravimo da je fejs-lifting uspeo, nuspojave da ignorišemo, a pacijentu kako bude.

Tako, bar, proizlazi iz onoga što je mandatar rekao u ponedeljak, u danu kada smo - još jednom uzaludno očekivali da saznamo epilog parlamentarnih izbora održanih 24. aprila uz neubedljivo obrazloženje u kome se tvrdilo da vlada sa podrškom od 175 od ukupno 250 poslanika nema uslova za rad na bolnim reformama.

Cinici bi rekli da je Vučiću od bolnih reformi možda i bolnije bilo suočavanje s činjenicom da je, nakon aprilskih izbora, broj poslanika s naprednjačke višestranačke liste pao sa 158 na 131, pa mu je zato potrebno toliko vremena da, iako i dalje ima apsolutnu većinu, formira vlast i suoči se sa neželjenim i nešto brojnijim opozicionim parlamentarcima.

Nakon četrnaest nedelja, dakle, saznali smo da je mandatar u ponedeljak dobio odobrenje Predsedništva SNS da počne razgovore sa predstavnicima liste oko SPS, da će sastanak biti održan u utorak, kada NIN ide u štampu, te da će u petak ili subotu naprednjačko predsedništvo definisati personalna rešenja, kako bi sednica parlamenta na kojoj će se birati vlada bila održana do 11. avgusta.

Bilo je, doduše, tokom ovih nešto više od tri meseca i drugih najava izbora vlade, ali sada prvi put imamo nešto više od okvirnog datuma, pa se valja nadati da ćemo zaista u narednih desetak dana dobiti ono što smo odavno mogli pretpostaviti - vladu gotovo istog stranačkog sastava, ali verovatno sa nekoliko drugačijih personalnih rešenja. Do čega se, da nije bilo kalkulacija vođenih ličnim/stranačkim interesom i preteranom samouverenošću, kao logičnom posledicom gušenja medijskih i drugih demokratskih sloboda, moglo doći i rekonstrukcijom kabineta.

Sve te okolnosti, dopunjene činjenicom da je, tromesečnim prženjem stranačkih i koalicionih partnera, mandatar Vučić dodatno ojačao svoju moć i pokazao da u Srbiji ama baš sve od njega zavisi, međutim, ne znače da iz sastava nove vlade nećemo saznati baš ništa o onome što nas čeka.

Ako je, posle svega što se nakon aprilskih izbora desilo (Savamala, izložba Necenzurisane laži, čistka u RTV Vojvodina...) nemoguće zamisliti obrt u kome bi, umesto hardlajnera i osvedočenih poslušnika, novi kabinet okupio ljude čvrstih demokratskih uverenja i ozbiljnih stručnih kvaliteta, na jedno drugo pitanje nije lako dati tako jednoznačan odgovor.

A reč je o geostrateškoj orijentaciji zemlje čiji je ishod nemoguće predvideti u vremenu tektonskih poremećaja započetih talasom terorizma i ishodom referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU. Naročito s obzirom na moguće dalje promene zdravstvenog stanja Unije nakon izbora u Nemačkoj i Francuskoj sledeće godine, ali i potencijalnih potresa koje bi mogao doneti izbor Donalda Trampa za predsednika SAD.

Recimo da je tvit Vojislava Šešelja za sada samo zanimljiv: Vučić promoviše knjigu Borisa DŽonsona. Ja sam spreman da uskoro promovišem Vučićevu knjigu o odustajanju Srbije da se učlani u Evropsku uniju, napisao je nedavno mandatarov politički otac koji, uprkos razlikama u trenutnom političkom usmerenju, pokazuje puno razumevanja za učenikovu poziciju u različitim oblastima.

Moguće je da se odustajanje od ideje ako je zaista postojala o ulasku Liberalno-demokratske partije u vladu može doživeti kao znak da nema čvrstog usmeravanja ka Zapadu. Sve to, dok čekamo informacije o personalnom sastavu vlade, ipak nije dovoljno za zaključak da, trenutno, postoji išta više od namere da se, što duže moguće, zadrži politika balansiranja između dva sve udaljenija pola sveta.

Jer, koliko god Ivica Dačić i njegovi socijalisti bili doživljeni kao ruska karta u Vučićevoj vladi, dobrim poznavaocima je jasno da lider SPS ima dobar prolaz i na suprotnoj strani sveta o čemu govori i činjenica da je bio prihvatljiv za ulogu predsedavajućeg OEBS-a prošle godine.

Tek uz neke druge potencijalne nijanse u budućem kabinetu, Šešeljev tvit mogao bi dobiti bar donekle uverljivije argumente na primer, eventualni ulazak Nenada Popovića, lidera Srpske narodne partije koja je na izborima nastupila na naprednjačkoj listi, kao i kadrovske odluke u resoru energetike, mogle bi delovati kao potvrdan odgovor na, s pozicije suverene zemlje, čudnu nadu stranog faktora, što Rusija to jeste, iako to u Srbiji mnogima nije jasno. Pa zato ni izjava ruskog predsednika Vladimira Putina, data tokom Vučićeve posete Moskvi tri dana nakon izbora da se nada da će, kakav god da bude sastav buduće vlade, mesta zauzeti dostojni ljudi koji će ozbiljno poklanjati pažnju razvoju bilateralnih odnosa Rusije i Srbije nije propraćena histeričnim tabloidnim zgražavanjem zbog stranog mešanja u našu unutrašnju politiku, kakvo je namenjeno nadama i željama koje stižu sa Zapada.

Čak i potencijalni izbor otvorenih proruskih kadrova ne bi morao biti tumačen kao sigurna najava političkog zaokreta, već, za sada, samo kao ostavljanje mogućnosti za njega, uz nameru da se aktuelno sedenje na dve stolice što duže održi, uprkos sve brojnijim otežavajućim okolnostima.

Izgleda da postoji način i da se ono gutanje najveće žabe koje stoji pred budućom vladom - promena Ustava - podeli u više porcija, kako bi se što duže razvlačilo i ostavilo prostora za prilagođavanje aktuelnim okolnostima. Koje, doduše, nikako ne idu u prilog procesu evrointegracija - i to ne samo zbog turbulencija u EU, već i zbog raspoloženja domaće javnosti. Jer, jeste da, prema nedavnom istraživanju Instituta za evropske poslove, većina građana (53 odsto) podržava evropsku orijentaciju zemlje, ali bi, s obzirom na dužinu procesa evrointegracija, problem mogla predstavljati činjenica da se većina mladih (51 odsto) protivi tom putu. I teško da bi se moglo reći da s tim ama baš nikakve veze nema činjenica da su tiražni mediji, inače odani Vučiću, izrazito antievropski nastrojeni.

U takvoj atmosferi, spasonosno deluje rešenje o kome je nedavno govorio Vladimir Međak, član tima za pregovore sa EU. Prema njegovom objašnjenju, prvu izmenu Ustav Srbije bi trebalo da doživi do kraja naredne godine i ona bi se odnosila na ukidanje parlamentarnog, odnosno političkog izbora sudija i tužilaca. Za te izmene, na koje smo se obavezali otvaranjem pregovaračkog poglavlja 23 u procesu pridruživanja EU, s obzirom na stanje u sudstvu, verovatno da neće biti problem naći potrebnu podršku.

Neke druge promene koje će biti neminovne na putu ka Briselu, međutim, predstavljaju ozbiljan problem, naročito zbog činjenice da za njihovo sprovođenje nije dovoljna ni samo dvotrećinska poslanička većina, već i podrška građana na referendumu. Najpre, naravno, čuvena preambula koja Kosovo definiše kao deo teritorije Srbije, a za koju tehnički ministar pravde Nikola Selaković tvrdi da nije bila tema nikakvih razgovora državnih organa, niti se Srbija na tu promenu bilo gde obavezala. Ministrova tvrdnja da o promeni preambule govore samo takozvani nezavisni eksperti u javnosti ne slaže se, međutim, sa izjavama nekih zapadnih političara, kao što je, recimo, Doris Pak iz redova CDU nemačke kancelarke Angele Merkel, ali se trenutno uklapa u njenu ocenu da ta izmena nije nužna na samom početku pregovaračkog procesa. Što može da važi i za druge neprijatne izmene vezane za pominjanje Kosova u normativnom delu Ustava.

Može se pretpostaviti i da klauzula koja podrazumeva poveravanje dela suverenih prava Evropskoj uniji ne bi naišla na oduševljenje generalne publike, ali bi zato poslužila kao odlična tema za busanje u patriotska prsa evroskeptičnih političara, kojih, posle aprilskih izbora, suprotno Vučićevoj volji, ima i u parlamentu. U Ustav bi, takođe, trebalo da se uvede i pravo građana da glasaju za poslanike Evropskog parlamenta - koliko god to delovalo kao zadatak za vrlo daleku i još neizvesniju budućnost. Taj vizionarski pogled, međutim, ne može da sakrije činjenicu da se promenom Ustava, koliko god ona bolna bila, nikako ne iscrpljuje ona farma žaba koje čekaju u restoranu buduće vlade.

Jer, kada je, u ponedeljak, ponosno saopštavao cifre koje bi trebalo da dokažu tezu o ozbiljnom ekonomskom jačanju Srbije, Vučić nije govorio o nekim drugim temama iz oblasti ekonomije, koje bi se morale naći na onih 450 do sada napisanih strana njegovog drugog premijerskog ekspozea. A nije, pritom, reč ni o kakvim novoiskrslim zadacima o čijoj nužnosti gotovo da nema dileme. I pred novom vladom, ako želi da bude ozbiljna, a ne samo da troši vreme do sledeće otvorene izborne kampanje, za početak predsedničke, stoje stari teški zadaci poput reorganizacije velikih sistema, poput Železnica, EPS-a i Srbijagasa, ali i smanjenja broja zaposlenih, kako u tim preduzećima, tako i u javnoj upravi.

Rešenje čekaju i druge teške teme, na koje, bar kako obećavaju, opozicioni poslanici neće dozvoliti da se zaborave, poput silno zataškavanog nezakonitog rušenja i maltretiranja građana u Savamali. Ili je odgovor već pripremljen i sastoji se u guranju prenosa skupštinskih sednica na malo gledani treći kanal RTS-a?