Za novi, bolji Breton Vuds

Razvijene zapadne ekonomije zahvaćene su političkim potresima kakvi nisu viđeni još od tridesetih godina prošlog veka. Velika deflacija koja pritiska s obe strane Atlantika oživela je političke snage za koje se posle okončanja Drugog svetskog rata mislilo da pripadaju prošlosti. Strast se vratila u politiku, ali ne na način na koji su se mnogi od nas nadali.

Desnicu je prodrmao žar neprijateljskog raspoloženja prema establišmentu koje je doskora bilo rezervisano za levicu. U Sjedinjenim Državama Donald Tramp, predsednički kandidat Republikanske stranke, upućuje izazov svojoj demokratskoj protivkandidatkinji Hilari Klinton - i to kredibilan - prozivajući je zbog njenih veza s Volstritom, sklonosti ka stranim invazijama i spremnosti da prihvati sporazume o slobodnoj trgovini kojima se potkopava životni standard miliona radnika. U Velikoj Britaniji, bregzit je od zagriženih pristalica tačerizma napravio entuzijastične branitelje Nacionalne zdravstvene službe.

Ova promena je bez presedana. Populistička desnica je u vremenima deflacije tradicionalno prihvatala kvazilevičarsku retoriku. Svako ko ima dovoljno jak stomak da iznova presluša govore vodećih fašističkih i nacističkih figura iz dvadesetih i tridesetih godina - poput onih u kojima Benito Musolini veliča sistem socijalne zaštite ili Jozef Gebels oštro kritikuje finansijski sektor - moći će da zaključi kako se njihova zalaganja, na prvi pogled, nisu razlikovala od ciljeva progresivno orijentisanih političara.

Ono čega smo svedoci danas je prirodna posledica implozije politike centra, usled krize globalnog kapitalizma u okviru koje je finansijski krah vodio Velikoj recesiji a ona današnjoj Velikoj deflaciji (po analogiji s Velikom depresijom dvadesetih godina 20. veka, prim. prev.). Desnica jednostavno ponavlja stari trik pridobijanja pravedničkog gneva i frustriranih aspiracija žrtava sistema kako bi sprovela svoju gnusnu agendu.

Sve je počelo propašću međunarodnog monetarnog sistema ustanovljenog u Breton Vudsu 1944, kojim je postignut posleratni politički konsenzus utemeljen na mešovitoj ekonomiji, ograničavanju nejednakosti, te snažnoj finansijskoj regulativi. Ta zlatna era okončana je takozvanim Niksonovim šokom 1971, kada je Amerika ostala bez viškova koji su, reciklirani na međunarodnom nivou, globalni kapitalizam održavali u stabilnom stanju.

Američka hegemonija je, uprkos tome, i u ovoj drugoj posleratnoj fazi nastavila da raste, paralelno s njenim trgovinskim i budžetskim deficitom. Ali da bi bankari mogli da finansiraju te deficite, bilo je potrebno da budu oslobođeni stega postavljenih NJu dilom i Breton Vudsom. Tek onda su krenuli da podstiču i upravljaju unutrašnjim tokovima kapitala potrebnim za finansiranje američkog fiskalnog deficita i deficita tekućeg računa.

Finansizacija ekonomije je bila cilj, neoliberalizam je bio plašt pod kojim je sprovođena, kamatna stopa koju su Federalne rezerve podizale u vreme kad je na njihovom čelu bio Pol Voker bile su okidač, a predsednik Bil Klinton je bio onaj koji je sklopio faustovsku pogodbu. Pritom, tajming nije mogao da bude povoljniji: kolaps sovjetske imperije i kinesko otvaranje prema svetu su globalnom kapitalizmu na raspolaganje stavili naglo uvećanu ponudu radne snage - milijardu dodatnih radnika - što je za rezultat imalo veliki rast profita i usporavanje rasta zarada širom zapadnog sveta.

Posledica ekstremne finansizacije bio je ogroman rast nejednakosti i sve veća ranjivost. Ali je barem radnička klasa zapadnih zemalja dobila pristup jeftinim kreditima, a inflatorno su rasle i cene nekretnina - i jedno i drugo trebalo je da neutrališe negativni efekt stagnantnih nadnica i opadajućih socijalnih transfera.

Onda je usledio krah iz 2008, koji je u SAD i Evropi stvorio masivan višak i novca i ljudi. Izgubljena su mnoga radna mesta, domovi, nade, a bilioni dolara ušteđevina otad se rasipaju po svetskim finansijskim centrima, povrh dodatnih biliona koje su očajne centralne banke ispumpale u nameri da njima zamene toksični novac globalnih finansijera. S kompanijama i individualnim igračima isuviše prepadnutim da bi investirali u realni sektor, cene deonica su eksplodirale, 0,1 odsto najbogatijih nije moglo da poveruje koliko sreće imaju, dok je svima ostalima preostalo da posmatraju kako plodovi gneva rastu puni i teški, postaju zreli za berbu (citat iz Plodova gneva DŽona Štajnbeka, prim.). I tako je veliki broj ljudi u Americi i Evropi završio prezadužen i previše skup za održavanje, te zato predodređen da bude odbačen - i spreman da bude zaveden Trampovim raspirivanjem straha, ksenofobijom lidera francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen, ili bregzitovskom svetlucavom vizijom Britanije koja ponovo vlada talasima (aluzija na patriotsku pesmu Vladaj, Britanijo, prim.). Kako broj tih ljudi raste, tradicionalne političke partije odlaze u zaborav, a njihovo mesto zauzimaju dva nova politička bloka.

Jedan blok prestavlja stara trojka liberalizacije, globalizacije i finansizacije. Ona možda još ima moć, ali njen status brzo opada, o čemu mogu da posvedoče Dejvid Kameron, evropski socijaldemokrati, Hilari Klinton, Evropska komisija, pa i grčka vlada predvođena Sirizom u periodu posle kapitulacije pred kreditorima.

Tramp, Le Penova, britanski desničarski orijentisani bregzitovci, neliberalne vlade Poljske i Mađarske, te ruski predsednik Vladimir Putin formiraju drugi blok. To je njihova nacionalistička internacionala - klasična kreacija deflatornog perioda ujedinjena prezirom za liberalnu demokratiju i sposobnošću da mobiliše one koji će je smrviti.

Sudar ta dva bloka je stvaran, ali u isto vreme navodi i na pogrešan zaključak. Klintonova protiv Trampa je, na primer, istinski obračun, kao što je to i onaj između Evropske unije i bregzitovaca; ali dva suparnika su i saučesnici, ne neprijatelji, uhvaćeni u vrzino kolo uzajamnog jačanja, tako što je svaka strana definisana onim čemu se protivi, i na tom osnovu mobiliše i svoje pristalice.

Jedini izlaz iz ove političke klopke je progresivni internacionalizam, zasnovan na solidarnosti između onih koji širom sveta čine većinu i koji su spremni da demokratsko vođenje politike obnove na planetarnom nivou. Ako to zvuči utopijski, vredi ukazati da su za to potrebne sirovine već na raspolaganju.

Politička revolucija Bernija Sandersa u SAD, liderstvo DŽeremija Korbina u britanskoj Laburističkoj stranci, Pokret za demokratiju u Evropi (DiEM25) na kontinentu: to su vesnici međunarodnog progresivnog pokreta koji može da definiše intelektualno polje na kome mora da se gradi demokratska politika. Ali ovo je još rana faza, i postoji snažan otpor globalne trojke: pogledajte kako je Demokratski nacionalni komitet tretirao Sandersa, Korbinovog protivkandidata (Ovena Smita, prim.) koji je bivši lobista farmaceutske industrije, te pokušaje da se protiv mene podigne optužnica zbog toga što sam se usudio da se usprotivim planu EU za Grčku.

Velika deflacija nameće veliko pitanje: može li ljudski rod da kreira i primeni novi, tehnološki unapređeni, zeleni Breton Vuds - sistem koji će našu planetu učiniti ekološki i ekonomski održivom - bez masovne patnje i razaranja koja su prethodila originalnom Breton Vudsu? Ako mi, progresivni internacionalisti, ne odgovorimo na to pitanje - ko će? Nijedan od dva bloka koji se trenutno bore za prevlast na Zapadu ne žele čak ni da ono bude postavljeno.
Project Syndicate, 2015.