Vučić između Nikolića i Šešelja

Foto AP/Darko Vojinović

Kada se Aleksandru Vučiću oteo kontroli ishod vanrednih parlamentarnih izbora, koje je isprovocirao u trenutku za koji je procenio da mu najviše odgovara, zašto bi drugačije bilo sa redovnim predsedničkim, na čiji tok, od samog raspisivanja pa do dvokružnog izbornog sistema, znatno manje može da utiče? Čini se da samo lenjost duha, ili istočnjačka sklonost ka mirenju sa sudbinom, odnosno navodno neizbežnim, nagoni dobar deo javnosti da svaki politički proces doživljava kao neodvojiv od Vučićeve volje. Biće kako Vučić kaže, maksima je koju više ne koriste samo naprednjački aparatčici, već je postala maltene analitički aksiom, na osnovu kojeg se grade dalje teorije.

Bivši i budući premijer mislio je proteklog proleća da ima savršen plan, i dobrano se okliznuo o bananu koju je drugima na put postavio. Tridesetak poslanika SNS-a manje, a sve bitnije opozicione izborne liste preko cenzusa, najznačajniji je epilog izbora za Skupštinu Srbije, na koji Vučić nikako nije računao. Šta bi se onda moglo desiti sa glasanjem za predsednika Republike? Zašto bi baš Vučićev kandidat bio osuđen na uspeh? Pogotovo kada takvog kandidata, nekoga u koga bi se mandatar/premijer mogao zakleti, ruku u vatru staviti, niotkuda nema.

Ostanimo u realnom okviru. Naravno da se Vučić i SNS najviše pitaju. NJihov rejting u javnosti i dalje je ubedljivo najveći, u njihovim rukama su sve ključne poluge političke, ekonomske, medijske moći. NJihova je većina u parlamentu, njihova je sada, a biće i ubuduće vlada. Ali, eto, pažljivijem gledaocu, odnosno slušaocu, nije mogao promaći onaj deo Vučićeve izjave o predsedničkim izborima (onaj gde se zaklinje da se neće kandidovati, ali da ima rezultate istraživanja šta bi se u tom slučaju desilo), u kojoj praktično kaže da ne bi osvojio natpolovičnu većinu glasova u prvom krugu, odnosno da bi ubedljivo pobedio (tek) u drugom. Nije ni to nimalo loše po Vučića, ali ako bi on, bez sumnje najpopularnija politička ličnost u Srbiji, morao da se pošteno potrudi za pobedu, šta onda ostali da rade? I, uopšte, koji ostali?

Predsednički kandidat SNS može da bude ili Aleksandar Vučić ili Tomislav Nikolić. Nema trećeg, kaže za NIN sagovornik blizak vrhu (tehničke) Vlade. On smatra da podrška naprednjaka Ivici Dačiću, pa i Rasimu LJajiću ne dolazi u obzir, da bi to u redovima SNS bilo doživljeno kao samoponižavanje, ali i izdaja Tome, te da bi kombinaciju ili Vučić ili Nikolić moglo da poremeti samo ukoliko bi onaj prvi našao nekog nestranačkog intelektualca od velikog ugleda u javnosti, kao Slobodan Milošević svojevremeno Dobricu Ćosića, za kandidata.

Ali, ko bi to mogao biti - predsednik SANU Vladimir Kostić već je odbacio tu mogućnost - zbog niza nepoznatih u jednačini je više tema za baba Vangu nego za analizu. U ovom trenutku, dakle, kao potencijalne kandidate SNS imamo samo pomenutu dvojicu, pri čemu je aktuelni mandatar/premijer ne jednom poručio da mu ne pada na pamet, odnosno da sigurno neće trčati tu trku.

Ako se Vučić ipak kandiduje, niko od ostalih (Dačić, LJajić, možda i Vojislav Šešelj) neće se kandidovati. Uz medijsku mašineriju, malo bi mu falilo da pobedi i u prvom krugu. Posle pobede u drugom krugu, imao bi problem koga za premijera. Ali, čitava vlast bi se kao u vreme Borisa Tadića preselila na Andrićev venac, a Tomislav Nikolić bi bio zaboravljen kao da nikada nije postojao, smatra sagovornik NIN-a iz Nemanjine 11.

Druga, mnogo zanimljivija, opcija je da Nikolić bude predsednički kandidat Vučića i naprednjaka. Sadašnjem predsedniku bi bilo veoma teško, jer je unapred doživljen kao nevoljni izbor svoje bivše stranke i svog bivšeg političkog učenika.

U slučaju Nikolićeve kandidature, iz sve snage bi u utakmicu navalili i Šešelj i Dačić i LJajić i opozicioni kandidat(i), ali bi uz podršku, Vučićevu ličnu i njegove celokupne infrastrukture, mogao da uđe u drugi krug, gde bi o pobedniku odlučivali dogovori sa kandidatima koji su ispali u prvom krugu. Evo, čisto zarad misaonog eksperimenta, postavimo stvari tako da u drugi krug uđu kandidat SNS Tomislav Nikolić i kandidat opozicije Saša Janković. O pobedniku bi se u tom slučaju više pitali Šešelj i Dačić nego sam Vučić. I recimo da Šešelj posluša Vučića i ipak podrži njemu toliko mrskog Nikolića. Šta bi bilo ako bi Dačić, ne prvi put, izneverio koalicionog partnera, i odlučio da se za sva poniženja koja mu Vučić priređuje osveti podrškom Jankoviću? Scenario ne previše moguć, ali jeste na stolu kao jedna od opcija i jeste dokaz da ipak u Srbiji ne zavisi sve od jednog čoveka.

Igranje na Nikolića za Vučića je veoma rizično, zavisi od suviše faktora koje ipak ne može da stopostotno kontroliše, pa bi za njega najbolji mogući scenario bio da oba kandidata u drugom krugu budu - njegova. Sagovornik NIN-a blizak vrhu (tehničke) Vlade smatra da bi idealni džoker iz Vučićevog rukava, ili bolje reći savršeno strašilo, bio Vojislav Šešelj!

Ukoliko u drugi krug uđu Nikolić i Šešelj, Vučić će najverovatnije napraviti dil sa Šešeljom, kao što je Milošević svojevremeno uradio, kada je lider SRS pobedio Zorana Lilića pa se sam povukao, odnosno priznao poraz. Ali, tu će se pojaviti i problem što će veliki deo SNS i pored Vučićeve podrške glasati za Šešelja, jer osećaju ko je stvarno njihov. Zbog toga je na stolu kao realna i opcija da Vučić pusti Šešelja da pobedi! Da zvanično kandiduje Tomu, ali da učini sve da on izgubi, od medijskih kampanja nadalje, a da Šešelj na kraju postane predsednik. To nije toliko nemoguće naročito ako se pogleda šta se sve dešava u Evropi Vučić bi tada dobio konačni argument pred Zapadom da je on jedina brana ekstremnom nacionalizmu i okretanju Rusiji, i da, ako ne budu želeli njega, eto imaju ludaka Šešelja na čelu Srbije pa neka vide šta im je činiti.

Kako god bude, predsednički kandidat SNS, pa da je to i Vojislav Šešelj, neće biti čovek od punog Vučićevog poverenja, kao što su mu to u vladi Nebojša Stefanović ili Aleksandar Vulin, već neko s kim će morati da pravi dilove, dogovore, kompromise, pa opet mu pobeda nije garantovana. Ponešto, svakako, zavisi i od opozicije.

Ako se zaštitnik građana Saša Janković zaista kandiduje, to će raditi kao nestranačka ličnost (ovo i on sam u intervjuima indirektno najavljuje), a ulazak u drugi krug biće realnost samo ako ga podrži celokupna opozicija, od Saše Radulovića preko DS-a do DSS-a i Dveri. Potom bi mu, ukoliko se preko puta nađu Nikolić ili Šešelj, bila neophodna i Dačićeva podrška.

Druga ličnost koja se u spekulacijama pominje kao kandidat (dela) opozicije je Vuk Jeremić, ako izgubi utakmicu za generalnog sekretara UN, koja se završava najkasnije krajem godine, dakle tehnički na vreme za početak predsedničke kampanje. Samo tehnički. Jeremić uživa izvesnu popularnost kod građana Srbije, oreol časnog poraza u UN dao bi mu dodatnu snagu, ali za ulazak u trku za predsednika u poslednjem trenutku neophodni bi mu bili infrastruktura i baza sigurnih glasova koje on ne poseduje.

Postoji još jedna mogućnost, a pominjemo je na samom kraju jer je najmanje verovatna. To je da Aleksandar Vučić i Saša Janković postignu časni dogovor u svom, ali i najboljem interesu građana i države, da aktuelni mandatar/premijer pristane na ograničavanje svoje autokratske supremacije, dakle da suzbije svoj politički mentalitet, karakter, i više poštuje reč institucija, da bude jači od sebe, dok zauzvrat aktuelni ombudsman sa mesta predsednika ne bi tretirao premijera i vladu kao neprijatelje, takmace, već kao partnere u obavljanju najvažnijih državnih poslova. (Ne)naučna fantastika? Vrlo verovatno. I dok je tako, biće ovako kako nam je.