Mi imamo mišljenje, oni armiju poslušnika

Foto Aleksandar Dimitrijević

Bila je studentkinja kada je odigrala Petriju u filmu Srđana Karanovića Petrijin venac, i te 1980. dobila Zlatnu arenu kao najbolja glumica. Posle tačno 36 godina, Mirjana Karanović je na festivalu u Puli primila Zlatnu arenu kao rediteljka za svoj film Dobra žena koji je proglašen pobednikom u konkurenciji hrvatskog programa manjinske hrvatske koprodukcije.

Kada se 1985. godine Emir Kusturica proslavio filmom Otac na službenom putu, vinula se i ona u glumački vrh ulogom majke Senije u tom filmu, koji je pobedio u Kanu i Kusturici doneo prvu od dve Zlatne palme. Postala je evropski priznata još pre deset godina kada je 2006. bila nominovana za najbolju glumicu Evrope. Tada je igrala u filmovima Grbavica Jasmile Žbanić koji je pobedio na filmskom festivalu u Berlinu i u filmu Gospođica Andree Štake koji je dobio Zlatnog leoparda na festivalu u Lokarnu i pobedio na filmskom festivalu u Sarajevu. Vlasnica je Sterijine nagrade i desetine drugih, velikih i značajnih priznanja

Bila je žestoki borac protiv rata devedesetih, protiv politike Slobodana Miloševića. Bila je prva umetnica iz Srbije koja je snimala filmove u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu posle krvavog raspada zemlje. Kada se 2000. u Srbiji menjao režim, očekivala je da će da svane i da više nikada neće da se smrkava: Ta moja očekivanja očigledno su bila naivna i ljudska. Fokus mog interesovanja danas se preselio u mene i više me zanima da poboljšam sebe, da radim na sebi, kako bih poslednju trećinu svog života proživela što kvalitetnije kazala mi je kada smo razgovarale poslednji put. Posle toga je na Festu 2016. za film Dobra žena dobila nagradu Milutin Čolić, a kada počinjemo ovaj razgovor stiže joj vest da je na festivalu u Motovunu ovaj njen film osvojio i nagradu Fipresci.

Možete li porediti Pulski festival nekad, kada ste prvi put došli i dobili Zlatnu arenu za film Petrijin venac, sa ovim sada, kada ste dobili Zlatnu arenu za film koji potpisujete kao rediteljka, ali i glumica u glavnoj ulozi?

Ne znam, ovo danas je danas, ono je bilo nekad. To poređenje mi odnosi energiju, nikad nisam imala potrebu da to poredim, zato što se ljudi menjaju i ja se menjam kroz vreme i prostor. I ta Pula i ja smo živeli svoje živote i svašta se tu izdešavalo, ali ono što je meni zanimljivo jeste nešto drugo. Ovaj moj film je učestvovao na raznim festivalima i dobili smo i nagrade. Nisu to neki A festivali, ali dobila sam lepa priznanja. Sve je to bilo veoma zanimljivo za prvi film, ali nijedno učestvovanje nije izazvalo toliko reakcija kao Pula. Pomislila sam, vidi bogati, kao nešto nema nostalgije, a Pula je ostala i dalje u ideji medija i svega, kao nešto užasno važno. Mada je to danas jedan nacionalni festival na kome se prikazuju svi filmovi u kojima je Hrvatska učestvovala na bilo koji način.

Šta su danas teme za bilo koji festival na prostoru SFRJ? Koliko su nam zajedničke, različite?

Ne mogu da se udenem ni u kakvo MI. Ja sam individua, ja sam JA, tako da ne znam odgovor na pitanje šta su nam zajedničke teme. Ranije je bio crni talas, pa je bila praška škola, ali ne znam da li sada postoji nešto što bi moglo biti zajednički imenitelj za neke autore, da se kaže to su sada nosioci nečega. Ima pojedinaca koji zapravo vuku svoju priču ili svoj fazon, pa,sad, neko bolje, neko lošije, neko se tu bolje snađe, mada je to u suštini uvek pitanje talenta.

Kada ste počeli sa režijom, da li je to prelomna tačka u vašem životu glumice?

Ne znam da li je prelomna, ali mene je to osvežilo i dalo mi neki podsticaj, ambiciju, napravilo neke lepe i zanimljive promene u životu. Prvo, ja nikada nisam verovala da umem da pišem, jer je naša profesorka književnosti cenila lirsko izražavanje prepuno nekih kitnjastih simbola, a ja to nisam umela. I tako sam izgradila o sebi ideju kao o osobi koja ne ume da piše. Kako sam u poslednjih nekoliko godina počela da preispitujem neke svoje predrasude, od najbizarnijih stvari kao što je strah od visine, došla sam do toga da probam i da pišem. Pa, ako ne uspem nije važno, već dosta toga sam uradila i nema tog neuspeha koji danas može da me porazi. Ja nemam više tih strahova, to je deo nekog samopouzdanja koje sam stekla, rekla bih sada zauvek.

Vaš film Dobra žena je priča o junakinji Mileni koja posle 30 godina braka, u trenutku kada saznaje da ima rak, saznaje i da je njen muž bio zločinac, ubica u ratu koji se vodio devedesetih, i odlučuje da neće da skriva istinu o njegovoj prošlosti. Da li su vas iznenadile neke reakcije koje ste čuli povodom scenarija?

Mislim da film još nije gledalo dovoljno ljudi i ne pokušavam ni da objasnim zašto je tako. U krajnjem slučaju, to nije bio komercijalni projekat ali, svejedno, ovo nije vreme u kome je taj film na bilo koji način privukao pažnju igrajući u bioskopima. Mislim da je mnogo veću pažnju privukao svuda na svim festivalima gde se pojavio, i to mi je bilo drago ali sam, zapravo, uvek čekala šta će biti ovde i još nisam načisto sa tim.

Zašto?

Kada sam išla po Srbiji, gde smo prikazivali film, dolazila sam posle projekcije da razgovaram sa ljudima, ali oni uopšte nisu bili spremni da razgovaraju. Čak mislim da se videlo da su svi bili emotivno potreseni onim što su videli i da najradije ne bi pričali o tome. Nekako sam razumela to sa jedne strane. Ali, ipak, pošto kod nas ne postoji kultura bioskopa, volela bih da film bude prikazan na televiziji. Mislim da će onda privući više pažnje i da će više ljudi moći da ga vidi. Nadam se da će se to dogoditi, onda bih možda mogla da razgovaram, da govorim o nekakvim reakcijama. Reakcija koje sam ja do sada primila su od krajnjeg oduševljenja, do negiranja. A bilo je i prijateljskih saveta da bi trebalo malo bolje da proučim istoriju i da vidim da to na čemu počiva ta moja inspiracija za film se zapravo nije nikada dogodila.

I to razumete?

Imala sam priliku da vidim kako ljudi zaista doživljavaju tu svoju nedavnu prošlost, tu istoriju poslednjih 20 godina. Mislim da mi, pored toga što ne želimo da vidimo šta se tada dešavalo, ni danas nismo spremni da prihvatimo koliko je loš naš život sada. To znam po sebi, ne govorim iz neke vizure odozdo. Ta negacija je kod nas toliko užasno jaka, da nešto zapravo nije ništa, a ono je ogromno.

Radimo to i danas?

Da, naravno. Mi se svi stalno pretvaramo i sada se pretvaramo i lažemo sebe da smo dobro, i žene i muškarci. Ja ne govorim to samo u političkom smislu, mada, naravno, i politika je u sve to umešana. Zapravo, mi smo duboko očajni i, naravno, pokušavamo da budemo ravnodušni. To je sad pitanje za neki drugi film.

Vaš pogled na svet inače, pa i u ovom filmu, biranje teme o kojoj ste pisali, pokazuju da neke događaje iz bliske prošlosti želite da stavite na svetlo dana, da ne bude da se nisu dogodili, da se ne guraju pod tepih?

Nije to meni kriterijum bio. Meni su bile zanimljive tajne, to što mi krijemo, šta je to što ne smemo. Tako da ova priča koju sam ispričala je život koji je apsolutno postavljen kao kulisa, i to savršena kulisa, a ti jednostavno ne želiš da vidiš šta je iza toga. A negde osećaš neki smrad. Mislim da ta žena zna da tamo ima nešto, ali ne želi da vidi, jer ako vidi onda mora da reaguje. Znate koliko ima muževa i žena koji ne žele da znaju šta njihovi partneri rade, jer ako bi znali onda bi morali da se razvedu, pa je bolje da ne znaju. Po sistemu, ono što ne znam ne može da me povredi i to jeste jedna filozofija.

Meni je uvek bilo krivo, recimo devedesetih što je taj rat tako dugo trajao. Mislila sam da će to brzo da se završi jer je sve bilo tako apsurdno i toliko nelogično, nenormalno je bilo da se uopšte poteže oružje. Sve je bilo zastrašujuće i mislila sam svi će to videti, ne mislim samo na Srbiju nego na sve ljude, a to se nije dogodilo. Sada sam u Motovunu pričala sa Ksenijom Marinković kako bi neko mogao da napravi film o brzini sa kojom su ljudi prihvatali tu ideologiju rata. Ona je, naravno, mislila o Hrvatskoj, o Zagrebu gde je ona živela i kako su se ljudi promenili u tri meseca, prebrojavajući se isključivo po tome ko je Srbin, ko je Hrvat.

NJoj kao Srpkinji tih godina nije bilo lako?

Ne. Ona kaže da je imala dobru ekipu oko sebe, a njeni roditelji su odmah otišli iz Hrvatske. Meni je bila zanimljiva ta misao kako bi čovek reagovao kada bi znao da je neko koga voli uradio zlo. Kako? Šta da radiš? Znam da mi je neki muškarac u jednom od razgovora rekao da on misli da je ona trebalo da ostane lojalna svom mužu, kako može da ga prijavi posle 30 godina braka.



Zašto, po pravilu, malo ljudi vidi to što se događa sada, a onda prođe 10, 20 godina i svi onda kažu jeste, bilo je strašno. Ali kada je bilo strašno oni koji su to govorili, a vi jeste, najčešće su proglašavani domaćim izdajnicima. Da li je to i danas jednako kao i juče?

Ne znam, verovatno. Ne razmišljam previše o tome. Mislim da svako ima odgovornost za svoj život i da ne možeš da pobegneš od sebe. Mnogo puta sam poželela da budem drugačija, da bi mi bilo možda jednostavnije u životu, ali onda ne mogu. I to u čemu sam i dobra, i to kada sam loša, i kad otvorim moje mrakove, to sam sve ja. To je moj život. Hoću da kažem, došla sam do one tačke u životu kada sa mirom prihvatam i svoje uspehe i neke poraze.

Ne povređuju vas više neki napadi ili porazi?

Uvek te povredi, ali nekad me je povređivalo tako da mesecima i godinama nisam mogla da dođem k sebi. Sada te povredi, ali se oporaviš, odeš na spavanje, nešto pročitaš, malo sedneš, razmisliš, i ideš dalje. Koliko god su mi ove godine zadavale nekakav strah, kako ću sad sa tom starošću koja dolazi, mogu da se batrgam ali telo ide ka svom završetku... Uspela sam da se opustim jer sam sa druge strane osetila nekakvu sigurnost, neku udobnost života. Još sam čitala u novinama da je to normalna stvar, i super mi je da se uklapam u profil.

Šta vas najviše zanima na televiziji, u medijima?

Na televiziji me zanimaju isključivo zabavni i dokumentarni sadržaji, uopšte ne gledam vesti. Ali, zato redovno pratim sve novine, od tračeva, kulture, ekonomije, politike, sve. Nije da se nešto bavim time ali, volim da budem informisana, da vidim čega sve ima. To mi je neka jutarnja obaveza, da vidim ko šta piše. Pročitam neke kolumniste koje volim.

Znate li da u Galeriji Progres traje neka izložba?

Nisam bila tu, ali sam čitala mnogo o tome. To je očigledno nešto što je izazvalo pažnju i mnogo podeljenih mišljenja. U stvari, čini mi se da s jedne strane postoje mišljenja, a sa druge starne postoji armija ljudi, navijača, i baš me zanima kako će ta izložba i uopšte sve to što radi ova partija na vlasti, dalje da funkcioniše. Mi smo devedesetih godina uporno i uporno birali Miloševića, iako neke stvari iz svakodnevnog života i svega što čini život, nisu bile povoljne mnogim ljudima. Ali postojao je taj strah da će se zapravo, ako dođe neko drugi na vlast, desiti nešto loše. Pošto sada postoji isto takva, velika opsesija jednom osobom, i opsesija nekakvom idejom da će ta jedna osoba da nas spase, zanima me šta će se sada stvarno desiti.

Uvek se ovde narod uzdao u jednu osobu, u spasitelja, a ne u sebe?

Jedna osoba ne može da nas spase. Vlast je nešto što se tako lako zloupotrebi. Potpuno te zaludi i otme se. Ta armija pratilaca koji pokušavaju da nešto ućare u celoj toj strci i svi ti obožavatelji, čine se danas jači nego ikada. Mene samo zanima koliko će sada to obožavanje da traje, hoće li prestati onog trenutka kada obožavani bude bačen u blato, jer kod nas sve to ide u ciklusima - od obožavanja do mrcvarenja, pljuvanja.

Vi ste bili postojani u svojim stavovima i kada ste bili prozivani zbog njih, a vama su danas veoma bliski oni na vlasti jer su svoje stavove promenili, drastično ih se približili vašima. Zahvaljujući tome oni će trajati bez problema?

To je uvek problematično. U svim odnosima je to problematično kada se tako užasno trudiš na početku, a nisi baš ti taj za koga hoćeš da se prodaš, nego se ulepšavaš i udešavaš, a onda može neko i da te oženi na osnovu toga kako se predstavljaš da si. Ali, ljudi kad-tad uvek pokažu svoje pravo lice. To znamo i iz ljubavi, iz prijateljstava, zašto bi politika bila nešto drugo. Pogotovu što je to prostor u kome, naravno, postoji manipulacija, u kome možete manipulisati rečima, postupcima, pogotovu ako imate iza sebe i određenu materijalnu podršu i logistiku. Taj marketing je sada postao globalna pojava, sada možeš da iznajmiš majstore koji će da pretvore svakoga u sve.

Da li mislite da se ta vrsta umetničke podrške političarima ovde izgubila u poslednje vreme? Na početku devedesetih, ta polarizacija javnih ličnosti iz sveta kulture bila je velika, kao i početkom dvehiljaditih. Danas vidimo kako se dele američki glumci povodom Hilari i Trampa kao predsedničkih kandidata?

Ovde toga više nema jer ti ljudi, a kada kažem ti ljudi mislim na sebe, nisu neka vrednost. Tamo poznate osobe koje podržavaju Hilari ili Trampa vrede milione dolara - njihove karijere, njihova imena garantuju nekakve obožavaoce, to je vrlo praktično, vrlo je konkretno. Na početku devedesetih kada je opozicija krenula, kada smo se delili na one koji su za Miloševića i na one koji su protiv, tada su na sceni bili još uvek poznati ljudi, ličnosti od imena i prezimena, od karijere, od integriteta. Još uvek nije bilo tog treša na javnoj sceni.

Danas je javnu scenu potpuno preuzeo treš. Cela ta estrada koja čak više nije ni estrada, čak ni te regularne pevačice, pevači, svi oni su otišli u drugi plan. Sada su u prvom planu apsolutno, samo treš osobe. Šta će danas nekome u partiji neki glumac ili književnik? Oni, ti partijski moćnici, apsolutno ne smatraju da smo mi uopšte bitni. I u krajnjem slučaju, i nismo bitni. Bitni smo samo nekim ljudima, a mislim da to u odnosu na broj glasača nije uopšte toliko važno, nije neki relevantan procenat. Možda je i bolje tako.